RAJKO DVIZAC: Zvezda je novinar, a ne njegov saradnik

KADA je uspešni estradni novinar Rajko Roki Dvizac, otišao u penziju, na pisanje nije stavio tačku. Naprotiv, upravo je objavio treći roman "Tajni mali grad" ("Kreativna radionica Balkan"), špijunsko-ljubavni triler o obračunu vladara iz senke za prevlast u svetu u narednih hiljadu godina. Ko je izgubio, a ko pobedio, čitaoci će morati sami da otkriju.

Privatna arhiva

Čak 95 odsto Rokijevih čitalaca su žene. On misli da je razlog verovatno što je u književnost ušao sa željom da napiše romantičnu trilogiju, a objavio je pet knjiga na tu temu.

- Svi moji junaci u pesmama, pričama i romanima zaista postoje, a priče su stvarne - kaže Dvizac za "Novosti". - Najčitaniji mi je roman "Utorkom nisam udata", pisao sam ga iz ženskog ugla, što ga je još više približilo ženskim srcima. Meni su žene tražile autogram i na golom telu, na ulici su me pozdravljale rečenicom: "Ni ja utorkom nisam udata". Nisu se obazirale čak ni na moju suprugu. Žene mi veruju jer znam kako da im saopštim istinu o muško-ženskim odnosima. Da ljubav ima najveću moć i vrednost u životu i da je jedna uspešna ljubav, ma kako kratko trajala, vredna milion razočaranja.

Radili ste intervjue sa najvećim jugoslovenskim zvezdama, kako danas gledate na novinarstvo, koje se svodi na pi-ar tekstove?

- To nije nikakvo novinarstvo, a još manje su to novinari. To su novinarske ćate. U moje vreme takvi tekstovi nisu imali šanse da budu objavljeni. Novinari su tada zaista bili sedma sila. Od visine honorara, preko ugleda u društvu, do uticaja na javnost. Novinar se poštovao, a njegova reč je imala moć. Kada sam došao u "Džuboks", tadašnji urednik Peca Popović mi je dao dva ključna saveta: "Zapamti, ti si zvezda, a ne onaj sa kim razgovaraš, ma koliko popularan bio. On je zvezda za publiku, a ti si zvezda za njega." Drugi savet je bio da poštujem svoje zanimanje i rad i uvek to naplatim. Držao sam se Pecinih saveta svih 40 godina uspešne i bogate novinarske karijere. U to vreme je vladala kolegijalnost među novinarima, pa ako bi neka od zvezda estrade dospela na crnu listu, vrlo brzo bi završila karijeru.

Kako su se novinari i estrada družili u Jugoslaviji?

- Bilo je to fantastično vreme. Radio sam sve festivale u SFRJ. Kao novinari, uživali smo brojne privilegije, maltene, kao današnji političari. Družili smo se bez obzira na to ko je bio iz koje redakcije i grada. I pevači su poštovali nas, jer su znali kolika nam je bila moć. Na primer, za jednog pevača početnika napisao sam foto-vest o njegovoj ploči. Posle mesec dana taj isti pevač, koji je na prvi razgovor došao u starom "stojadinu", stigao je u novom "mercedesu". Za tako kratko vreme, prodao je zlatni tiraž. U znak zahvalnosti ponudio mi je svog "stojadina", ali sam, naravno, odbio. Na festivalima su bile najlepše promocije, od ujutru pa do zore. Sećam se da smo u Opatiji posle jedne žurke i lumperajke, izneli kolegu iz Sarajeva zajedno sa krevetom iz hotelske sobe jer nismo mogli da ga probudimo. A u Splitu, na moju inicijativu, organizovali smo ponoćno kupanje ispred hotela "Marjan" i svi smo bili potpuno goli. Došla je i milicija, ali kad su saznali da nered prave novinari, samo su se okrenuli i otišli. To sam uradio jer su mom prijatelju i kolegi Milovanu Iliću Minimaksu te godine zabranili da odsedne u hotelu "Marjan", zato što je Mića, sat vremena pre ručka, odvrnuo šrafove svih stolova. I kad bi konobar stavio jelo na sto, jedan po jedan su padali kao domine.

Privatna arhiva

Da li je tačno da ste najveći honorar dobili od "Zum reportera" za intervju sa grupom "Ajron mejden" 1981?

- Te godine "Ajron mejden" je imao koncert na Hipodromu, bili su neka vrsta predgrupe "Bijelom dugmetu". Bez poteškoća sam došao do njih, i uprkos svom očajnom engleskom jeziku napravio intervju sa Stivom Harisom. Ali najveći honorar nisam dobio za taj intervju, već za reportažu na četiri strane o kompletnim dešavanjima na Hipodromu. Radio sam je zajedno sa kolegom M. M. Nikolićem i obojica smo dobili honorare u visini dve tadašnje plate direktora Televizije Beograd. Odmah sutradan sam otputovao u Trst, nakupovao gomilu stvari, ali nije bilo šanse da potrošim sve.

Veliki Mika Antić vam je, još kao gimnazijalcu, rekao da ste njegov naslednik?

- Organizatori su me 1973. pozvali da budem gost na prvoj promociji njegove knjige "Garavi sokak", da sa nekoliko pesama otvorim književno veče, jer sam pisao pesme i priče i osvajao nagrade. Odrecitovao sam dve svoje pesme, a aplauz koji sam dobio iznenadio je i samog Miku. Zagrlio me je i uz osmeh pitao kako će on sad da nastupi, kad sam ja dobio ovoliki aplauz. Da misli iskreno, shvatio sam kada mi je po završetku večeri ponudio da mi bude pesnički mentor, dok mi je organizator ponudio da objavim svoju prvu knjigu. Bio sam u šoku, nisam znao šta me je snašlo. Ja sam sebe video kao novinara, a ne kao pesnika. Tek su me 1988. drugi pesnici ubedili da poslušam Miku i objavim prvu zbirku pesama "Poljupci". Da je on imao dobar njuh govori i činjenica da je to bila najprepisivanija knjiga pesama te godine među beogradskim maturantima.

UČENIK-SARADNIK NIKOLE KARAKLAJIĆA

o TEK što ste upisali Fakultet političkih nauka, legendarni Nikola Karaklajić vam je otvorio vrata Radio Beograda?

- Postao sam učenik-saradnik kultne emisije "Veče uz radio". Redovno sam dolazio na snimanja i upijao sve kao sunđer. Nikola me je naučio kako se pravi emisija na radiju. Sve do detalja. Tek posle tri-četiri meseca mi je dopustio da stanem pred mikrofon i kažem jednu rečenicu. To je bilo kao da sam otvorio vrata raja. Zahvaljujući Nikoli, radio je postala i ostala moja prva novinarska ljubav. Verovatno bih i nastavio karijeru tamo, ali nisam imao strpljenja da zanat naučim do kraja i posle pet-šest meseci jedan telefonski poziv bio je dovoljan da me odmah prime u "Džuboks" i gurnu u vatru. Prvi intervju imao sam sa Kornelijem Kovačem.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije