ZA OVAJ DETALJ JAVNOST NIJE ZNALA: Najteži momenat u Balaševićevom životu bio je kada je njegova Beba doživela užasnu tragediju

Novosti online

19. 02. 2021. u 17:36

POZNATI kantautor Đorđe Balašević preminuo je danas na Infektivnoj klinici.

ЗА ОВАЈ ДЕТАЉ ЈАВНОСТ НИЈЕ ЗНАЛА: Најтежи моменат у Балашевићевом животу био је када је његова Беба доживела ужасну трагедију

Foto: Arhiva Novosti/V. Danilov

Balašević je u javnosti prepoznat kao duhoviti kantautor koji je svojim pesmama i šalama umeo da zabavi široke mase. Međutim, jedan malo poznati detalj iz njegovog života govori o velikoj tragediji koja je mogla da zadesi njegovu porodicu.

Naime, njegova ćerka Beba, doživela je tešku saobraćajnu nesreću 1998. godine nakon koje je mogla da ostane nepokretna, ali na svu sreću, na kraju se sve dobro završilo.

Saobraćajna nesreća desila se u zimu 1998. Poledica i bahata vožnja uzeli su svoj danak. Četiri života u tom automobilu mogla su da budu ugrožena. Jelena je najviše stradala, ostalima, srećom, nije bilo ništa.

– Auto se prevrnuo na krov. Vratni pršljenovi su mi ispali iz kičmenog stuba. To je stvorilo otok na kičmenoj moždini i totalnu oduzetost svih udova. Već u kolima shvatila je šta joj se desilo. Saputnicima je rekla da je slomila vrat.

– Čini mi se da nikad nisam bila razumnija nego tad. Sudbina je poslala automobil u kom se nalazio momak koji je te večeri diplomirao medicinu. Čučnuo je pored mene u travu i na moje pitanje „Da li ću moći da hodam“, rekao je: „Hoćeš“. Od tog trenutka nisam verovala ni u jedno drugo rešenje - govorila je Beba balašević u svojoj ispovesti o tragičnom događaju.

Kada je stigla u bolnicu, prognoze su bile potpuno obeshrabrujuće. Pacijenti sa takvom povredom vratnog dela kičme praktično se nikad ne oporave.

– Operisao me je doktor Aleksandar Miličić, vrhunski stručnjak za kičmenu moždinu i divan čovek. Od početka je bio otvoren. Rekao mi je da je kičma ozbiljno oštećena. U bolnici, odmah posle buđenja, mama joj je rekla: „Osmog marta ćeš ići kući sa mnom na nogama.“ Lekari su to smatrali neodgovornim.

Ipak, desilo se čudo. Jelena je tog osmog marta 1999. kući otišla hodajući.

– Mama i ja smo bile same u sobi i rekla sam joj da želim da ustanem. Pridržala me je i uspela sam. Zagrlile smo se i počele da vrištimo od sreće. Nije mogla da mi pomogne neka skupa operacija ili lek. Od roditelja sam dobijala ono što mi je najviše i trebalo. Neograničene količine ljubavi.

Godinama posle oporavka osećala se loše i iskompleksirano. NJen hod više nije bio isti, ona više nije bila ista. Trebalo joj je mnogo vremena da prihvati da više nikad neće biti ista i da ne sme zbog toga da bude nesrećna.

– Zato sam toliko čekala da ispričam svoju priču. Sad već uveliko prihvatam da je to deo mene i da je to zbog nečega moralo da mi se desi.

Od majke Olivere je nasledila energičnost i nepokolebljivost, a od tate Đoleta ljubav prema rečima.

– Obradujem se kad mi ljudi kažu da sam kao Olja. Znam na šta misle. Na hrabru, kategoričnu lavicu koja je spremna da se bori sa najgorim osudama, lažima, spletkama, a bude najbolji drug, žena, majka. U prirodi odnosa dece i roditelja je da im deca nešto zameraju. Jelena ne zna šta bi mogla da zameri svojima.

Bili su, kaže, uvek posvećeni deci. Na svaki tatin koncert išle su i one. Uvek mu je bilo najvažnije da li su se dobro smestile, i tek onda bi počinjao. Omiljena tatina pesma joj je „Uspavanka za dečaka“.

– Ja sam fan Đorđa Balaševića, tako da mi je teško da se odlučim, ali ova pesma je savršena alegorija odnosa roditelja i deteta. Sve je rečeno u njoj. I o dobru i o zlu. Mi smo zaista bili „svuda u njihovom svemu“.

(Alo)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)