FELJTON - UPRAVNICA NJEGOVOG ŽIVOTA I RADA: Velike ljubavi niču neočekivano i gase se sporo i žalosno

Miroslav Janković

25. 11. 2021. u 18:00

KAO što mu je tetka Ana bila emocionalna majka, tako mu je Vera Stojić, treća najvažnija žena u njegovom životu, bila praktična pomajka, brinući se prvo o njegovim rukopisima i honorarima, a potom o piščevoj starosti i bolesti i na kraju o životu njegovog dela i imena dugo posle njegovog života. Sve ostale žene u životu Ive Andrića, izuzev majke, Milice i Vere Stojić, su mu bile dekor za razne upotrebe.

ФЕЉТОН - УПРАВНИЦА ЊЕГОВОГ ЖИВОТА И РАДА: Велике љубави ничу неочекивано и гасе се споро и жалосно

Vera Stojić / Foto Zadužbina Ive Andrića

Vera Stojić je treća, posebna žena u Andrićevom životu. Provela je uz njega, dok je bio živ, oko pola veka godina, služeći ga sa odanošću srednjovekovne opatice. Bila mu je sve što mu je bilo potrebno: prevodilac, lični sekretar, domaćica, negovateljica, finansijski konsultant, zastupnik pred izdavačima... prijatelj do groba a i posle groba, na kraju i izvršilac njegovog testamenta... Andrićevi prijatelji su je zvali upravnicom njegovog života i rada.

JEDNI su smatrali da je Vera nekim instinktom osetila zrenje genija u Andriću i zato odlučila da ga služi. Tu teoriju su učeni ljudi iz Andrićeve blizine dopunjavali napomenom da je Vera smatrala da su prosečni ljudi u nekoj vrsti obaveze da svim svojim bićem pripomognu i služe velikim umetnicima. Smatra se da je Vera Stojić najbolje i najdublje poznavala Ivu Andrića: ali, avaj ona se nije o tome uopšte izjašnjavala niti objašnjavala Andrićev privatni lik.

Vera Stojić je rođena u Budimpešti, završila je Trgovačku akademiju, finansije i poslovi sa novcem su joj bili uža specijalnost, ali je pored ostalog govorila, prevodila i pisala na nekoliko jezika, prekucavala i lektorisala (čak) razne Andrićeve tekstove. Ona je bila idealna osoba koja je njemu bila potrebna: znala je i oko para i oko reči, znala je da ćuti i nije tražila nikakvu korist za sebe.

Zanimljiv je i ovaj detalj: Vera Stojić predvodi celu galeriju devojaka - strankinja iz Andrićevog poluvekovnog momkovanja. Sve Andrićeve javne i poznate heroine njegovih ljubavnih veza su redom strankinje i katolkinje. To pravilo krši jedino Srpkinja iz Bosne Milica Babić. Evo koje su još žene strankinje ulazile u Andrićev život i prožele njegovu ličnost.

TU LISTU predvodi mlada zagrebačka tinejdžerka Evgenija Gojmerac, koju je upoznao kao mladi lirik na studijama u Zagrebu oko 1910. godine. Iz bogate porodice, u salonu njenog doma u Gornjem gradu okupljali su umetnici juniori tog vremena: Pjer Križanić, Vladimir Čerina, Miroslav Krleža... Na tom mestu su se Andrić i Krleža prvi put sreli i upoznali i tu je i počelo veliko rivalstvo među njima. Kao retko kada ili kao nikada od tada, mladi Andrić se prema Evgeniji, ustreptaloj na njegovu pojavu, predstavio u najgorem svetlu. Bio je ciničan u gotovo svakom pismu upućenom osetljivoj i već leukemijom napadnutoj Evgeniji, a u jednom je napisao rečenicu za koju mnogi i danas veruju da jednostavno Andrić tako nešto nije mogao prevaliti preko srca i pera.

Obraćajući se već ozbiljno bolesnoj, Evgeniji, koja će domalo u 20. godini i umreti, on je napisao i ovo: "...A ti nećeš valjda počiniti nespretnost u umrijeti. U svakom slučaju javi se, tj. ako umreš biće malo poteško, ali ti ipak gledaj da se javiš. I sjeti me se u testamentu..." Eto, i to je bio Andrić, istina mlad i ohol, ali ove reči su ostale večno "zalepljene" uz njegovo ime.

POTPUNO drugačiji odnos Andrić je imao sa jednom drugom Zagrepčankom, dr Zdenkom Marković, profesoricom polonistike, pesnikinjom i prevodiocem. Bila je desetak godina starija od njega. Upoznali su se u jesen 1917, nakon njegovog izlaska iz zatvora. Zdenki je uputio 120 pisama, više nego svim ostalim prijateljicama zajedno: a ona njemu i više od 200. Sva njena pisma on je spalio, sva njegova njoj ona je sačuvala. Živela je dugo, umrla je godinu dana pre Andrića.

U jednom pismu Zdenka je Andrića opisala, takoreći dorekla, jednom jedinom rečenicom: "Vi ste, ionako, tako malo Vi"! Kod Zdenke je otkrio majčinsku brigu pa je nju najviše koristio za kontakte s majkom Katom, da joj prosleđuje njegova pisma, šalje novac. Nije hteo da joj napiše prikaz zbirke pesama koju je objavila 1920. g. u Zagrebu, uz lakonsko i pomalo cinično obrazloženje da "dobri prijatelji nisu dobri kritičari"!

ANDRIĆ je patio zbog pojedinih žena, najviše zbog Jelene iz Krakova, dok je tamo kao student boravio 1914, a koja je u njemu opet otvorila izuzetnu pripovedačku inspiraciju za poznatu priču "Jelena, žena koje nema". Ta žena i ta neuzvraćena ljubav se kasnije na razne načine protegla kroz mnoga Andrićeva dela i likove iz poetske proze. Taj emocionalni salto mortale u Andrićevoj duši i poetici porodio je kasnije velika dela izašla ispod njegovog pera. Mnogo, mnogo godina kasnije dočekao je gorku satisfakciju svojoj krakovskoj emotivnoj patnji: kada je dobio Nobelovu nagradu, stiglo je pismo iz Krakova: "Dragi Ivo, ne znam da li se sećate Krakova i familije Irzukovskeih, ja sam Jelena (puca) sada stara udova Latakovska, moram vam poslati srdačne gratulacije za Vašega 'Nobla'...čitala sam sve vaše knjige na poljskom...čekam na odgovor."

Eto, javila mu se nakon 54 godine žena o kojoj je u jednom zapisu naveo: "Nasrtao sam uzalud na vrata jedne žene, i poslije dugo sjedio krvavih ruku na kamenu." Sagu o Jelenama iz svojih pripovedaka zaključio je jednom briljantnom refleksijom: "Velike ljubavi niču neočekivano i gase se sporo i žalosno!"

KROZ život Ive Andrića prošle su mnoge žene ili on kroz njihova srca: lepa Maja Nižetić, revolucionarka iz Splita, žena jugoslovenskog integraliste i tragičnog pesnika Vladimira Čerine, supruga Andrićevog kuma Gustava Krkleca, Poljakinja Persida (Siđuška) Krasnijević, pala mu je u zagrljaj i postelju. Gustav ih zatiče, po nenadanom povratku s puta, u grehu "in flagranti", Ivo situaciju objašnjava kao trenutak nekontrolisane strasti i stilskom figurom da se sve desilo iznenada kao "plahi pljusak".

Krklec oprašta kumu ali ne ženi, razvodi se od Siđuške. Pošto su obojica bili masoni izbačeni su iz beogradske slobodne zidarske lože, pa potom ubrzo vraćeni. To je bilo vreme kada su pisci živeli u vinu i dimu kafane, puno se pilo, dangubilo, trošilo zdravlje i poslednja para...pucala i obnavljala prijateljstva kroz gusti zaborav koji tako lako donese kafansko piće.

PISMA IZ ŠVEDSKE

GUN BERGMAN, Šveđanka, slavistkinja, prevodilac njegovih knjiga na švedski jezik, koju je upoznao 1960. godine je na neki način treća žena po značaju u njegovom životu: odmah iza Milice i Vere. Bila je jednako bliska i sa Milicom i Ivom, kome se iskreno divila, sve do svoje tragične smrti 1971. godine. Razmenila je sa našim piscem oko stotinu pisama, od kojih ono od 1. 11. 1961. počinje sa: "Dragi g. Andriću, ne smem da vam kažem koliko sam srećna zbog vas. Ako iko zaslužuje Nobelovu nagradu, onda ste to vi". Ona je dočekala Ivu i Milicu u Stokholmu, savetovala kako da se obuku za svečanost dodele Nobelove nagrade, tešila ga i tugovala s njim kad je Milica umrla. Gun je bila retka osoba, i jedina žena, čijim se pismima i susretima Andrić radovao nakon Miličine smrti, kada je već bio izgubio svaku potrebu za drugim bićem.

SUTRA: RAZVOJNI PUT JEDNOG NOBELOVCA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)