POGLED ISKOSA - Poslednji Vizantinac srpske moderne

Dejan Đorić

09. 03. 2021. u 18:31

NEDAVNO se navršilo trideset pet godina od odlaska tihog i skromnog majstora, slikara Dragutina Cigarčića Cige (Vranje, 1922 - Beograd, 1985).

ПОГЛЕД ИСКОСА - Последњи Византинац српске модерне

Foto "Gracija"

Mali rastom a veliki dušom, đake i sabesednike smirenošću i skoro monaškom uzornošću uvodio je u nesaznatljive prostore likovne umetnosti.

Cigarčićeva biografija je za poštovanje, mada nikada ništa lično nije isticao. Rođen je u porodici poznatog vranjanskog terzije LJubomira Cigarčića i majke Savke - domaćice.

Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1946. godine, a zatim je bio saradnik u Državnoj majstorskoj radionici Mila Milunovića, nekoj vrsti kvalitetnih postdiplomskih studija, koje su prošli mnogi viđeni slikari. Boravio je u Francuskoj kao stipendista francuske vlade i stipendista Fonda "Moša Pijade", zlatnoj potpori mladim umetnicima koju je pružao Titov sistem. Učestvovao je na studijskim putovanjima u Pragu, Parizu, Budimpešti, Veneciji, Beču i Rimu, ali je u njegovom delu najvidljiviji uticaj francuske moderne kulture. Pripadao je grupama "Samostalni" i "Decembarskoj grupi", koja je bila izvanredno značajna, okupljala velike slikare, ali bila i državni projekat, nasuprot grupi "Medijala", prvom pravom srpskom andergraundu i opoziciji, kako likovnoj, tako i političkoj. Cigarčić je imao tri samostalne izložbe, sve u Beogradu:

1948, 1956. i 1960. godine. Učestvovao je na mnogim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Mali i okretan, slikao je do poslednjih godina života kvalitetno, za njega nije važio kao za današnje umetnike popularno rečeno "zamor materijala". I nekada su slikari teško živeli, pa je Cigarčić bio profesor na Školi za industrijsko oblikovanje u Beogradu.

Reč je o stvaraocu koji je radio na poseban način, duboko uvažavajući tradiciju, svoje nasleđe, ali su kod njega srednji vek i freskopis dolazili do drugačijeg izraza nego kod njegovih saboraca iz "Decembarske grupe" - Lazara Vozarevića i Aleksandra Tomaševića.

Diskretan i suzdržan, oprezan i mudar, on nije dopuštao da bilo šta direktno prodre u sliku, sve je moralo da prođe njegove brojne filtere nataloženih osećanja i doživljaja.

Taj nepravedno skrajnuti i zaboravljeni majstor, koji nezasluženo nije stručno potvrđen, slikao je na podobije starih zografa, njegova boja kao da je sazrevala stotinama godina, izravno preneta sa freske. To je boja starog zida, topla i isprana, okađena, toliko sugestivna, krajnje posna, koja upućuje na lični i estetski asketizam, slikara koji je u oblačenju i nastupu praktikovao tihovanje. On je ono najlepše i najbolje što daje jug Srbije, tradicionalni svet, skroman i suzdržan. Uspostavio je vezu između ikonopisa i freskopisa, srednjeg veka i visokog modernizma, u duhu mediteranskog zaveštanja balkanske kulture. Bio je jedan od slikara koji su srpsku likovnost uveli u evropsku na sasvim nov način.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)