MAURO KAMORANEZI: Balkanci i Argentinci imaju isti fudbalski gen

NEBOJŠA Petrović

20. 01. 2022. u 12:00

ON je tokom igračke karijere imao sve odlike fudbalskog ratnika. Mnogo prljavog posla, zadatih i primljenih udaraca, prolivenog znoja. Garra i grinta, kako kažu Južnoamerikanci. Mojih TOP 11 sa Maurom Kamoranezijem, članom slavne generacije Italije koja je u Berlinu 2006. godine postala svetski šampion.

МАУРО КАМОРАНЕЗИ: Балканци и Аргентинци имају исти фудбалски ген

Foto: AP

Da li sam dobro rekao? Da li si zaista bio takav kao igrač, garra i grinta?

- Da, mogao bih da se identifikujem sa tim atributima koje si izneo. I to mi zaista čini zadovoljstvo.

U tvojoj porodici je sve bilo podređeno fudbalu. Tvoj tata Huan Karlos je bio solidan amaterski igrač, ujak Nestor Gomez je igrao za Independijente?

- Upravo tako. Svako od nas poseduje strast za nekim sportom. Kako kod vas na Balkanu, tako i kod nas u Južnoj Americi, deca se rađaju i sanjaju da jednog dana postanu fudbaleri. Jasno je da ta želja predstavlja samo 1 odsto onoga što nam treba da bismo uspeli u fudbalu. Nije jednostavno, morao sam puno da radim i na kraju sam uspeo.

Da li to znači da smo mi Balkanci slični vama Argentincima?

- Naravno. Ja sam to uvek govorio. Uvek. U kulturološkom smislu ne znam, jer ne poznajem dovoljno vašu kulturu, ali što se tiče fudbala, tu sam siguran da razmišljamo na isti način. Čak su i karakteristike naših i vaših igrača veoma slične. Želja za kreacijom, borba do poslednjeg daha, hrabrost, personalitet, imamo mnogo zajedničkih osobina.

VOŽNJA MOTOROM

Pre desetak godina tvoj san je bio da uzmeš godinu dana slobodno i da se posvetiš nekim ekstremnim sportovima - snoubordu, skakanju padobranom ili vožnji motora. Šta si uspeo od toga?

- Samo vožnju motorom. Za ovo ostalo još uvek nisam našao dovoljno vremena, jer nikada u životu nisam pravio duže pauze sa fudbalom. Ali želja za skok padobranom postoji i dalje. Naći ću vremena kad-tad.

U sve ekipe za koje si igrao pre Juventusa, stigao si kao potpuni neznanac. U Veroni čak ni sportski direktor nije znao ništa o tebi. Koliko ti to predstavlja zadovoljstvo jer si morao sam da se izboriš za mesto pod suncem?

- Nekad je to bilo pozitivno, nekad negativno. Ja sam na svu sreću imao karakter koji mi nije dozvolio da klonem duhom. U pravu si, to mi je bio dodatni motiv da nadmašim sebe. Činjenica da sam dolazio u sredine gde me niko ne zna, davala mi je snagu da se dokažem i pokažem.

Dok si bio u Veroni i Juventusu, tri godine si učio da sviraš bas gitaru. Kako ti sada ide sa muzikom?

- Sviram i dalje. Ide mi dobro, muzika je moja druga strast. Fudbal i muzika su oduvek moje najveće strasti. Problem je što počnem da učim, pa prekinem i stalno tako. Ali nikada nisam odustajao, još uvek radim na tome da budem bolji.

Sviraš italijansku ili argentinsku muziku?

- Ni jednu ni drugu. Ja sam ljubitelj američkog i engleskog roka.

Kada je reč o čuvenoj Božjoj ruci, ti si jednom prilikom izjavio da je lukavstvo začin koji fudbalu daje ukus?

- Baš tako. Fudbal je za mene igra prevare. Ko to ne shvata tako, probaću da objasnim. Dribling je takođe prevara, jer kreneš u levo, pa zalomiš u desno. Videli ste kako Ronaldinjo gleda jednog igrača, a doda loptu drugom. Šta je simuliranje faula, nego prevara. Ili pokušaj da se uputi perfektan pas, gledajući na drugu stranu. Zato je fudbal jedna vrsta prevare. To je sport za lukave. Za pametne i inteligentne osobe. Što imaš više solucija u igri, to si važniji i korisniji kao igrač.

MARADONA PET GODINA NIJE BIO DOBRO

Tvoj dečački idol je bio, a ko drugi, nego Maradona. Šta si osetio u trenutku njegove smrti?

- Iskreno, ogromnu tugu. U svojoj glavi sam već bio spreman za tako nešto. Video sam u poslednjih pet godina da se ne oseća dobro i rekao sam mojim drugarima da će se nešto verovatno desiti. Danas, sutra, prekosutra... To je bilo očigledno, fizički je delovao jako slabo. Igrali smo tog dana prvenstvenu utakmicu protiv Celja i užasna vest me je sačekala u svlačionici. Bio sam jako tužan, jer je Dijego osoba koja je meni poklonila mnogo emocija i koja mi je pokazala da je fudbal najlepši sport na svetu.

Dok si bio u Juventusu, nisi podnosio analizu spornih detalja na televiziji. Da li si danas za ili protiv VAR-a?

- Mislim da je VAR dao više smisla fudbalu. Ali sa tačke gledišta navijača, pa i fudbalera, to je sistem koji nažalost ubija emociju. Daš gol i čekaš dva minuta da ti jave da je to zaista gol. Gubi se vreme i filing igre. Ali sa aspekta regularnosti, mislim da je pozitivna stvar. U svakom slučaju, treba ga još poboljšati.

Igrao si samo jednom u karijeri na stadionu u Beogradu, 2003. godine, Italija je remizirala sa Srbijom 1:1, strelci su bili Pipo Inzagi i Sale Ilić. Čega se sećaš?

- Sećam se pre svega ambijenta, punog stadiona. Sećam se da je utakmica za nas bila veoma teška, zbog svega što sam rekao ranije o vašim igračima. Bio sam oduševljen Beogradom, to je uz Sankt Peterburg najlepši grad koji sam video u životu. Atmosfera je bila paklena, nismo bili ni svesni šta nas očekuje. A na terenu smo vodili borbu sa vrhunskim igračima, koji su uglavnom igrali u velikim italijanskim klubovima.

Mnogo tvojih drugara iz reprezentacije je krenulo trenerskim putem. Andrea Pirlo, Rino Gatuzo, Pipo Inzagi... Hoće li uspeti?

- Mnogo nas je koji smo odlučili da nastavimo u tom pravcu. Govorim iz svog ugla, mislim da je ovo idealan trenutak u karijeri i u životu da se opredelim za trenerski posao. Iz mnogo razloga. Evo, prošle zime sam se sreo sa Dekijem Stankovićem, sa kojim sam deset godina ratovao na terenu i prema kome imam izuzetan respekt. Mislim da i Andrea, Rino i Pipo razmišljaju na isti način. Skoro cela moja generacija, svi ti igrači sada rade kao treneri i mnogo je lepo nastaviti sa fudbalom jer nas to i dalje razvija kao ličnosti. Najlakše se uči i napreduje kada se takmičiš sa bivšim saigračima.

Osvajanje Svetskog prvenstva 2006. godine predstavlja u svakom smislu reči krunu tvoje fantastične karijere. Koja je prva slika koja ti padne na pamet kada se pomene finale u Berlinu i poslednji penal Fabija Grosa?

- Moji roditelji. Moje detinjstvo. Kao što sam rekao malopre, ceo život maštaš o tome i onda se dogodi. Pomisliš kako je sve počelo, čega si se odrekao da bi stigao do vrha. Za mene je taj trenutak bio sve. Pre svega, jedan duboki izdah olakšanja u smislu, uspeo sam. Ne bih rekao euforija, više jedna vrsta opuštanja. Vraćam se na priču da sam se kao anonimus borio za status, ulažući svu svoju snagu. Svetski kup je stigao kao zaslužena nagrada za uloženi trud, za godine i godine napornog rada. Potičem iz jedne skromne porodice, moji roditelji su bili obični radnici i odgajili su svetskog šampiona. Zato su taj trofej i ta medalja posvećeni njima.

Ti si prvi "domorodac" još od Drugog svetskog rata koji je zaigrao za Italiju i osvojio Svetsko prvenstvo. Kako se oseća jedan Argentinac dok sluša italijansku himnu pre utakmice?

- Ma ja sam ponosan. I to iz dva razloga. Prvo, rodio sam se i odrastao u jednoj zemlji koja živi za fudbal. Vi to možete da shvatite jer je u Srbiji slična situacija. Živi se za fudbal, priča se po ceo dan o fudbalu, vole ga mladi i stari, diskutuje se po restoranima, supermarketima, svi znaju sve o fudbalu. Nisam imao priliku da reprezentujem Argentinu, ali sam dobio priliku da reprezentujem jednu drugu zemlju koja takođe živi za fudbal, koja je i pre mene tri puta osvajala Svetsko prvenstvo i to je za mene bilo pitanje časti. Nije uopšte jednostavno kada te jedna nacija koja je toliko bitna u fudbalu pozove i kaže "hajde sa nama". Ja to gledam na taj način, nikako drugačije. Rođen sam u jednoj fudbalskoj zemlji, ali me je druga fudbalska zemlja više želela u svojim redovima.

Penali ne donose uvek sreću. U Berlinu je sve prošlo kako treba, ali u Mančesteru nije. Trofej Lige šampiona je posle "ruleta" pripao Milanu.

- Ako ćemo iskreno, ta utakmica uopšte nije bila lepa za oko. Igralo se taktički oprezno i sa previše straha od poraza. Milan je po ko zna koji put dokazao da je veliki klub sa fenomenalnim fudbalerima. Inter je te godine takođe igrao u polufinalu, imali su odličan tim. To je bio zlatni period italijanskog fudbala. Nažalost, finale se završilo tako. U fudbalu se pobeđuje i gubi.

Hajde da stavimo memoriju na ispit, ko je pored Zalajete i Trezegea, promašio penal za Juve?

- Paolo Montero! (kao iz topa, op.aut).

Sarađivao si sa vrhunskim stručnjacima tokom karijere. Od Malezanija u Veroni, do Lipija, Kapela, Donadonija, Trapatonija u reprezentaciji i Juventusu. Od koga si najviše naučio?

- Od svih po malo, jer su svi bili različiti. Kompletno različiti među sobom. Lipi je sjajan kada je u pitanju vođenje grupe, ali kada je reč o energiji, tu je Đovani Trapatoni broj jedan, uvek mnogo pozitivan. Roberto Donadoni je za mene bio pravi primer, jer je igrao fudbal na mojoj poziciji. Uvek je pričao sa mnom, davao mi savete kako da igram, od njega sam mnogo naučio. Donadoni je bio fenomenalan igrač, velika je stvar kada imaš trenera koji te uhvati za ruku i kaže "gledaj, nađi neko drugo rešenje u ovoj akciji". Ja sam već imao 30 godina, a on mi kaže "mislim da ti je ovo bolja solucija". Malezani je bio maher za rad na terenu. Hvala im svima od srca.

Da li si se pomirio sa Čolom Simeoneom, posle svađe na utakmici Lanus - Rasing?

- Daaa, naravno. Ma to je fudbal. Izuzetno cenim Simeonea, uvek sam prema njemu gajio veliki respekt. U tim trenucima kada adrenalin uzme maha, neko nasedne na provokaciju i reaguje ishitreno. Čolu kapa dole, dokazao je mnogo puta svoju veličinu.

I za kraj, najvažnija stvar. Sastavi nam tvojih TOP 11 od fudbalera sa kojima si igrao tokom karijere. Ali pazi, moraš iz svakog kluba da izvučeš bar jednog igrača. Imaš Santos Lagunu, Banfild, Kruz Azul, Veronu, Juventus.

- Mnogo je teško. Čekaj, nemam 11 klubova aha, mogu neki da ponovim OK. Jedno mesto je zacementirano, da ne razmišljam puno.

Upisuje Bufona na golu.

- Tu nema dileme. Idemo dalje, imam i desno krilo.

Ko je to?

- Adomaitis. Momak koji je igrao sa mnom u Meksiku. U Kruz Azulu. Da vidimo iz Verone nekog.

Đilardino?

- Ne, Đila je u tom momentu još uvek bio "zelen", kasnije je tek postao igrač. Staviću Adrijana Mutua, iako posle neće biti mesta za neke druge, ali nema veze. Da vidimo iz Štutgarta, koga sam imao u Štutgartu 2010. i 2011. bio je Pogrebnjak, ne znam koga bih mogao da stavim. Pavel je bio odličan igrač, da razmislim još malo.

Lanus?

- Mario Regeiro. Urugvajac, levo krilo, igrao je dugo u Valensiji.

Rasing klub? Da li si u Rasingu zakačio Simeonea kao trenera?

- Ne, već je bio otišao u Atletiko. Iz Rasinga ću Lućana Vijeta. Igrao je posle za nekoliko španskih klubova, čak i za Fulam u jednoj sezoni.

Verona, Banfild?

- Fali mi Banfild, svi su skoro bili Argentinci, nije bilo stranaca. Staviću Himeneza. Centralni vezni igrač. Odličan tehničar. Ali imam problem, sve su ovo napadači.

Pa daj i nekog defanzivca, taj tvoj tim nema nikakav balans.

- Staviću Vijeiru iz Juventusa. I eto ti balans. Nije ovo loše, vidi... samo Mutuu i Regeiru zamenim mesta, tako. Fale mi štoperi, a nisam stavio nikoga iz reprezentacije. To je lako, Nesta i Kanavaro. NJih dvojica moraju da budu u ekipi.

Deki Stanković je takođe stavio Nestu. Kakav tandem, Nesta - Kanavaro.

- Da, vidi zadnju liniju, beton. Šta mi još fali?

Veronu imaš, fali Štutgart.

- Fale mi još četvorica. Staviću Kalida Bularuža. Veliki Kalid. Dakle, Štutgart završen, Juve završen...

Još samo Banfild i Santos Laguna.

- Santos Laguna, koga da stavim? Ma uradiću ovako, ovaj Atomaidis je igrao sa mnom i u Kruz Azulu i u Santos Laguni. Eto rešenja. Još samo Banfild". Setio sam se. I sjajno se uklapa na levom beku, sada je trener Zove se Sangvineti, on će mi biti i kapiten tima.

Ko je najluđi u toj ekipi?

- Najluđi? Adrijan Mutu. Mada ni Kalid ne zaostaje puno.

A ko je trener tvog tima?

Trener? Staviću Malezanija.

Malezani? Pre Lipija, Kapela i Trapatonija?

Baš tako. Alberto Malezani.

Mauro German KAMORANEZI - Mojih TOP 11:

Bufon - Bularuž, Nesta, Kanavaro, Sangvineti - Vieira, Himenez, Adomaitis, Mutu - Vijeto, Regeiro. Trener: Alberto Malezani.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)