DECA HEROJI NA VEČNOJ STRAŽI: Dali su živote za Republiku Srpsku i upisali se u istoriju

Novosti online

15. 06. 2024. u 21:16

ZBOG svakodnevnih napada na Republiku Srpsku pravo je vreme da se svi prisete najmlađih boraca Vojske Republike Srpske koji su svoje živote dali braneći svoju otadžbinu od neprijatelja.

ДЕЦА ХЕРОЈИ НА ВЕЧНОЈ СТРАЖИ: Дали су животе за Републику Српску и уписали се у историју

Foto: prinskrin


Igor Kisić (1980-1994)

Igor Kisić (1980-1994) je najmlađi borac i heroj Vojske Republike Srpske u Bosni i Hercegovini. Borio se u jedinici četničkog vojvode Vasketa Vidovića, u Ilijašu, 20 km severozapadno od Sarajeva.

Rodio se 9. jula 1980. godine u mestu Visoko (između Sarajeva i Zenice). Bio je inteligentan dečak, daleko ispred svoje generacije. Nedeljom je išao u crkvu, a u školi je pohađao veronauku. Voleo je druženje sa decom, tehniku i sport.

Sa samo deset godina Igor je naučio tehniku rada računara, što je bio veliki uspeh, s obzirom na broj godina života i tehnološku (ne)razvijenost njegovog rodnog mesta.

U dvanaestoj godini naučio je da upravlja putničkim automobilima, pokazujući veliko iskustvo.

Igor Kisić je živeo u multinacionalnoj sredini sa porodicom sve do početka ratnih dešavanja. Njegov otac je bio član stranke SDS i gradski poslanik u SO Visoko, što mu je kasnije 1992. godine pravilo velike probleme od muslimanskih terorista.

U maju 1992. godine, pred ozbiljnim pretnjama muslimanskih paravojnih jedinica, porodica Kisić je morala napustiti rodni dom. Mnoge srpske porodice koje su ostale u Visokom bile su ubijene ili odvedene u muslimanske koncentracione logore.

Tako su Kisići došli u Ilijaš, koji je administrativno pripadao Sarajevu, glavnom gradu SR Bosne i Hercegovine, nadajući se da su izbegli ratne strahote.

U Ilijašu, Igor je gledao borce 126. Ilijaške brigade, Sarajevsko-romanijskog korpusa Vojske Republike Srpske, čiji je komandant bio legendarni četnički vojvoda Vaske Vidović, iz Podlugova. U njemu se budila hrabrost i ponos predaka koji su krvarili za otadžbinu u proteklim epohama.

Nije bilo dana da Igor nije molio svoga oca Nika da postane borac Ilijaške brigade, odnosno da bude u jedinici vojvode Vasketa. Posle višednevnih molbi, otac Niko je na kraju popustio i ispunio veliku želju svom sinu. Tako je Igor Kisić sa svojih 12 godina života postao najmlađi borac Vojske Srpske Republike Bosne i Hercegovine.

U njemu nije bilo dileme niti straha od smrti ili poraza. Naprotiv, bio je ubeđen u pobedu i konačno oslobođenje Bosne i Hercegovine. Njegovi vršnjaci su mu se divili i izražavali veliko strahopoštovanje. Zapravo, Igor Kisić je postao miljenik celog Ilijaša.

Zbog svog broja godina imao je skromne podvige i doprinose, ali svoje zadatke uvek u potpunosti izvršavao uspešno.

Kako rat nije prestajao, već se sve više raspirivao, tako su i muslimanski eskadroni smrti imali sve veću pomoć Zapada i arapskog sveta.

U toku jednog minobacačkog napada 10. oktobra 1994. godine, kada su teroristi sa muslimanskih položaja u rejonu Visokog ispalili nekolicinu granata na Ilijaš, jedna granata je pala pored Igora Kisića, koji je na mestu ostao mrtav.

Na sahranu Igora Kisića došao je celi Ilijaš, i staro i mlado, svi su jecali za svojim herojem, dečakom, koji nije bio čak ni punoletan, ali je hrabro stao na branik otadžbine. Vojvoda Vaske je kasnije izjavio da mu je taj dan Igorove sahrane bio najteži dan u životu.

Igorov otac Niko je kratko rekao okupljenima: "Gdje je moj sin stao, ja ću nastaviti!".

Igorova porodica je posmrtne ostatke svog jedinca sahranila u Zvorniku, a kasnije u Bijeljinu gde se nastanila. Posthumno je Igor Kisić odlikovan Ordenom Miloša Obilića.

Spomenko Gostić (1978-1995) 

Spomenko Gostić je bio vojnik i najmlađi odlikovani borac Vojske Republike Srpske u Odbrambeno-otadžbinskom ratu. Rođen je 15. avgusta 1978. u Doboju, a njegov kratak život bio je ispunjen nedaćama.

Naime, dečakova majka Milena preminula je ratne 1992, pa je Spomenko ostao da živi sa babom u selu Jovići. Njihovo selo bilo je na liniji fronta, pa je tako dečakova baka poginula prilikom granatiranja sela od strane tzv. Armije BiH.

Prepušten sam sebi, Spomenko se prijavljuje u Vojsku Republike Srpske (VRS). Prvo je radio kao kurir, da bi potom bio prebačen da razvozi hranu vojnicima na prvoj liniji fronta. Kasnije je izvlačio ranjenike.

- Izvlačio je mrtve i ranjene borce sa prve borbene linije po kiši granata i metaka. Na Ulišnjaku, gde niko nije smeo ići da spasava ranjenike, taj dečak je sa konjskom zapregom izvlačio i spasavao živote srpskih boraca - seća se njegov saborac Stjepan.

Spomenka je u martu 1993. na Ozrenu zatekla ofanziva Armije BiH. Tukli su granatama po srpskim položajima, pri čemu je dečak teško povređen. Preminuo je 20. marta 1993. godine u rodnom selu Jovići. Sahranjen je sa ostalim saborcima na groblju u Gornjem Ulišnjaku.

Nakon rata, oba sela su pripala Federaciji BiH, a njegovi saborci i poštovaoci Spomenkovog lika i dela traže da dečakovi posmrtni ostaci budu premešteni na teritoriju Republike Srpske, za koju je i položio svoj mladi život.

Godine 2014. je, na dan njegove smrti, u Doboju ispred crkve otkriven spomenik ovom mladom heroju.

Aleksandar Masleša (1976-1995)

Aleksandar Masleša bio je najmlađi borac Trebinjske brigade Vojske Republike Srpske. Ratni sukobi na prostoru bivše Jugoslavije dovode Aleksandra sa roditeljima i sestrom Aleksandrom u grad podno Leotara. U Trebinju upisuje srednju Ugostiteljsku školu. Bio je džudista. Iza sebe je imao pet pojaseva i veliki broj medalja i diploma.

U avgustu 1993. godine, sa svega 16 godina, Aleksandar dobrovoljno pristupa Bobanskoj četi slavnog četničkog vojvode Nedeljka Vidakovića. Iste godine biva lakše ranjen na Ročištima iznad Poljica (Popovo Polje).

Pripadnik Bobanske čete je bio sve do poziva da se javi u Vojsku Republike Srpske, 11. oktobra 1994. godine, u Han Pijesak. Vojvoda Vidaković mu daje odsustvo da se spremi za vojsku, ali se Aleksandar vrlo brzo vraća na položaj. Bobanska četa se spremala da ide i preuzme položaje na Borcima poviše Konjica, i Aleksandar im se pridružuje. Kreću oko 20. septembra 1994. godine. Nekoliko dana nakon odlaska, 27. septembra iste godine, od iste granate ginu vojvoda Nedeljko Vidaković, kapetan Dragan Slijepčević i major Ljubiša Popović, a u istom rovu Aleksandar Masleša je teško ranjen.

U toku detonacije, vojvoda Vidaković je svojim telom zaštitio mladi život, i sam poginuo. Aleksandar je prebačen helikopterom u Podgoricu, gde je 16 dana bio u komi. Iste te godine, u decembru, nakon izvršene operacije u Podgorici, Aleksandra su prebacili u Beograd na VMA, gde je 16. januara preminuo, od posledica ranjavanja.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

PRINC DŽORDŽ DANAS SLAVI 11. ROĐENDAN: Kejt Midlton objavila novu fotografiju (FOTO)