GLUMCI DANAS "MUMLAJU" NA SCENI: Reditelj i profesor Svetozar Rapajić, dobitnik "Joakima" za izuzetan doprinos pozorišnoj umetnosti

MEĐU našim glumcima "zapatila" se lažna prirodnost i površna ležernost koja nanosi veliku štetu pozorištu.

Foto Laki Lazarević

Ovako, između ostalog, ocenjuje trenutnu sliku u teatru profesor i reditelj Svetozar Rapajić, ovogodišnji dobitnik Statuete "Joakim Vujić", koja se dodeljuje za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji.

- Pošto imam mnogo godina, dugo sam i prisutan i živo angažovan u pozorišnoj umetnosti. Skoro šest decenija. Prvo kao reditelj, kasnije u znatno većoj meri kao pedagog i teoretičar. Pred kraj moje karijere, došla je i nagrada koja je možda u našem pozorišnom ambijentu najveće priznanje - kaže na početku razgovora, Svetozar Rapajić.

Dugogodišnji pedagog u statusu je profesora emeritusa, što mu omogućava da bude doživotno angažovan na doktorskim studijama: vodi kontinuiranu nastavu na FDU, održava časove i na FPU, kao i na interdisciplinarnim studijama u rektoratu Univerziteta umetnosti, pa i na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, u okviru programa za scenski dizajn.

- "Joakim" dolazi kao kruna mnogih godina koje su mu prethodile. Inače, tokom karijere predavao sam i u Banjaluci i Prištini, kasnije u Kosovskoj Mitrovici. Zato nagrada predstavlja jedan lep završetak, koji me uverava da sve ove godine koje sam proveo sa velikom ljubavlju u svom poslu, imaju smisla.

Dobitnik "Joakima" ima i dve Sterijine nagrade za teatrologiju. Prva mu je pripala za knjigu "Dramski tekstovi i njihove inscenacije" (2014), a ove godine mu je isto prizanje donelo delo "Muzičko pozorište kao umetnička sinteza". Šta, posle svih ovih decenija u i oko teatara, kaže o pozorištu koje je postalo mešavina svega: u žanrovskom, stilskom, repertoarskom, pa i kvalitativnom smislu?

- Postoji kombinacija raznih stvari, ali to ne mora samo po sebi da bude loše. Neka vrsta pluralizma korisna je za umetnički ambijent, pod uslovom da se u svakom od tih pristupa dolazi do visokih rezultata. Zbog nestašice novca imamo manji broj premijera. Uprkos tome, veliki broj novih predstava lako se zaboravlja i njihovi dometi ne ostaju u našem pamćenju. Ipak, izdvojio bih poslednje dve sezone u Beogradskom dramskom, za koji sam dvostruko vezan. Prvo, što sam tamo nekada radio, i drugo, što ga trenutno vodi moj bivši student Jug Radivojević.

Naš sagovornik ističe da je da BDP imalo sjajan početak pedesetih godina prošlog veka, potom je u velikoj meri bilo "izgubljeno", a i kad je počelo da se popravlja ostalo je potcenjeno, pa su neki značajni projekti ostali su u senci.

- Mislim da je sada, izborom repertoara i angažmanom ljudi iz drugih sredina, odjednom stvoreno nekoliko predstava koje sam odgledao sa posebnim zadovoljstvom.

Na pitanje šta je u teatru poslednjih godina najviše zatajilo - "tanki tekstovi", nemaštoviti reditelji ili glumci (sve manje fokusirani na teatar), profesor kaže:

- Od svega pomalo, ali ono što meni izuzetno smeta je to što se među glumcima zapatila pošast lažne prirodnosti. Nešto što je "kao" istinito, a na sceni rezultira jednom vrstom površne ležernosti. Ponekad ih čak i ne čujete razgovetno. To u velikoj meri snižava pažnju i interes gledalaca, jer sve postaje - beznačajano... Na fakultetu je veoma važan predmet dikcija i održava se, zaista, na visokom nivou. Ipak, kada se mladi ljudi nađu u opštoj atmosferi "ležernosti", lako se uklope u većinu i taj manir.

Kako ističe profesor Rapajić, ovo je poseban nedostatak u slučaju da literarni tekst ima značajnu vrednost, a kazuje se na sceni neartikulisano i nekako usput. Kada je o govoru reč, uočljivo je da naši glumci (iako rade sa lektorom) često nevešto ili izveštačeno savlađuju lokalne dijalekte.

- Zbog toga sam bio prijatno iznenađen u BDP, kad sam u nekim predstavama uočio da su beogradski glumci savršeno savladali hrvatsku govornu melodiju. Zašto je to tako? Zato što se lakše savlada ono što je dalje i različitije nego ono bliže, jer ljudi imaju utisak da ne treba mnogo da se potrude oko toga. A u svemu je glagol "potruditi" i te kako bitan.

POČEO NA CRVENOM KRSTU

NAŠ sagovornik rođen je 1942. godine u Splitu. Gimnaziju je završio u Novom Sadu, a režiju diplomirao na Akademiji za pozorišnu umetnost 1961, u klasi profesora Vjekoslava Afrića. Još kao apsolvent, 1965, primljen je u tadašnje Savremeno pozorište i do 1973. bio njegov stalni reditelj. Za asistenta na Akademiji (kasniji FDU) izabran je za predmet Pozorišna režija 1971. godine. Od tada do odlaska u penziju 2009, neprekidno je vezan za Fakultet dramskih umetnosti.

Preporučujemo

Kultura

1 0

“JOAKIM” SVETOZARU RAPAJIĆU: Reditelju priznanje za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji

08. 02. 2021. u 13:53

Kultura

0 0

“JOAKIM” ĆE BITI U LESKOVCU: I ove godine Leskovac domaćin festivala

12. 01. 2021. u 16:51

Kultura

0 1

ZASLUŽENA ŽETVA NAGRADA: Leskovačko Narodno pozorište doživelo trijumf na ovogodišnjem 56. festivalu "Joakim Vujić" sa čak devet priznanja

09. 11. 2020. u 09:17

Kultura

0 0

NAJVIŠE NAGRADA “SVICIMA”: U Vranju završen 56. Festival “Joakim Vujić”

02. 11. 2020. u 09:02

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije