CELA GENERACIJA NA STENDBAJU: Dečji psiholog Gordana Mijalković Stojiljković o posledicama odrastanja u uslovima pandemije kovida 19

Vojislava CRNJANSKI SPASOJEVIĆ

01. 05. 2021. u 14:36

NOVI model nastave "na daljinu", zbog epidemije kovida 19, decu je potpuno izbacio iz uobičajenog rasporeda.

ЦЕЛА ГЕНЕРАЦИЈА НА СТЕНДБАЈУ: Дечји психолог Гордана Мијалковић Стојиљковић о последицама одрастања у условима пандемије ковида 19

Foto N. Skenderija

Najmanje promene, mada ne i nevažne, doživeli su đaci od prvog do četvrtog razreda osnovne škole, jer su se redovno međusobno viđali i imali neposredan kontakt sa učiteljicom. Tu je održan neki kontinuitet, mada nisu u punoj meri, posebno prvaci, razvili poznanstva i druženja. Mnogima je bilo teško, posebno onima koji imaju teškoće u učenju ili razvojne smetnje. NJima su promene poremetile proces učenja. Kod starijih osnovaca javili su se problemi sa pažnjom u praćenju nastave.

Na ove probleme i situacije sa kojima se suočavaju đaci u razgovoru za "Novosti" upozorava dečji psiholog Gordana Mijalković Stojiljković.

To su zapravo posledice u odrastanju generacija, kojima je korona u velikoj meri suzila mogućnost za socijalizaciju i identifikovanje sa vršnjacima, i ukinula najvažniju đačku instituciju - veliki odmor.

- U poslednje vreme pomoć traže naročito roditelji osmaka, koji su i sami anksiozni i uplašeni, baš kao i njihova deca, zbunjena zbog cele situacije i nejasne budućnosti - kaže naša sagovornica.

Kakve posledice je stvorila nemogućnost komunikacije?

- Komunikacija je preneta na društvene mreže, što je dovelo do toga da deci i adolescentima kontakti postanu površniji, jer nemaju mogućnost da zajednički doživljavaju nova iskustva. "Onlajn" učenje ih je okrenulo još više telefonima i računarima. Vreme koje provedu pred monitorima meri se dvocifrenim brojem sati. Dobili smo i novi model praćenja nastave: s jedne strane su "onlajn" i prate čas, a paralelno s tim igraju igricu na mreži. Nedostatak žive komunikacije i neposredan razgovor sa nastavnikom smanjuje nivo zainteresovanosti i nivo prenetog znanja. Nastavnici koji imaju prirodni talenat da se prilagode tehnologijama i animiraju decu, uspeli su dobro da organizuju časove. Oni koji imaju drugačije stilove i ne vladaju tehnikom, teško dopiru do učenika i gube kontakt, pa i autoritet.

BRANE SE "ESKIVAŽOM"

Koje su posledice gubitka poverenja u odrasle na duži rok?

- Kada nemate poverenja u odrasle, zatvarate se u vršnjačku grupu ili u same sebe. Postoji i specifičan obrazac socijalnog povlačenja koji žargonski nazivamo "kućizam", kada se i deca i odrasli osećaju sigurno samo među svoja četiri zida. Kod mlađih to vodi u probleme iz grupe poremećaja prilagođavanja. Za našu sredinu je još karakteristično da su se promenili uslovi, ali ne i očekivanja od dece. Izostaje optimalni nivo empatije kod odraslih za ono kroz šta prolaze. Zato se kod đaka kao odbrana razvija izbegavajući model ponašanja - "eskivaža" i prečice.

Kako su deca reagovala na takve okolnosti?

- Mnoge je sve zajedno frustriralo, pa su reagovali povlačenjem, otporom, izbegavanjem ili odlaganjem obaveza. Promenio se osećaj za vreme - koliko imaju vremena na raspolaganju za šta. Kada idu svakog drugog dana ili svake druge nedelje u školu, osećaju se kao da su na raspustu, pa se tako i ponašaju. Redovno pohađanje nastave im je neka vrsta treninga i tera ih da mentalni aparat drže aktivnim i održavaju rutine.

Ipak, nastava i znanje nisu njihovi jedini problemi...

- Prisustvo korone i brige za sopstveno i zdravlje roditelja kod određenog broja dece pojačali su strahove. U nekim stvarima su regredirali i ponovo se vezali za roditelje, prestalo je osamostaljivanje. Stvari koje su razvojno završili, ponovo su se aktivirale: separaciona anksioznost, tj. strah od odvajanja, strah od smrti, noćni strahovi, strah od neuspeha... Prisutna je i izraženija apatija, uz bezvoljnost, nedostatak motivacije, pa i depresivnost. Ipak, najveći problem je neefikasnost u školi, koja značajno narušava samopouzdanje dece u različitim oblastima.

Strahovi kod onih koji su imali susret sa koronom?

- Strah se češće pojavljuje tamo gde je prisutna anksiozna reakcija roditelja. Čak i gde nije bilo bolesti, ukoliko su roditelji prisustvo korone doživeli kao izuzetno ugrožavajuće, povukli se i prekinuli kontakte, deca reaguju na promenu, narušava se njihov osećaj da će ovo proći i da ćemo se izboriti. Imaju osećaj stalne neposredne pretnje.

Kako reaguju adolescenti, posebno oni koji su npr. tek upisali srednju školu i trebalo je da upoznaju vršnjake?

- Kod adolescenata je ugrožena sloboda građenja novih odnosa, prijateljstava, emotivnih veza. Cela ta generacija je na nekom "stendbaju", samo čekaju da prođe. Uskraćeni su njihovi prirodni impulsi i to stvara nezadovoljstvo koje se ispoljava na različite načine: povlačenjem u sebe, nesigurnošću, visokorazvijenom anksioznošću ili buntom i neprihvatanjem pravila. Ne znaju koja je prava mera koliko nekome možeš da priđeš i fizički i psihološki. Izloženi su najrazličitijim interpretacijama onoga što se dešava, od teorija zavere, preko antivakserskih pokreta, do nasilja na ulicama u celom svetu. Čak i u školi jedan profesor zastupa jedan, a drugi sasvim suprotan stav. Primaju duple i konfuzne poruke, što narušava njihovo poverenje u odrasle i to kako će rešiti situaciju, ali ih dovodi i u nedoumicu kako sami da se ponašaju.

Situacije je verovatno teža kod onih koji su introvertni?

- Deci koja inače imaju problem sa komunikacijom u neku ruku je bilo jednostavnije to što su razredi podeljeni u manje grupe, pa je i količina anksioznosti za njih bila manja, ali je manje i prilika za socijalizaciju i prevazilaženje teškoća. Budući da nisu imali prilike za bolje upoznavanje i prilagođavanja, to će ih sačekati sledeće godine, ako se vratimo u normalu. Svi su komunicirali putem "Vibera" i društvenih grupa, i na taj novi model komunikacije se navikli. Ali on ne zadovoljava stvarne potrebe za socijalnom razmenom. To je više kompenzatorni mehanizam, pokušaj da se imitira druženje.

Da li će zbog toga postati još otuđeniji?

- Korišćenje računara i pametnih telefona u vreme socijalnog udaljavanja ima i dobru stranu. Zamislite da nisu imali ni to, ne bi uopšte bilo komunikacije! Ovo je ipak napravilo neke "mostiće", ali sa druge strane i stvorilo nove navike, koje neće biti lako promeniti. Ipak mislim da se to neće pretvoriti u novu normalnost. Trend će ostati, ali ipak su osetili šta znači biti u školskim klupama, sa drugarima, komunicirati, ići redovno na treninge... Većina priznaje da im to nedostaje. Prirodna potreba za igrom i druženjem neće se promeniti. A kako će se stvari dalje razvijati zavisiće pre svega od toga kako će se odrasli prilagoditi i da li će naći način da ih podrže u povratku na normalne aktivnosti. LJudi su često suočeni sa različitim životnim krizama, ratovima, prirodnim katastrofama i nauče da žive u novim okolnostima, da u svojoj maloj zajednici pronađu smisao. Verujem u psihološku rezilijentnost mladih, a međugeneracijska podrška je u tom smislu dragocena.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)