Život u pirueti

NAJMLAĐA članica poznate baletske porodice Dragičević, kći Magdalene Janeve i Čede Dragičevića koji su nekada igrali na sceni Narodnog pozorišta, već više od decenije i po na vrhovima prstiju briljira na istim tim daskama, baš kao i njena starija sestra Duška, takođe primabalerina beogradskog Baleta. Drugog februara, Mila Dragičević zaigraće kraljicu Margo na pedesetom izvođenju ove predstave. Osim u toj "kraljevskoj" ulozi, scenom jezdi i kao Beli i Crni labud, a publiku očarava svojom igrom i u baletima "Žizela", "Ukroćena goropad"... Bila je nezaboravna Kitri u popularnom baletu "Don Kihot" i u prethodnoj koreografskoj postavci Vladimira Logunova. Iako je veliki ruski igrač i koreograf Vladimir Vasiljev koreografiju za svoju postavku ovog baleta radio za Milu, prošlo je više od godinu dana od premijere predstave do momenta kada je prvi put ponovo zaigrala Kitri.
Nakon šest uzastopno odigranih predstava "Kraljica Margo" u Bogoti, kao posledica prekomernog naprezanja usledila je ozbiljna povreda tetive - ostvarenje najvećeg straha za svaku balerinu. I danas se seća kako se, samo sedam dana pre premijere, bukvalno srušila u sred probe, trenutka u kome ju je preplavila zastrašujuća, poražavajuća spoznaja da je dva meseca truda i posvećenog rada nepovratno otišlo u vetar. Ali jasnije od svega toga, u sećanje joj se urezala reakcija samog Vasiljeva, tužan izraz njegovog lica kada joj je saosećajno došapnuo reči utehe, u kojima je sažeto njegovo poluvekovno iskustvo: "Dešava se".
- Baletskog igrača uvek nešto boli, a poenta je da uvek izgledaš kao da je sve dobro i lako - priznaje Mila, koja je u Narodno pozorište kao članica ansambla stupila već sa 15 godina, a u detinjstvu mnoge časove provela među zidovima ovog zdanja, posmatrajući sa sestrom balerine i ponavljajući koreografije.
- Imala sam neuobičajen put, koji u stvari i nisam svesno odabrala već sam bila genetski predodređena za njega - uverena je Mila - U suštini sam bila samouka, dete koje se samo upustilo u nešto, sa fanatičnom posvećenošću. Sa osam godina nastupila sam u Domu sindikata sa Kineskom igrom, usledila su takmičenja, nagrade...
Od devete do trinaeste godine boravila je na Siciliji gde su njeni roditelji imali školu baleta, deo tog perioda provela je na akademiji u Rimu gde je stanovala u internatu samostana, pod zaštitom časnih sestara. Diplomirala je u voljenom Beogradu, a školovala se u klasi primabalerine Ivanke Lukateli. Jedino veliko preispitivanje doživela je sa petnaest godina kada se iz krize izvukla zahvaljujući podršci primabalerine Višnje Đorđević.
- Nisam imala normalno detinjstvo, sve je bilo u baletu, no to je bila samo moja volja, svestan izbor. Ako ti je nešto od boga dato, treba biti zahvalan i raditi na tome, ali ipak sve to nije ništa bez harizme, bez onog neuhvatljivog sa čim se čovek rađa, što se ne da naučiti ni za pet života - otkriva umetnica, koja tvrdi da je tehniku nasledila od majke, a da su presudan uticaj na njen profesionalni razvoj imali ruski pedagozi: čuvena Zolotova ali i Konstantin Kostjukov, direktor Baleta, Milin čest partner na sceni a njene sestre i u životu.
- Duška i ja smo veliki kritičari jedna drugoj, vrlo iskrene i surove u tome. Vaspitavane smo tako, naučene da porodica podrazumeva veliku iskrenost, zahtevne smo jedna prema drugoj ali u zdravom smislu - opisuje odnos sa sestrom i koleginicom - Svi u porodici smo užasno jake ličnosti, potpuno drugačijih energija, i koliko god bilo divno i jedinstveno imati porodicu poput moje, to jeste i veliki krst. Moraš neprestano da dokazuješ da vrediš sam za sebe, ljudi ne praštaju uspeh a baletske sujete su velike, i valja biti jak da bi se snašao u tome. Mene je vodila samo jedna stvar - ogromna ljubav prema baletu, ljubav koja suštinski ojačava, koliko god tananog senzibiliteta neko bio.

OD KNIKSA DO PINKA
- PSIHOLOGIJA dece se potpuno promenila: kao učenice baletske škole, mi nismo smele da se obratimo profesorima sa "Dobar dan", već je obavezan bio kniks, a danas u ansambl dolaze diplomci, pripadnici neke "Pink" generacije, koji nemaju osnovnu kulturu. U baletu je neophodna vojnička disciplina, moraš mnogo toga da prođeš, i nikako ne valja praviti "zvezde" pre vremena. Na sceni apsolutno ništa ne može da se sakrije, sve je potpuno očigledno, od toga kakav si igrač do toga kakav si čovek.

ODLAZAK NA VRHUNCU
- NE stižem da razmišljam o budućnosti od silnog posla; verovatno ću se baviti pedagogijom, možda koreografijom, a sigurna sam da ću ostati u umetnosti. Volela bih da radim isključivo sa talentovanom decom jer smatram da samo takvi treba da se bave baletom. Treba otići u trenutku kada osetiš da psihofizički više nisi sposoban da održiš postavljeni nivo. Tužno je što čovek odlazi iz profesije u trenutku kada ima najviše iskustva i znanja, što i nije čudo, s obzirom na to koliko se trošimo, ali balet je pre svega estetska umetnost.

KLASIKA JE OSNOVA
- KLASIKA ostaje osnova svega, ostalo su varijacije na temu. Rad sa Ditmarom Sajfertom na predstavi "Posvećenje proleća" za mene je nezaboravno iskustvo, prvi moj iskorak u svet modernog baleta. To je sjajan čovek koji je završio psihologiju, napisao mnoštvo knjiga, i čast mi je što sam učila od njega. Savremeni pokret nikako nije naivan, cela psihologija je sadržana u tome, ali klasiku zaista retko ko može da igra - kaže Mila, koja bi volela da u baletski repertoar njene kuće vrate predstavu "Šeherezada", i otkriva da u Baletu sa uzbuđenjem iščekuju dolazak Jiržija Kilijana.