SUSRET SA ISTORIJOM: Kako je italijanska vojska sprečila da ustaše otmu Tita

Ivan Miladinović

31. 01. 2021. u 18:20

PROLEĆA 1972. godine Josip Broz odlazi da obiđe zavičaj. Boravak u Kumrovcu očito ga je vratio u mladost. I kada je 21. aprila, u svojoj vili, nedaleko od rodne kuće, primio delegaciju Saveza boraca Jugoslavije, bio je krajnje opušten, i sa nostalgijom govorio o minulim vremenima.

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Како је италијанска војска спречила да усташе отму Тита

Arhiva

Detaljno je gostima pričao o frakcijskim borbama unutar Komunističke partije. Ne bez doze samohvale, izneo je svoje učešće u razrešavanju frakcionaških problema 1928. i 1937. godine.

"Najbolji sam kad je najteže" - rekao je svojim saborcima.

Da je ta njegova priča najverovatnije tačna, pokazalo se nekoliko meseci ranije u Karađorđevu, na čuvenoj 21. sednici CK SKJ. Tito je Hrvate ubeđivao dvadeset časova, od 30. novembra u 10 sati do 1. decembra u šest sati ujutro, da se odreknu politike koju je i on sam, koliko do juče, podržavao i ohrabrivao. To dvadesetočasovno mrcvarenje sa liderima hrvatskog Maspoka, on je podneo najbolje. Popio je nekoliko viskija, malo odspavao, sastavio doručak i ručak i krenuo u dvoranu svoje rezidencije u Karađorđevu, u kojoj je bila zakazana poslednja sesija. Kraj te epizode iz istorije Saveza komunista dobro je poznat.

I njemu i delegaciji boraca bilo je jasno šta znači rešenje frakcionaških problema: likvidacija ili odstranjenje nepodobnih partijskih drugova. U tom razgovoru Broz će reći da nije zadovoljan onim što se događa u drugim republikama. I zagonetno dodao: "Već davno govorim o nužnosti čišćenja SKJ."

ONIM promoćurnijim, koji su bolje osećali političko bilo tog vremena, i koliko-toliko poznavali Brozov redosled poteza, bilo je jasno da se ovim rečima nagoveštava obračun sa srpskim partijskim i državnim rukovodstvom. On je vešto koristio unutrašnje razmirice, uz pažljivo osluškivanje odnosa na relaciji Istok-Zapad, igrao partiju šaha u kojoj je bez obzira na odnos snaga i okolnosti "kralj jeo sve ostale figure i uvek ostajao na tabli".

Da se sprema da sa političke i istorijske scene ukloni mladu gardu u Srbiji (Marko Nikezić je u to vreme imao 51, a Latinka Perović 39 godina) koja je zastupala koncept razvoja sa malo više demokratije, potvrdiće dva meseca kasnije u SSSR.

Naime, Sovjeti, koji su pomno pratili preko svojih obaveštajaca šta se dešava, bili su zadovoljni razvojem događaja u Karađorđevu i što je Tito "u Hrvatskoj stvari uzeo čvrsto u svoje ruke". Zato je pozvan u državničku posetu. Broz boravi u Moskvi od 5. do 10. juna 1972. Domaćini su mu za 80. rođendan dodelili prestižnu Lenjinovu nagradu i maršalsku palicu Crvene armije. Zanimljivo da je maršal Tito bio prvi i jedini strani državnik kome je ova palica uručena. Kad ga je Leonid Brežnjev pohvalio zbog odlučnosti kojom je sredio prilike u Hrvatskoj, odgovorio je: "Nisam još završio, glavno me još čeka u Srbiji."

TEŠKE POSLEDICE

SMENOM liberalnog rukovodstva nastupile su teške posledice i za Srbiju i za Jugoslaviju. "Jugoslovenski liberalizam", pisao je tih dana londonski "Ekonomist", "izbačen je kroz prozor". Poraz "najpismenijeg dela srpskog društva" ponovo je, naime, otvorio vrata "levantinskoj" stranci, ksenofobičnoj i zatvorenoj u svoje mitove, nesposobnoj da se izvuče iz privredne i civilizacijske zaostalosti.

Plan da se obračuna sa ekipom Marka Nikezića, po povratku iz Moskve, poremetila je poverljiva informacija koja je stigla iz Italije, da je njihova vojska kod Udina zaplenila helikopter kojim je trebalo da ustaše otmu Tita na Brionima. U redovima maršalovog obezbeđenja nastala je panika. Zahtevali su od njega da napusti istarska ostrva i ode za Beograd. Međutim, Tito je to odbio i ostao na Vangi. Zato je maksimalno pojačana kontrola brionskog arhipelaga. Mornaričke jedinice, u borbenoj pripravnosti, patrolirale su oko ostvrlja. Ni muva nije mogla da preleti, a kamoli ustaški teroristi. Predviđene protokolarne i radne obaveze su do daljeg odložene. I najviši funkcioneri su sa Titom mogli da komuniciraju samo preko jednog sekretara.

Iz tog perioda ostala je jedna anegdota. Koča Popović, uprkos zabrani, jedne večeri je, u ronilačkoj opremi, krenuo u podvodni ribolov. Nije reagovao ni na upozorenje stražara da se vrati. Vojnik je pucao, ali ga, srećom, nije pogodio.

Ofanziva ustaških terorista tog leta bila je u punom jeku: krajem juna 19 mlađih ustaša je, kod Maribora, ilegalno prešlo austrijsko-jugoslovensku granicu. Zaplenili su teretnjak pa se njime odvezli do Bugojna u Bosni. Kod Zemuna je uhapšen terorista, iz Australije, koji je krijumčario otrovne klice, koje je navodno trebalo da podmetne u vodovodima na Kosovu i u Zemunu. Otkrivena su dvojica ustaša koji su imala zadatak da podmetnu mine po plažama na Jadranu i da one eksplodiraju kada ima najviše kupača.

Posle dvomesečne osame Tito se vraća u javnost 10. septembra u Prijedoru, na proslavi tridesetogodišnjice bitke na Kozari. Iz njegovog govora je jasno da sprema udar na Srbiju: nagovestio je ko su protivnici radničke klase protiv kojih se treba boriti - tehnokrate, profiteri, univerzitetski profesori, koji zapadnim idejama kvare omladinu.

Sledeći potez je čuveno "pismo" svim članovima SK Jugoslavije, koje potpisuju Tito i Stane Dolanac. Oštrica je bila u prvom redu uperena protiv Nikezića i srpskih liberala, i njihovih zahteva da se i partijski život demokratizuje. Potom sledi, 7. oktobra 1972. godine, intervju zagrebačkom "Vjesniku" sa poznatom hrvatskom novinarkom Darom Janeković.

Nedelju dana docnije sledi i direktan obračun sa liberalima. Na optuženičkoj klupi su finansijska oligarhija, banke, reeksporteri, tehnomenadžeri, ali i političari koji su ih štitili. Sve zajedno je to kršteno kao anarholiberalizam, elitizam i tehnokratizam.

Šta je zapravo bila pozadina ove hajke? Srbija je bila na velikoj prekretnici i krenula je u pohod da ojača svoje industrijske gigante. Dvadesetak velikih, tržišno orijentisanih privrednih sistema, koji su zapošljavali i po desetak hiljada radnika, počeli su uspešno da posluju i osvajaju svetsko tržište. Na njihovom čelu našlo se nekoliko uspešnih, kreativnih i preduzimljivih direktora.

Latinka Perović i Marko Nikezić / Arhiva

Iz Kragujevca je Predrag Raković slao na tržište i 200.000 automobila po "Fijatovoj" licenci i u našoj proizvodnji. Beogradski "21. maj" je proizvodio motore za automobile koje je izvozio i za "Fijat". Traktori IMT osvajali su polja Istočne Evrope i nesvrstanih zemalja. "Gošini" vagoni jezdili su prvim nemačkim brzim prugama. U "EI Niš" uspeli su da proizvode katodnu cev koju je holandski "Filips" ugrađivao u svoje vrhunske televizore. Čedomir Jelenić je stvorio sistem robnih kuća širom Jugoslavije - njih 32, što je preteča sadašnjih sistema trgovinskih lanaca. "Prva petoletka" iz Trstenika je proizvodila hidrauliku za "Boing", "Mitros" iz Sremske Mitrovice razvio je prerađivačku industriju koja je izvozila mesne proizvode za sve američke i NATO baze.

Hroničari su zabeležili kako je generalni direktor "Geneksa" Miki Savičević, iz svog kabineta, menjao pravac tankerima sa naftom na otvorenom moru i usmeravao ih ka našim lukama, kupujući ceo tovar, bez ikakvih papira, koji su kasnije stizali prodavcu na sto.

Stvaranje velikih privrednih sistema i modernizacija privrede u Srbiji sve više je ugrožavala monopol slovenačkih firmi na jugoslovenskom tržištu. Zato su asistenti Edvarda Kardelja stupili u kontraofanzivu. Optužili su partijsko rukovodstvo Srbije za tolerisanje sve većeg uticaja tehničke inteligencije i sposobnih direktora-menadžera na donošenje privrednih odluka. Ideološki su to nazvali tehnokratizam i tehnomenadžerstvo i uspeli da, preko Kardelja, Brozu i njegovom okruženju iz rukovodstva SKJ budu proglašeni velikim neprijateljima "našeg samoupravnog socijalističkog društva".

Uspešno poslovanje tržišno orijentisanih privrednih sistema je zamenjeno tezom da Nikezićev tim podupire koncentraciju kapitala u Beogradu, zanemaruje klasnu borbu i dopušta da se na univerzitetu školuju buduće tehnokrate.

Pod težinom optužbi Nikezić i Latinka Perović 21. oktobra 1972. na zatvorenoj sednici CK SK Srbije dali su ostavke na sve državne i partijske funkcije. Već 11. novembra iz kolektivnog Predsedništva je izašao Koča Popović, koji je ovu smenu nazvao vrstom "dvorskog udara".

"Po mom uverenju, Latinka Perović i Marko Nikezić bili su već ljudi koji su nam u Srbiji mogli otvoriti evropske puteve..." - rekao je Popović.

Sledećih meseci je desetak hiljada ljudi izgubilo radna mesta u političkom, privrednom i kulturnom životu. Zavladala je opet "diktature proletarijata" i "plima primitivizma"...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (6)

Bane

01.02.2021. 11:35

Тито је српском народу начинио непроцењиву штету. Буђење нашег народа је веома болно!

Bogdan

09.02.2021. 13:11

Одличан текст Ивана Миладиновића, тако сам и доживео то време. Треба га превести на енглески и ставити на Wikipedia.

Jovan

13.04.2021. 14:58

Tito im se posle oduzio tako sto je preobukao i rehabilitovao ustase u partizane koji su nastavili svoj prljav posao u dalmaciji i istri i napravili genocid nad talijanima