FELJTON - SLOVENAČKO TRPLJENJE I RVANJE SA HRVATIMA: Slovenci su kraljevinu voleli manje od Srba, ali više od Hrvata

Đuro Zagorac

26. 09. 2022. u 18:00

IAKO su i oni iskopali da su imali jednog moćnog kneza i da su vladali velikim prostorima, Slovenci su imali istorijsku sreću. Stekli su svoju državu, Sloveniju, na simboličnim žrtvama i bez naprezanja naroda.

ФЕЉТОН - СЛОВЕНАЧКО ТРПЉЕЊЕ  И РВАЊЕ СА ХРВАТИМА: Словенци су краљевину волели мање од Срба, али  више од Хрвата

Ranković i Tito u maršalovoj konobi, Foto Stevan Kragujević

Slovenci su ispoljili odlike velikog naroda, a to je – trpljenje.

Sačekali su Slovenci i kraj Prvog svetskog rata i srpsku vojsku koja ih je 1918. godine izbavila od austrijskog starateljstva, ograničila im etnički prostor i omogućila da u prvu Jugoslaviju uđu kao konstitutivni narod, ravan Srbima i Hrvatima.

Poštovali su Slovenci taj poklon: kraljevinu su voleli manje od Srba, ali više od Hrvata (što im nije bilo teško?). Mislili su intenzivno na Sloveniju, ali nisu rušili Jugoslaviju. I kad je bilo aktuelno da se kraljevina reformiše i da se Hrvatska isključi iz zajedničke države – da se „amputira“ – Slovenci su se smrtno uplašili da se i oni ne nađu u tom sosu. Odmah su skočili na „svoga kralja“, Aleksandra Karađorđevića, tražeći da umesto „amputacije“ primeni – „abdikaciju“! Nije ih mogla umiriti ni mapa te buduće države (autor Stevan Moljević), sa kojom bi oni koridorom bili vezani.

TO SVOJE  jugoslovenstvo branili su Slovenci i kad su se Nemačka i Italija 1941. godine sručile, na nju. Oni su kod Hitlera imali gotovo isti tretman kao i Srbi. Zato su mnogi proterani  i spas potražili (i našli) u Srbiji. Pružili su okupatorima i otpor – imali su svoje partizane.

Kada se njihov prvi komunista, Edvard Kardelj (1910–1979), između dva rata, vizionarski oglasio da se konačni slovenački cilj ne završava u Jugoslaviji, mnogi (i komunisti) su bili zgranuti. Slovenci su i u drugoj Jugoslaviji dodatno učvrstili svoju državnost, ali i stekli značajno proširenje (izmakli su im Koruška, Trst i Gorica) nastavljajući u oprobanom stilu. Ne bez razloga. Sa Srbima su branili Jugoslaviju i time nervirali (naročito) Hrvate. Zbog te lukave taktike čak im je i jedan moćni Hrvat, Ivan Krajačić Stevo, znao da zapreti. „Slovenci“ , govorio je drug Stevo, „koriste razmirice Srba i Hrvata i uvek, na njihovom šporetu skuvaju svoju čorbu; mora im se prosuti šerpa!“.

Nisu se Slovenci zbog toga mnogo uzbuđivali.

Da li je Kardelj u „poslednjoj želji“ ostavio u amanet svojim sunarodnicima da se u kriznim situacijama „čvrsto drže“ Srbije?

Da, jeste, tvrdio je Draža Marković, kome je to poverio Kardeljev naslednik, Stane Dolanc (1925–1993). Da nije rano pao Dolanc?

BILO JE dosta Slovenaca, koji nisu verovali u jugoslovenstvo, ali ni u Sloveniju kao državu. To su najbolje ispoljili oni, koji su živeli u austrijskoj provinciji Koruškoj. Kad im je bilo omogućeno, posle Prvog rata da pokažu nacionalna osećanja, kad su se na referendumu opredeljivali između Jugoslavije i Austrije, njih 65 odsto se izjasnilo za Austriju!

To je bio jedinstven slučaj u svetu, da nacionalna manjina, kad dobije priliku, okrene leđa svojoj matici.

Slovenci su svoju državnu nezavisnost izvojevali oružjem. Pucali su i ubijali vojnike, regrute, koji su im čuvali granicu, a među njima su najbrojniji bili (1991.), upravo Srbi.

Kakav istorijski apsurd?

Ubijali su Slovenci potomke onih, koji su im te granice životima obezbedili!

TAKO SE se jedna generacija zahvalila. Umesto spomen-obeležja, ostali su neobeleženi grobovi.

Slovenci su pobedili, Srbi su im sve oprostili, primali su ih u zagrljaj kad su njihovu kolevku, Kosovo, priznali kao nezavisnu državu. Tu se drskost nije iscrpila; uporno traže da to učini i sama Srbija.

Ali, tu nije bio kraj drskosti.

Kad je sedam bivših socijalističkih država bilo primljeno u Evropsku uniju, Slovenija je među njima imala najvišu ocenu. Kad su njene predstavnike pitali – gde su se naučili da tako uspešno transformišu i vode državu – svi su odgovarali:

U Beogradu!

Tako naučene Slovence, EU je odredila za staratelja Beogradu i Srbiji (šovinista Kacin).

Oni Beograd, bez stida, sada uče ekologiji i demokratiji, ali im i otvaraju oči u pogledu njihovog nacionalnog interesa.

Slovenci su fenomen malog naroda. Osvojili su celo tržište bivše Jugoslavije i tako postali moderna kolonijalna perjanica. Šta je tu preostalo Srbiji i Srbima ?

Da se sećaju i evociraju uspomene.

VREME: poslednji dan septembra 1965. godine. Iz LJubljane za Beograd krenuo je glasoviti Plavi voz i u njemu samo pet putnika; Broz i Kardelj sa suprugama i Mita Miljković, tadašnji jugoslovenski ambasador u Francuskoj.

Supruge su se prepustile posteljama, a u salon-vagonu drugovi Tito i Bevc su razmenjivali misli. Pozvan je bio i Miljković, koji se tu zatekao kao pratilac jedne francuske delegacije – veterana Pokreta otpora koje je i Tito primio. Ambasadoru je izdiktiran bio zadatak: da obezbedi posetu druga Marka (Rankovića Aleksandra) Francuskoj. Tom prilikom treba uručiti i Titov poziv predsedniku De Golu da dođe u Jugoslaviju.

Ranković se tada nalazio na funkciji potpredsednika Republike i ova turneja po Francuskoj imala je za cilj da ga populariše u zemlji, ali i u svetu, jer je planirano da nasledi Tita na funkciji predsednika. Prethodno je drug Marko samostalno boravio u SSSR-u gde je stekao simpatije, a onda i u Grčkoj. Dok je obilazio Krf, ostrvo od istorijskog značaja za Srbiju i Srbe, Rankoviću je pozlilo. Strahovalo se da je dobio i srčani udar, ali se on brzo oporavio.

Poseta Rankovića Francuskoj bila je dogovorena za jun 1966. godine.

A Tito, drug Stari, tada je imao 73 godine i govorilo se da šapuće svom okruženju: da mu je vreme i za penziju, SKJ i Pokret nesvrstanih.

U vreme rata, kad mu je glava bila ucenjena, partizane su tešili – da, ako Tito pogine, nema smaka, odmah vaskrsava novi Tito!

Važi li to i dalje?

I zaista, iz stare boce vaskrsnuo je novi maršalov duh!

FEDERACIJA "FEDERIRA"

DOK SU  jedni sedamnaest godina mlađeg Aleksandra Rankovića pripremali za čelnu funkciju Republike, Broz (novi duh) sa svojima započeo je njenu temeljnu ustavnu rekonstrukciju. Brzo su se iskristalisale i dve državotvorne koncepcije. Jedna – da nastavi da jača jugoslovenska federacija (Ranković) i druga (Brozova) – da federacija počiva na trusnom tlu, da ne može izdržati jače potrese, da nam treba federacija koja će – „da federira“!

SUTRA: TERITORIJALNE ODBRANE PORAZILE MOĆNU JNA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (3)

OD EUFORIJE DO AMBISA: Srbija ispala sa Svetskog prvenstva u fudbalu, Švajcarska opet kobna po orlove!