ČEDO IZ „LOŠE BERBE“: Književna čarolija Nikole Devure od Zmijanja do Tršića

V. Mitrić – A. Delić

18. 04. 2021. u 14:50

- Rodimo se u jednom, a celog veka tragamo za svojim predodređenim mestom i ne smirimo se dok ga ne nađemo, ili dok ono ne pronađe nas - zapisala je Isidora Sekulić, koja se celog veka potucala širom prostrane Evrope, dok se nije skrasila u Beogradu, preobrazivši Topčidersko brdo u Olimp srpske književnosti i kulture.

ЧЕДО ИЗ „ЛОШЕ БЕРБЕ“: Књижевна чаролија Николе Девуре од Змијања до Тршића

FOTO: V. Mitrić

Na ove reči najznamenitije srpske spisateljke podseća nas  književnik iz Šapca, Nikola Devura, rođen u Bosanskoj Krajini, nadomak Kočićevog Zmijanja u selu Šehovci u godini, kako kaže "kad su živi zavideli mrtvima" i kada su germanske varvarske horde harale ognjem i mačem Evropom i svetom.

- Oca su mi odveli u logor smrti Hitlerove zemlje nedođije, a majka se ispred ustaškog noža uputila u bežaniju sa svojim seljacima noseći dvoje dece u naručju – mene  i moju sestru.

- Osetivši kako se kandže smrti zarivaju u izbegličku kolonu, majka me je ostavila u vrzini ispod puta, u nadi da će neko od seljaka pronaći i spasti me... Ona je sa mojom sestricom krenula na put bez povratka. Jedan  starac, pretekli seoski čobanin našao je  me je uveče, prihvatio i odgajio.

Kad je pošao u školu Nikola je smešten u Dom za ratnu siročad. Od prvih đačkih dana, počev od osnovne škole preko gimnazije do fakulteta, "dečak u crvenom džemperu", prednjačio je među vršnjacima u učenju, znanju i razumevanju, i plenio velikim darom iz svih školskih predmeta, osobito na časovima srpskog jezika nadprosečnim literarnim i književnim darom.

Posle završene Gimnazije u Banja Luci završava studije filozofije, a potom agronomije na Beogradskom univerzitetu.

LJubav prema pisanju i književnosti vezala ga je za beograske književne tribine na kojima se sreo sa slavnim piscima – Ivom Andrićem, Mešom Selimovićem, Isidorom Sekulić, Miodragom Bulatovićem, Dobricom Ćosićem, Branom Crnčevićem, književnim kritičarima i znalcima Dragoslavom Mihailovićem Mihizom, Predragom Palavestrom...

Slušao ih je na promocijama, stajao na usluzi po restoranima i kafanama gde su pomenuti besmrtnici sedeli i razgovarali. Nikolu su prihvatili kao maskotu i dopuštali da ih poslužuje, dvori i sluša njihove razgovore. Do današnjeg dana Nikola, od reči do reči, pamti umne sentence i visprene replike slavnih pisaca.

FOTO: V. Mitrić

NJihova harizma pokrenula je dečaka sa Kočićevog Zmijanja da se lati pera i okuša sreću najpre na novinarskom a potom na književnom polju. Urednici uglednih beogradskih listova, Politike, Borbe, Književnih Novina, i oostalih dnevnih novina i časopisa sa nevericom su čitali njegove članke i priloge vrteći glavom, misleći da se radi o plagijatima. Kada su se uverili da je "Mali", kako su ga od milošte zvali, zaista autor članaka na razne teme, vrata brojnih redakcija bila su širom otvorena za "Kočićevog zemljaka".

Pisao je kraće književne sastave, priče, pripovetke, eseje, književne kritike i prikaze i već počeo sticati ime u književni  krugovima.

Siromašni student plaćao je studentski dom i izdržavao se od autorskih honorara, koji u to vreme nisu bili beznačajni. Međutim, kad se saznalo da "Mali nije organizovan" i da ne želi partijsku knjižicu, odmah je prema njemu napravljena distanca.

Prinuđen da se seli u unutrašnjost, izabrao je Šabac. Tu je kao vrlo učen i obrazovan agronom odmah dospeo do rukovodećih mesta u seoskim zadrugama Mačve i Pocerine, a potom je postao, u mandatu od nekoliko godina, v. d. Direktora velikog sistema Šapčanke u kome je radilo skoro 10.000 radnika. Zbog odbijanja da uđe u partiju, nikada nije postao generalni direktor, niti je napredovao u službi.

Pored redovnih poslova u preduzećima, slobodno vreme je  posvećivao svojoj najvećoj životnoj ljubavi – pisanju i književnosti. NJegov prvi roman Had, naišao je na izvanredan prijem kod čitalačke publike. Usledili su istorijski romani Zmaj od Noćaja, Car Dušan, Ruža Tododorova – prva ljubav Vuka Karadžića, Knjaz malog Pariza, Stefan Nemanja, Vojvoda Miloš Pocerac... Oprobao se vrlo uspešno književnim sudijama – Vuk Karadžić izbliza i Janko za sva vremena. Napisao je nekoliko izvrsnih drama – Smrt filozofa, Pad Efesa, Knjaz Nikola...

Dok su muze sa Olimpa, zanosne kćeri Zevsa i Mnemosine, bile široke ruke u darovima i nadahnućima prema Nikoli Devuri, dotle je prevrtljiva boginja sreće, latinska Fortuna – "stara varalica", izmicala zaslužene lovorove vence ispred velikog književnom stvaraoca koji je "rođen u godini loše berbe", i kome nije bilo suđeno da ubere zaslužene plodove svoga književnog dela. Sreća se izmicala od njega i on se izmicao od nje. Skroman, nepotkupljiv i dosledan, nije se nametao i preporučivao, uklapao i ugrađivao u svoje vreme, nije prihvatao pravila "snalažljivosti" rialiti epohe u kojoj živi, nije pognuo glavu "ni pred carem niti pred ćesarem".

Nije ni morao. Vrstan poznavalac istorije književnosti, obdaren književnim darom gornjeg reda, uvek je bio siguran u sebe, sa tvrdom i nepokolebljivom verom u svoju reč i delo. Nije pravio marketing niti promovisao svoje knjige. Drugi su to radili bez njegove molbe i zahteva.

Briljantni poznavalac naše i evropeske književnosti akademik Dragan Nedeljković u Recenziji Devurinog dvotomnog istorijskog romana Car Dušan, nije štedeo velike reči i pohvale: „Pred nama je zreo pisac, stvaralac značajnih dela, svedok velike drame srpske istorije, istorije malog naroda koji je stalno u nekoj velikoj ulozi... Pisac je uzeo veliki zalet da bi ukorenio svog junaka koji će zablistati kao mladi kralj u bici na Velbuždu... Pred nama je raskošna knjiga. Kako vladati tom raskoši. Nije lako piscu, on mnogo zna, on ima jak talenat...“

Nikolin zemljak i sabrat po peru, pesnik neusahlih Mostarskih kiša Pero Zubac, stoji zadivljen pred Nikolinom rečenicom: „Nikolina rečenica je raskošna, njegovi opisi prirode su prosto opijajući. Čovek kada čita, ta rečenica odmara, ta rečenica pleni... Roman Car Dušan pleni. Ja se radujem što je srpska književnost dobila takvo delo...“

Bujna je, zbilja, i zanosna svaka rečenica ovog autora. Stil besprekorno skladan, melodičan, poetski nadahnut i izveden do kraja. Nema preskoka i oplazina. Sve je granitno čvrsto, stameno i uvezano, pravilno postavljeno i raspoređeno na svoje mesto. Reč iz reči, rečenica iz rečenice ključa kao planinski izvor, bujno teče, penušavo žubori, mami i pleni kao bistri planinski potok umornog putnika. Nema nizbrdica i padova. Sve je podignuto u plave visine i ozvezdano književnim ukrasima narodnog jezika Kočićevog i Vukovog zavičaja. Bogatstvo izraza u Devurinom delu može se meriti samo sa epskim stvaralaštvom srpskog naroda. Pomenuti njegovi istorijski romani po svojim visokim umetničkim dometima, u gornjim slojevima ravnjaju se sa najgenijalnijim narodnim umotvorinama. Srpska narodna priča, pripovetka, pesma i nadahnuta narativnost, rodna su mesta književnog dela Nikole Devure.

- Ivo Andrić negde je zapisao, da bi za knjigu kad izađe iz štampe, najbolje bilo da pisac umre - kaže Devura, koji danas sa ponosom priča svoja sećanja na susrete sa velikim nobelovcem. Primio sam Andrićevu reč  kao zavet.

Devura se udaljuje od svojih knjiga, skoro do odricanja. Učinio ih je pepeljugama. Ipak, nijednu nije ostavio u „traljama“. Naprotiv svaku je ovenčao „zlatnog oreola sjajem“. Suđaje nisu spustile lovorove vence na njegovu glavu. Velike književne nagrade mimoišle su ovog genijalnog stvaraoca. Ipak, ipak, najviše njegovo odlikovanje dodelio mu je čitalački narod. Ruža Todorova štampana je u nebrojeno izdanja, u tiražu preko pola miliona primeraka. Nema većeg odlikovanja od uspeha da se stvori književno ime. Nikola Devura – najvrednije je odlikovanje ovog autora.

U mraku tragičnog rijaliti međuvremena, Nikoline književne neveste čekaju svoga princa sa zlatnom cipelom za njihovu nogu. I zasigurno neće ostati bose. Književni luk umetničkog stvaralaštva Nikole Devure, protegao se od Kočićevog Zmijanja do Vukovog Tršića. Dve knjige, dve poeme, dve bliznakinje, Banja Luka – grad kestenja i devojaka i Ruža Todorova – prva ljubav Vuka Karadžića, čekaju svoju inkarnaciju u pozorišnim predstavama, TV serijama, filmovima... „Zlatu će se kujundžija naći“.

Veliki pisac, nastavljač tradicije slavnih uzora svoje mladosti, živi i druguje sa svojim knjigama u duhovnom miru i tišini, u skromnom stanu od 35 kvadrata u Šapcu. Kao drevni rapsod iz antičkih vremena, može se sresti na širokim trotoarima Jevremovog Šapca, od kuće do biblioteke, sa rukovetima knjiga u naručju. Još uvek piše i stvara, istim oduševljenjem i žarom u srcu kao u mladosti. „Starost čovekova odista počinje tamo gde svršava njegovo oduševljenje“ – zapisao je Jovan Dučić. Sveta vatra književnog stvaralačkog zanosa još plamti u prsima Kočićevog zemljaka sa Zmijanja, koga je Šabac pronašao i prisvojio kao „skriveno blago u polju“, obogativši sebe sa još jednim slavnim imenom srpske književnosti, rame uz rame sa Lazom, Jankom, Isidorom...

- Vreme Nikole Devure i objektivne verifikacije njegovog dela, tek dolazi - kaže protođakon dr LJubomir Ranković, pisac i urednik izdavačke kuće „Glas Crkve“, piščev višedecenijski prijatelj.

FOTO: V. Mitrić

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)