PESME IZ VEŠERAJA: Dragan Marković, dobitnik nagrade "Branko Ćopić"

Dragan Bogutović

15. 02. 2021. u 15:18

ПЕСМЕ ИЗ ВЕШЕРАЈА: Драган Марковић, добитник награде Бранко Ћопић

Foto Privatna arhiva

MENI su se, dok sam radio u raju za veš, i u posmatranju veš-mašine, koja centrifugira, a u kojoj su složeni i vatra i voda, javljali stihovi...

Hoću da kažem da je važno strpljenje, i da i najjednostavniji zanati mogu biti uzbudljivi ako je delatnik raspoložen da se zamašta i u svemu pronađe kakvog smisla i povoda za igru...

Ovo kaže, za "Novosti", pesnik Dragan Marković (1978), kome je ovih dana pripala ugledna nagrada "Branko Ćopić" za zbirku "Kamen, papir, makaze", u izdanju "Dijaka". Skromni poeta, autor 15 zbirki stihova, koji živi u malom mestu Kostajnik, godinama je radio u vešeraju lozničke bolnice, a sada najozbiljnije razmišlja da se bavi gajenjem ovaca.

Ne volite da se namećete, niti da stičete svoje promotere. Mislite li da sama poezija može da krči put do čitalaca?

- Nisam siguran da sam skroman, i da se u današnje vreme neko uopšte i može nazvati skromnim. Osim monaha, koji se odriču blagodeti ovog sveta. Čim sam se drznuo da objavim knjigu i da pomislim da je ona vredna nečijeg truda i vremena, o skromnosti ne mogu govoriti. Po prirodi sam staložen, a opet, i tiha voda koja breg roni imajući svest o svojoj snazi lako se pogordi. Poezija se u današnje, užurbano i zbrkano vreme ne može čuti od galamdžija i bahatnika. Nije onda lako ni tumačima književnosti da prepoznaju i vrednuju nove glasove, a ni bezimenim piscima da nađu pravu meru u nuđenju i promovisanju sopstvenih umotvorina. Pristojnost i uverenje da je srpska književnost dovoljno bogata i blagorodna, makar se ubuduće nijedna ćirilička knjiga ne napisala i ne objavila, mi ne dozvoljavaju da ljude salećem i guram im pod nos sve što napišem... Neka poezija, ako je ne pojede vreme, sama sebi nađe put. A retki su oni koji ne misle da im pripada više počasti od onog što zaista zaslužuju.

Foto Privatna arhiva

Kako ste uopšte ušli u svet pesništva i ko su vam bili uzori?

- Imao sam običaj da se, otkad znam za se, osamljujem i tihujem. U meni je istovremeno tinjala slabašna nada da ću pronaći neko društvo, nekog sebi sličnog, da progovorim, pa još radosnije zaćutim... Svaki susret s usamljenim kostajničkim kamenom, pod kojim mudruje zmija šarka, i zagonetnim drvetom u čijoj krošnji cvrkti ptica, bio mi je nagoveštaj smisla i uteha pred misterijom smrti, uvod u poeziju, takoreći... U nekom trenutku mi je postala neizdrživa takva zatvorenost i počeo sam da pričam sam sa sobom, da posmatram mrave i da ponešto od toga zapisujem. Slušao sam i upijao narodne junačke pesme, i poneku lascivnu, koje je moj đed Cvetko izvanredno znao i naizust kazivao. Sedokosi Žika Obradov je uz čašicu nakaradao svoje i pesme o junaštvu Kraljevića Marka, haiku-pesnik Guge, koji s ceduljica dešifruje svoje mahnite zapise... i mnogi još bogomdani prizvani i priučeni stiholjupci. (Učini mi se da se volšebno preselih u svet nezaboravnih Ćopićevih junaka.) Tek kasnije sam upoznao poeziju pesnika velikih domašaja i neslućenih zamaha... (Muka s uzorima je i ta što, kako čovek/pesnik sazreva, tako mu se i prvotni uzori čine manje blistavim i uzornim. Možda je najbolje da se, uvek od sebe očekujući više, stvaralac ugleda na maglovitu viziju sebe idealnog, po Božjem obličju zamišljenog, i da sam sebi najpre bude uzor).

Da li ovo čudno vreme, sve sa koronom, može na neki način da bude podsticajno za poeziju, ili pak deluje potpuno destimulativno?

- Meni je ovo vreme svetskih previranja i širenja straha bilo blagodarno. Čak mislim da me je sastavljanje i čitanje poezije na neki način spasavalo od mnogih potencijalnih pokleknuća. Kad smo se već dotakli skromnosti, u to vreme sam napisao i pesmu "Ćilim za kolevku": "Jagnje čupka vunu / s preslice moje majke / i gricka iver / sa sekire očeve." Shodno onoj narodnoj izreci o orahu i tovaru... Poznajem, doduše, i pisce koji za vreme korone ni retka nisu napisali. Sveopšti strah ume da parališe nerv za kreativnost. A šta nam može pomoći u teškim vremenima, osim da gledamo svoja posla, da se bavimo svojim malom zanatima, pretvarajući se da smrt nije ništa... A spas je gotovo uvek nadohvat ruke.

U vašim pesmama ima novih reči, arhaizama, polusloženica, lascivnih izraza, a sve to obojeno je ironijom, (crnim) humorom...

- Poezija se najbolje prima u živom jeziku, hrani se svežinom nepotrošenih reči, objavljuje se na pijacama, po budžacima, u zabitima gde je Bog davno rekao laku noć... Prosti ljudi, težaci, često izgovaraju stihove kojih nisu/nismo ni svesni. Srpski jezik je jedan raskošni vrt ispod kog leži rudnik začudnih reči i zaumne muzike. Onaj koji danju plevi vrt, noću u tmini rudnika prebira preostale bescen-reči. Pripomažu mu mravi i svici. I svaka naša psovka, čini mi se, ima potencijala da se, u pesmu banuvši, rastajgani. U današnje vreme, kada je sve okorelo i otvrdlo, teško je zaslužiti nečiju pažnju. Jedino se možda ironijom i crnim humorom još poneko može prenuti. Još nečiji sluh može umilostiviti. Tu, opet, treba voditi računa da se takvo, pokadšto groteskno-uvrnuto viđenje stvarnosti ne izvrgne u jeftino samoreklamerstvo i propagandu bez pokrića.

Začikavanja za decu

A Manje je poznato da pišete i za decu...

Nije to ništa. Nešto, možda, tek. Sve u svemu: Pišem - klatno da zanjišem. Da ne stane svet. "Ništa, nešto, sve" mi je davna knjiga pesama za decu objavljena pre desetak godina, dvadesetak kratkih dečjih priča mi se dramatizovalo i objavilo na Radio Beogradu, tridesetak još rukopisa za decu u potaji kujem, a godina mi je četrdesetak... Imam običaj da se zaigram, a od takvog začikavanja duha često nastaje poezija za decu... Pišući za decu se najradosnije igram. I sebi bivam bliskiji nego inače.

Šta vas najčešće podstiče, inspiriše za stihove? U kojoj meri radite na pesmama?

- Kako kad. Sve me inspiriše kada sam otvoren i prijemčiv, kada se nakanim da pokucam na tajanstvena vrata. Natpis u novinama, slučajna misao, neuobičajen epitaf, slika, očigledna nepravda, neki naizgled svakidašnji prizor...Smatram da rukopis nikad nije sasvim gotov i konačan. Ni kad odleži, ni kad se objavi. Trudim se da što lakše pišem - to manje pišem. Ne dam da mi se otima. Poštovanje prema književnoj tradiciji i ljubav prema maternjem jeziku me obavezuju da ozbiljno pristupam samom činu pisanja. Što ne znači da sebi ne dajem slobodu da iskušavam akrobatiku jezika do krajnjih granica, i da katkad namerno oslabim savršenu konstrukciju pesme da bi bila što stvarnija, prirodnija, monolitnija...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

plavno sav

15.02.2021. 22:08

Razgovor koji inspiriše! Po tematici i načinu oblikovanja stiha, po leksici i filozofiji - Markovićeva poezija uistinu zaslužuje nagradu koju je s pravom osvojila. A ako je suditi po onome što nam je pružio u ovom razgovoru, s radošću očekujemo nove naslove ovog mladog autora, a ni nagrade neće izostati, u to smo sigurni!