Dušan Petrović: Niko neće u vajare

Studentski kulturni centar sa svojim umetničkim radionicama bio je druge polovine osamdesetih prošlog veka ishodište mladih vajara, protagonista “nove beogradske skulpture” devedesetih. U toj talentovanoj gardi, od kojih svi nisu izdržali izazove vremena, bio je i Dušan Petrović (1962), kome će za stvaralaštvo danas biti uručena nagrada Srpske akademije nauka i umetnosti “Ivan Tabaković”.

* Šta vam znači ova nagrada, koja danas više ne podrazumeva izlaganje u Galeriji SANU?

- To jeste reperna nagrada, ima renome i izvesno je da me raduje, ali ona zaista neće ništa promeniti u mom životu: ne podrazumeva samostalnu izložbu, a ne postoji više ni njen novčani deo. To je žalosno. Možda i nije toliko važan novčani deo, ali otkup dela bi značio konkretno priznanje stvaraocu. Ovako sama nagrada postepeno gubi svoju vrednost.

Još od studija dobijam nagrade i najdraža mi je ona sa druge godine Fakulteta likovnih umetnosti, koju su mi kolege studenti dodelili. Tad je radio klub Akademija, držali su ga studenti i postojala su sredstva i za nagrade i za studijska putovanja. Danas je klub u rukama privatnika koji ne ispunjava preuzete obaveze.

* Danas ste profesor na FLU, pa imaju li studenti iste startne pozicije kao nekad vi?

- Nama su, na primer, kao postdiplomcima na raspolaganju stajale radionice SKC-a i briga Biljane Tomić, kustoskinje da nas plasira na izložbe, a toga danas nema. U moje vreme kulturna scena je bila jaka, inovativna i SKC je bio “centar sveta”. Sad je nekako sve zamrlo, a opravdanje se možda može naći u opštem stanju društva u kom kultura nije bitna.

Tada smo putovali, a danas moji studenti nisu prešli preko srpske granice, nisu izašli iz ovog okruženja. Strašno je kad mladi ljudi ne mogu neposredno da vide umetnička dela, pa ni u svom gradu u kom su muzeji godinama zatvoreni. A u muzejima su naša “učila”.

* Kakva je konkurencija među studentima, budućim vajarima?

- Neshvatljivo je da danas nema takve konkurencije kao što je postojala u mojoj generaciji. Sve manje mladih se odlučuje za skulpturu. Otprilike, na fakultet primimo sve što se prijavi. Otvorene su i akademije po gradovima u unutrašnjosti Srbije. Možda je to tako jer mnogi odlaze i na privatne akademije, gde je mnogo lakši put do diplome.

Možda mladi danas i beže od tog posla jer je veoma težak, a pri tom neizvestan. Kad se upiše fakultet, tih pet godina mora žestoko da se radi, a oko sebe vide da postoje načini da se lakše i više zaradi. Skulptura je skupa i mukotrpna, prljav posao. Kasnije, vajaru preostaje krvava borba za opstanak i afirmaciju. Para nema, i da bi opstao - vajar mora da bude hrabar, da bude survajver.

* Da li kao nagrađivani umetnik imate atelje?

- Da, u dvorištu roditeljske kuće, pod vedrim nebom. Kad je lepo i toplo vreme - uslovi su odlični. Izgradio sam i manju radionicu, ali to nije atelje. Ipak, moram priznati da sam kao Beograđanin bio bolje situiran od drugih pa nisam ni koristio prilike da dođem do ateljea, ali sad kad pogledam: nemam atelje.