ISTORIJSKI DODATAK - DRUG BEVC PREPISUJE MUSOLINIJA: Uvođenje samoupravljanja je preuzeto od vođe italijanskih fašista

Milorad Ekmečić

22. 07. 2021. u 17:14

POREDAK KOJI JE Jugoslavija počela da nadgrađuje posle prekida odnosa sa Sovjetskim Savezom 1948, i početka destaljinizacije istočnoevropskog totalitarizma, ipak nije bio demokratski.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ДРУГ БЕВЦ ПРЕПИСУЈЕ МУСОЛИНИЈА: Увођење самоуправљања је преузето од вође италијанских фашиста

Kardelj, Koča Popović, Tito, Veljko Vlahović i Vladimir Bakarić

On je i dalje, do Titove smrti 1980, ostao lična diktatura, posle toga diktatura jedne izolovane elite čiji se krug nije mogao spolja menjati. Odmah posle prekida sa Sovjetskim Savezom počelo je uvođenje mera decentralizovanja i porasta prava samoupravljanja.

U decembru 1949, dozvoljeno je da 215 većih preduzeća, vezanih za vojsku, počne eksperimente sa uvođenjem radničkog samoupravljanja. Konačno, Narodna skupština je usvojila, 27. juna 1950, Zakon o radničkom samoupravljanju. Sa industrije će se to proširiti na prosvetu, a zatim na sve društvene delatnosti, sem individualnih posednika i seoskih zadruga.

Još uvek je partijska struktura vlasti sve držala u rukama. Istoričar DŽon Lampa (Lampe), u pomenutoj knjizi "Jugoslavija kao istorija" (1996), citira izveštaj američkog ambasadora iz 1954. da "Tito i njegov unutrašnji krug raspravljaju o pitanju kako da se izvrši decentralizacija, a da se ne izgubi politička kontrola. Odlučili su da su garantovane cene i organizacija partijske hijerarhije, zasada, bolje jemstvo nego klasna svest". Samoupravljanje je time izigrano. Ostalo je teška dekoracija na starom komunističkom poretku državne kontrole svega postojećeg.

Uvođenjem radničkog samoupravljanja u Jugoslaviji, započet je model jednog drukčijeg tipa socijalizma, oslobođenog totalitarne stege. Nazivali su ga "socijalizmom sa ljudskim licem". Pre nego što se pokuša definisanje šta je to "titoizam", kako se ovaj novi sistem svuda u svetu nazivao, potrebno je odgovoriti na pitanje odakle je došla ideja o radničkom samoupravljanju.

POSTOJALO JE UVERENJE o tome da je to "sve po Marksu", uz kafansku doskočicu "pola po Karlu, a pola po Gručo (Groucho) Marksu". Navođeni su neki primeri Pariske komune 1871, ali je to nemoguće potvrditi.

Navođeni su i primeri iz rane faze sovjetske istorije. Perez Baro je zastupao interesantnu tezu o tome da je "Radnička kontrola industrije", uvedena u jesen 1936, u Kataloniji, uticala na pobedu ideje radničkog samoupravljanja u Jugoslaviji. Nisu u pitanju samo radnički saveti u preduzećima i svim društvenim ustanovama, nego filozofija podruštvljavanja, na kojoj je cela ta istorija počivala.

Arhiva

Gotovo isti sistem podruštvljavanja i radničkog samoupravljanja je prvi put uveden u temelje društva i države u Musolinijevoj Republica di Salo 1944. Nakon što su ga oslobodili nacistički padobranci, Musolini je najpre posetio Hitlera u njegovoj pruskoj "vučjoj jami", vratio se u Italiju i počeo grozničavo da obnavlja fašističku stranku i stranačku miliciju.

Kongresom u mestu Salo u severnoj Italiji, Italija je ustavno proglašena za novu socijalnu republiku. Nastupio je surovi građanski rat, koji je ostavio pečat na celoj italijanskoj budućnosti.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Strah od socijalne revolucije

VEĆ U PRVOJ FAŠISTIČKOJ državi u istoriji "Italijanskog regentstva Kvarnera", pesnika Gabrijela D`Anuncija, stvara se jedna država koja bi trebalo da postane prvo istorijsko ostvarenje socijalne države.

U Statutu te države (Carta del Carnaro) 1920, u uvodu je rečeno da je "Regencija vladavine radnog naroda, demokracija utemeljena na pravu na rad, dok je po obliku vladavine decentralizirana država utemeljena na različitim oblicima autonomija". Prema vrlo uspelom istraživanju ove države LJubinke Toševe Karpović 2007, u devet korporacija koje čine ustavnu osnovu društva, radničko pitanje je stavljeno u prvu. Predviđali su se i neki elementarni oblici samoupravljanja, jer je predviđeno i "ekonomsko vijeće" u industrijskim pogonima.

D`Anunciju su poručili "da mu se neograničeno odano veruje". Za budućnost, u nauci još nenagoveštenog istraživanja odnosa masonstva i titoizma, ovo će biti najzanimljiviji i najteži zadatak. U Italiji je sistem korporacije, po ovom D`Anuncijevom modelu, uveden 1927. Korak dalje je povelja podruštvljavanja 1944. Umesto da država bude vlasnik sredstava za proizvodnju, uvodi se ustanova podruštvljavanja proizvodnje i jedan novi tip vlasništva. Na kongresu u Salu usvojen je novi ustav podruštvljavanja, ili zvanično "Povelja podruštvljavanja" (Carta di socijalizatione).

ZA RAZLIKU OD JUGOSLAVIJE, podruštvljavanje u Italiji odnosilo se samo na stratešku, tešku i srednju industriju. Mala preduzeća su ostavljena u privatnom posedu. U podruštvljenim preduzećima se uvode radnički saveti, pored njih još upravni odbori, a postoje birani direktor i jedna rukovodeća partija, iza zavese, koja stvar usmerava.

Nemački nacisti su bili sumnjičavi prema ovom "socijalizovanju" i smatrali su da je to potkradanje komunizma. U obilasku automobilskih fabrika u Torinu, njihov ambasador je posmatrao taj novi sistem upravljanja tako velikim industrijskim kompleksima i zaključio da jeste efikasan i uspešno vodi fabriku. Verovao je da italijanski fašizam eksperimentiše jednom komunističkom idejom. Strah od socijalne revolucije je, bez sumnje, bio istorijska podloga da se ovako krupna transformacija fašizma, uz očuvanje celog njegovog bića, mogla preduzeti.

Tito i Edvard Kardelj

Taj sistem podruštvljavanja je bio uveden u sve industrijske pogone sa više od milion uloženog kapitala ili sa stotinu zaposlenih radnika. Odatle se može prihvatiti kao tačno da su ovakvi radnički saveti postojali na teritoriji koju su oslobodili jugoslovenski partizani, kao što se veli u "Enciklopediji samoupravljanja" iz 1979. Na Rijeci, u Istri, oko Gorice, zaista je bilo živo podruštvljavanje fabrika - dolazi jugoslovenska vojska i odmah ih nacionalizuje.

DA JE IDEJA podruštvljavanja proizvodnje mogla bili primljena od strane jugoslovenskog društva, potrebno je zahvaliti činjenici da ona ima raniju evropsku i domaću srpsku tradiciju.

Kako je pisao Savo Mojić 1929. ("Privredni parlament"), u ustavu nemačke Vajmarske republike bili su propisani radnički odbori u industriji. U srpskoj tradiciji, ne treba je tražiti u zadrugama Svetozara Markovića iz 1872, nego u amandmanima na Vidovdanski ustav 1921, Zemljoradničke stranke Mihaila Avramovića.

Ta je stranka odranije napravila ovakvu ideološku evoluciju "u desno", kako kaže Mojić, "pa zbog toga izgubila raniju snagu u narodu". U četničkom pokretu generala Mihailovića bila je grupa, pojedinaca i partija (Socijalistička stranka) koji su imali neke projekte uvođenja radničkih sabora u industriji. Ustaški pokret u Hrvatskoj se bitno razlikovao od srpskog četništva, jer je zahtevao u svojim temeljnim ideološkim načelima da "svaki pojedinac mora imati neko privatno vlasništvo".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Proklijavanje mladica iz dučeovog panja

DA SU ITALIJANSKI FAŠISTIČKI zakoni o podruštvljavanju industrije bili ipak osnovni izvor ovog jugoslovenskog podruštvljavanja, pokazuje analiza dva temeljna zakona kojima je ono sprovedeno u delo.

Od toga zavisi i konačna istorijska ocena ove jugoslovenske istorije, tj. da li je to bio proizvod evolucije jugoslovenskog komunizma i originalno rešenje, ili samo proklijavanje novih mladica na sasečenom italijanskom panju iz 1944. i 1945. Temeljni italijanski dokument je "Povelja iz Verone. Zakonski dekret o podruštvljavanju preduzeća", na osnovu rešenja na prvom skupu obnovljenog fašizma u Veroni, 13. januara 1944.

Temeljni jugoslovenski dokument je "Osnovni zakon o upravljanju državnim privrednim preduzećima i višim privrednim udruženjima od strane radnih kolektiva". Oba su objavljena u službenim listovima država. Jugoslovenski je objavljen 5. juna 1950. Italijanski je podeljen u 48 članova, sa sedam tematskih delova, a jugoslovenski ima 50 članova i šest delova. Naslovi nekih od tih tematskih delova upućuju na zaključak da je jugoslovenski zakonodavac držao na stolu italijanski model iz 1944. godine.

ITALIJANSKI ZAKON određuje da preduzećem upravljaju direktor, generalna skupština, upravni savet i nadzorni kolegijum (collegio sindacale). Između italijanskog i našeg zakona postoje razlike u državnoj i privatnoj industriji, akcionarskim društvima i društvima sa ograničenim jemstvom. U dva poslednja slučaja se izostavlja nadzorni kolegijum.

Italijanskog direktora bira skupština tajnim glasanjem ili u slučajevima kod privatnih kapitala još i ortaci. Jugoslovenskog direktora imenuje država. Jugoslovensko samoupravljanje se razlikuje od italijanskog po tome što ima radničke savete, koji biraju upravne savete, a nemaju nadzorni kolegijum. U oba slučaja zajednička je skupština svih zaposlenih, koja se u jugoslovenskom zakonu naziva radni kolektiv (kasnije skupština radnih ljudi).

U oba slučaja preduzeća moraju imati svoje statute (pravilnik u jugoslovenskom zakonu). U oba slučaja se zaposleni dele u kategorije radnika, tehničkog osoblja i činovnika administracije. Jugoslovenski zakon predviđa da za samoupravna tela mora biti kandidata isto toliko koliko će biti izabrano, a italijanski zakon predviđa više kandidata nego što će biti izabrano. Zadaci ovih samoupravnih tela jesu da vode preduzeće, uključujući tu budžete koji su u skladu sa planom države u jugoslovenskom, i ministarstva u italijanskom zakonu.

Musolini je preko noći hteo da od fašiste postane samoupravljač

U oba slučaja postoji pravo podele dobiti. Italijanski zakon zahteva da radnici prilikom raspodele ne mogu dobiti manje od 30 odsto dobiti, a jugoslovenski zakon o tome ne govori.

NEOPHODNO JE UZETI u obzir da italijanski zakon ne predviđa podruštvljavanje proizvodnje u preduzećima koja imaju manje od 100 zaposlenih, a jugoslovenski u svim preduzećima.

U Italiji je samoupravljanje važilo samo za industriju, ali ne i za kulturu, nauku i neke druge društvene delatnosti. Razlika je i u tome što je jugoslovenski zakon razdvojio radnički savet i upravni savet, a u italijanskom je isti, alternativno nazvan consiglio di amministrazione (di gestione). Jugoslovenski zakon je samoupravljanje preduzeća prepustio upravnom savetu, a ne radničkom, koji ga bira, a time i udaljava od proizvođača. Razlika je ogromna u očuvanju slobodnog tržišta u Italiji, kao i to što je podruštvljavanje izvršeno u državnim preduzećima, a u ostalim preduzećima je pojam individualne svojine sačuvan.

Država je nazvana "Italijanska socijalna republika", a u Jugoslaviji je slična izmena došla sa ustavnim promenama kasnije. U Italiji je bilo nejasno kako su privatni kapital i privatna svojina postali društveni i kako je kapitalistima oduzeto pravo vođenja preduzeća, ali se i u toj zemlji ipak uvodi. I tu se deli dobit. Razdvajanje radničkog i upravnog saveta, iako je doprinelo birokratizovanju jugoslovenskog samoupravljanja, ipak je nemerljivo pridonelo da se ti saveti ne svode samo na zamerke oko deobe dobiti.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Potkradanja tuđih poredaka

OVO NIJE JEDINA ustanova koja je uvedena u ustavni poredak socijalističke Jugoslavije, a ličila je na istovetne ustanove u međuratnim i ratnim fašističkim državama. Posle masakra bečkih radnika i proglašenja diktature, u Austriji je 1934. uvedena potpuno nova struktura države i parlamenta.

Umesto biranja poslanika (59 ljudi), njih su u parlament birali i slali različiti staleži. Cilj takvog načina biranja je bio da se katolička Austrija ne utopi u nemački "Treći rajh", Ustavom od 1. maja 1934. proglašena je za "Hrišćansku stalešku državu" (Christlichc Standesstaat). Ona je bila federacija tradicionalnih austrijskih pokrajina (Lander). To je bilo slično italijanskom sistemu, proglašenom 1927. godine "Poveljom korporacija". I tu su korporacije bila veća, različitih zanimanja i profesija, ali ih je bilo više.

Ustavni poredak socijalističke Jugoslavije iz 1963, koji je teorijski razradio Edvard Kardelj (sa Vladimirom Bakarićem), bio je veoma sličan ustavnom parlamentu austrijske staleške države.

Državno veće (Staatsrat) Savezno veće

Kulturno veće (Kulturrar) Prosvetno-kulturno veće

Privredno veće (Wirtschauftrat) Privredno veće

Zemaljsko veće (Landerrar) Zdravstveno-socijalno veće Organizaciono-političko veće

U JUGOSLOVENSKOM SLUČAJU je postojalo i Veće naroda, slično Zemaljskom veću u Austriji 1934. Veće naroda je raspravljalo o pitanjima promene ustava i uopšte pitanjima državnog političkog sistema.

U kulturno veće u austrijskom sistemu delegate je birala i Katolička crkva. Jugoslovenski istoričari su uočili sličnost austrijskog i jugoslovenskog ustavnog sistema, a sličnost sa "Poveljom podruštvljavanja" u Italiji 1944. obelodanjena je u trenucima krize komunizma. Nejasno je kako je u birokratski rečnik ušao naziv "Povelja samoupravljanja", za ustav iz 1963. Nauka to nije istraživala, a pitanje je da li se neko u to vreme smeo usuditi da to istražuje.

Kardelj u poseti Valjevu

Moglo bi se nagađati o poreklu ovog istorijskog potkradanja tuđih filozofskih poredaka. Edvard Kardelj je nastojao da ustavne promene u jugoslovenskoj federaciji usklađuje prema tradiciji različitih slovenačkih socijalističkih pokreta i partija. Najznačajnija od njih je levo krilo Liberalne partije, ili partije Hrišćanskih socijalista, kako se po modelu te partije u Austriji nazivala.

Bila je u stvari jedan samostalan ogranak austrijskog hrišćanskog socijalizma. To je austrijski tip fašizma. To levo krilo je vodio Edvard Kocbek, koga je Kardelj, kao velikog katoličkog intelektualca, veoma cenio. Oni su postali saveznici u pokretu otpora protiv nacionalističke okupacije, kao što su i austrijski hrišćanski socijalisti, sa svojom staleškom državom i parlamentom, završili u nacističkim koncentracionim logorima. Obnavljaće se posle 1945. godine.

Na osnovu ovoga bi se moglo odgovoriti na postavljeno pitanje i ponuditi jedna definicija titoizma: "Titoizam nije progres od staljinističkog totalitarizma ka demokratiji, nego degeneracija od staljinizma ka katoličkim totalitarnim diktaturama Srednje Evrope između dva svetska rata."

Važno je sumnjati da je ovo svesno kopirano iz italijanske i austrijske moderne prošlosti! Pre će biti da je to proizvod nedostatka učenosti i temeljitije ideološke podloge. Balkan je uvek potkradao evropske primere, a da ih nikada do kraja nije uveo u svakodnevni život. Kao što je Tito formulisao da je potrebno držati se državne kontrole, a ne klasne svesti radnika, tako je i ova učena retorika nove ustavnosti bila neuspela dekoracija na površini.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)