Vodič kroz bogatstvo jezika

NAPISANA ili izgovorena, ćutana ili pevana, pesnička reč je svetlost živog duha. U epifanijskom blesku pesme, reči se brzinom svetlosti lančano vežu u nizove slika koje nisu od ovog sveta, ali mu pripadaju. Pesnici su posvećenici reči, monasi maternjeg jezika. Poezija je gornja amplituda tvoračkog principa osvojenog u jeziku.

Ovim rečima Nenad Grujičić uvodi u kapitalnu Antologiju srpske poezije koju je sastavio i objavio u “Brankovom kolu”, povodom 165. godišnjice izlaska prve knjige pesama Branka Radičevića u Beču.

Knjiga u luksuznom povezu i na skoro 1.000 strana donosi izbor srpskih pesnika i njihovih pesama u periodu od 1847. do 2000. godine, a na čelo je stao Radičević sa svojom pesmom "Molitva". U ovom izboru znatna pažnja posvećena je pesnikinjama, jer je, po rečima priređivača, neprihvatljivo da se u antologijama koje obuhvataju period od stotinu godina nalaze samo jedna ili dve poetese.

- "To je poniženje ženske pesničke populacija, i žene uopšte, ukidanje ravnopravnog delovanja talenta u istom jeziku. To se događalo u kilavim primerima antologija koje su srpsku poeziju tretirale kao mušku stvar", - ističe Grujičić.

Najnovija antologija srpske poezije prihvatila je i jednu vrstu kreativnog rizika - da se između njenih korica prvi put nađu pesnici koji dosad nisu slovili kao antologijski. Jednostavno, oni koji do sada nisu primećivani niti je uopšte tretirano njihovo pesničko poslanje kao bitno.

U knjizi se našlo i nekoliko pisaca koji su se u potpunosti ostvarili kao prozaisti. Njima se, po Grujičićevim rečima, poezija bila ukazala kao urođeni refleks bića, prenesen na specifičan način na njihovo ukupno delo, čime je ono steklo veliku književnu snagu. To su ponajpre Petar Kočić, Ivo Andrić i Branko Ćopić, koji se retko nalaze u pesničkim antologijama. Ova antologija obuhvata ukupni korpus srpskog jezika, ekavski i ijekavski izgovor, pesničku dijasporu u realnom smislu reči.

Čitaoci, naročito oni iz mlađe garde, sa oduševljenjem će prihvatiti mišljenje priređivača da u srpske pesnike druge polovine dvadesetog veka spadaju i neki kantautori i pesnici rokenrola, akteri savremene muzičke scene gde tekst ponekad igra presudnu umetničku ulogu. Tako su se ovde našli Arsen Dedić, Đorđe Balašević, Branimir - Džoni Štulić, Bora Đorđević, Momčilo Bajagić Bajaga, Milan Mladenović i Slobodan Tišma. Među pesnicima koji nisu kantautori, ali su namenski pisali i za rokere, ili nose amblem bit-poezije (ali su i pesnici "redovnog" književnog diskursa) našli su se i Duško Trifunović, Radoman Kanjevac i Zvonko Karanović. Uvrštavanjem u antologiju nekoliko pesnika ove provenijencije, čije pojedine pesme krasi istinski poetski nerv, demistifikujemo uveliko etablirane, namrgođene (i sopstvene) zablude - poručuje Grujičić.