NEKADA su me zvali špijunom, koji je postao pisac. Ja to uopšte nisam bio. Ja sam pisac, koji je kao veoma mlad čovek proveo nekoliko izuzetno korisnih godina u britanskoj obaveštajnoj službi.
Ovako sebe predstavlja Džon Le Kare, jedan od najtiražnijih pisaca današnjice, veliki majstor špijunskog trilera, čije su knjige prevedene na 36 jezika, prodate u milionskim tiražima. Mnoge od njih su i filmovane, kao što su: „Špijun koji se sklonio u zavetrini“, „Poziv za mrtvaca“, „Rat u ogledalu“, „Mala bubnjarka“, „Ruska kuća“, „Ubistvo na visokom nivou“, „Panamski krojač“, „Stalni baštovan“.

*Prvi roman „Poziv za mrtvaca“ objavili ste dok ste bili u Obaveštajnoj službi. Da li je vas je taj posao podstakao da se prihvatite pera ili je nešto drugo bilo inspiracija?
- Nalazio sam inspiraciju u poslu koji sam radio, bilo je sasvim prirodno da bude tako, jer da sam plovio morima pisao bih o moru, da sam radio u lodonskom Sitiju pisao bih o bankama. Ovo su bili elementi koje mi je život predočio i ja sam to prihvatio, zato što sam se osećao i kao pisac koji radi taj posao i kao špijun koji piše romane.

*Kako je nastao vaš slavni junak Džordž Smajli? Kažu da ste ovaj književni lik načinili prema autentičnoj ličnosti.
- Postojala su dva direktna uticaja. Prvi je moj mentor i staratelj iz detinjstva, koji je, igrom slučaja u jednom trenutku postao i dekan mog koledža u Oksfordu. Bio je sveštenik, ali ne preterano religiozan. Bio je čovek velike moći zapažanja, inteligentan, i veoma diskretan. Njegovo ime je doktor Vivijen Grin. Napisao je veliki broj istorijskih knjiga. Njegova mogućnost da razume ljudsku prirodu veoma me je impresionirala. Drugi uzor bio je moj kolega koji je radio u „tajnom svetu“, a bio je, takođe i pisac. Zvao se Džon Bingam, a poticao je iz porodice irskih lordova Klenmorisa. Od svakoga sam uzeo ponešto da bih napravio Smajlija. Istina je međutim, nijedan lik, bar u mom iskustvu, ne zaživi na stranicama knjige dok ga ne „napunite“ delom sebe. Poneki deo ukradete sa strane, ali da bi svi ti delovi činili celinu morate im dati neku ličnu identifikaciju. Kao pisac morate da budete u stanju da uđete u kožu čoveka o kome pišete, a tog trenutka vi već u njega unosite deo sebe.

*U vašim romanima nema velikih akcija, moderne tehnike, ni nasilja, već je sve svedeno na izuzetno lucidno „nadigravanje“ špijuna iz raznih tabora. Kako smišljate tako intrigantne zaplete?
- Još u detinjstvu sam spoznao obmanu. Moj otac je bio prevarant i nekoliko puta je bio u zatvoru. Odrastao sam u veoma hipokritičnoj i polukriminalnoj atmosferi, tako da sam shvatio koliko dvoličnosti postoji u međuljudskim odnosima. Od ranih godina naučio sam da je život veoma opasno i komplikovano mesto. To je nešto što mi je bilo usađeno i toga sam bio svestan, kao što sam i sada kada se na to osvrćem. Intriga je za mene bila prirodna i to me je na neki način preporučilo u jednom momentu „tajnom svetu“.

*Kažu da sve pišete rukom, da ne volite grad i gužvu, da mrzite telefon. Osamljenost vam, očigledno, prija?
- Sve te stvari su tačne. Kako sam zagazio u godine jednako živim i u Londonu i na selu. Jednostavno zato što volim da živim na nogama, a kada ste na selu, ako zaželite sok od paradajza morate da hodate pola sata da bi ga kupili, dok ovde u Londonu ne moram toliko mnogo da hodam. Sada lakše u gradu živim na nogama, tako da sa godinama sve više prihvatam gradski život. Ali pišem rukom, kompletno. Potpuno mi je nova i gotovo nepoznata elektronska komunikacija i minimalno koristim imejl i Internet. Prekasno su mi došle ove stvari. Pišući knjigu „Stalni baštovan“ shvatio sam da ne posedujem veštinu rukovanja elektronskim spravama i ako pročitate knjigu ili pogledate film, videćete sa kojim osećanjem olakšanja moj glavni junak baca kompjuter u Mediteran.

*Među prvima ste se oglasili povodom rata u Iraku žestokim tekstom pod naslovom „Sjedinjene Države su poludele“. Napisali ste da je to „jedan od najvećih trikova u istoriji odnosa u javnosti“. Šta danas mislite o ovome?
- Još mislim da je to bio podao i nepravedan rat. Oni koji su izvršili invaziju na Irak nisu bili isprovocirani, a javnost koja je dozvolila tu invaziju bila je slagana i odvedena na pogrešan put. Obaveštajni podaci koji su bili opravdanje za invaziju bili su konstruisani. Još verujem da bi u nekom boljem svetu Buš i Bler bili osuđeni kao ratni zločinci.

*Ovih dana ste izjavili da ste svojevremeno radeći za MI-6 imali ideju da prebegnete u SSSR. Da li je uzbudljivije raditi za obaveštajnu službu ili pisati špijunske romane?
- Prvo vam moram reći da je insinuacija da sam ozbiljno želeo da prebegnem jednostavno netačna. To je objavljeno u jednom dramatično senzacionalnom nenovinarskom tekstu, koji je fabrikovao „Sandej tajms“, koji sam demantovao, i šta o tome mislim možete pročitati na mom sajtu. Ali, sasvim je tačno da ako pripadate tom tajnom svetu i imate mogućnost da u njega zavirite, on postaje mnogo fascinantniji od svega što postoji u običnom svetu iza vas. Intelektualno i čak emotivno, fascinacija vas tera da u to ulazite što je moguće dublje. Ali to je sve samo na intelektualnom nivou i nema nikakve veze sa stvarnim ljudskim izazovima. Bila je to samo fascinacija. Ali, ipak, mnogo je interesantnije pisati o tajnim službama nego raditi za njih. Zadovoljstvo pisanja o tajnim službama je mogućnost da izvučete nit iz cele te kompleksnosti i nedokučivosti operacija i iz svega toga izvučete jednu razumljivu, celovitu priču.

*Vaš najnoviji roman „Najtraženiji čovek“ pojaviće se u Srbiji na proleće. Otkrijte nam bar nešto od sadržaja...
- Priča je prvobitno bila inspirisana ljutnjom na nepravdu kršenja ljudskih prava koja se pojavila u osvit takozvanog rata protiv terorizma. U centru priče je mladić koji je polurus, polučečen, koji dolazi ilegalno u Hamburg da bi tu zatražio azil. On postaje meta komplikovane i ambiciozne operacije tajnih službi. On je nevin i pronalazi sebi advokata koji se bavi ljudskim pravima, a u celu priču je upleten i jedan britanski bankar. Ovi likovi predstavljaju centrali trougao priče. U priču ulazi i lovac, nemački obaveštajni oficir koji u špijunskoj operaciji razotkriva odnose između ova tri glavna lika.

*Šta sada pišete?
- Trenutno se odmaram, ovo je valjda prvi put u mom životu da nekoliko meseci gotovo ništa nisam pisao.

*Možemo li očekivati od vas još neku knjigu?
- Nadam se, pa tek mi je 77!

KO SE KRIJE IZA IMENA DEJVID KORNVEL?
DEJVID Džon Mur Kornvel (1931), kako mu je pravo ime, studirao je nemačku književnost na Univerzitetu u Bernu, a na Linkoln koledžu u Oksfordu, sa najboljim ocenama diplomirao na Katedri za moderne jezike. Dve godine bio je predavač, a zatim radio za britansko Ministarstvo inostranih poslova (1959-1964), najpre kao drugi sekretar u britanskoj ambasadi u Bonu, a zatim kao politički konzul u Hamburgu. Regrutovao ga je MI-6, ali je njegova karijera tajnog agenta propala kada je Kim Filbi, čuveni britanski dvostruki špijun KGB otkrio desetine britanskih agenata, među kojima je bio i Dejvid Kornvel. Posle toga se penzionisao, i živeo je povučeno u Kornvelu, u kući iznad mora. Iz dva braka ima četiri sina i dvanaestoro unučadi.

SLOBODAN ČOVEK
*ODBILI ste veliki broj nagrada uključujući i titulu viteza. Zašto?

- To je evropska tradicija, kojoj i vi i ja pripadamo, a po mojoj verujem da umetnici treba da ostanu „van gradskih zidina“. A da bi zadržali svoju slobodu i individualnost, ne treba sebi da dozvole da budu u previše čvrstom zagrljaju vlada i bilo kojih drugih grupa. Volim o sebi da mislim kao o slobodnoj osobi. Kada bih se okitio priznanjima svoje zemlje za mene to ne bi bio atraktivan portret pisca, posmatrača, komentatora svoje sredine. Verujem da je najbolje zadržati nezavisnost i odvojiti se od establišmenta.