PISMO MIRE FURLAN IZ BEOGRADA ZAGREBU 1991. GODINE: Žao mi je, moj vrednosni sistem je drugačiji

Novosti online

22. 01. 2021. u 23:23

ПИСМО МИРЕ ФУРЛАН ИЗ БЕОГРАДА ЗАГРЕБУ 1991. ГОДИНЕ: Жао ми је, мој вредносни систем је другачији

Foto: Printscreen/Jutjub/ Net TV

GLUMICA Mira Furlan umrla je u 66. godini. U Ameriku je otišla devedesetih godina prošloga stoljeća, nakon medijske hajke koju je doživjela u Zagrebu. Pisalo se kako su na njezinu adresu stizale prijetnje smrću, izlazile su novinarske potjernice. Furlan je na to odlučila odgovoriti pismom koje prenosimo u celosti:

- Ovim putem želim zahvaliti svojim sugrađanima koji su se bezrezervno pridružili ovoj maloj, usputnoj i, po svemu sudeći, ne naročito značajnoj hajci na mene. Iako usputna, ona će ipak promeniti i označiti celi moj život. Što je, naravno, posve nevažno u kontekstu svakodnevnih smrti, uništavanja, razaranja i stravičnih zlodela u kojima se odvija naš život.

Budući da se ipak radi o mom jedinom životu, i kad sam već iz nekog razloga izabrana da poslužim kao prljava krpa o koju je zgodno tu i tamo obrisati blatne cipele, pa iako sam previše očajna da bih uopšte imala volje za polemisanje po novinama, ipak mislim da sebi i ovom gradu dugujem barem nekoliko rečenica. Baš kao na kraju nespretne, mučne, krive ljubavne priče, kad se, potpuno pogrešno, uvek još nešto hoće reći i objasniti, iako u dubini duše znamo da su sve reči suvišne, jer ih, naime, više nema ko čuti. Jer je, naime, kraj.

Preslušavajući svoju telefonsku sekretaricu, slušajući neshvatljiv broj neopisivo odvratnih poruka svojih sugrađana, čeznula sam za samo jednom jedinom porukom nekog prijatelja. Ili čak neprijatelja. Običnog znanca. Kolege. Ali takve poruke nije bilo. Ni jednog jedinog poznatog glasa, ni jednog jedinog prijatelja – čovek se pita da li je to moguće. Pa ipak, hvala im. I onim plemenitim rodoljubima koji mi ljubazno obećavaju “masakr na srpski način” i onim kolegama, prijateljima i znancima koji mi svojom ćutnjom daju do znanja da na njih više ne računam.

Hvala i svim mojim kolegama u pozorištu s kojima sam igrala Držića, Molierea, Turgenjeva i Shawa, hvala im na njihovoj ćutnji, hvala im na tome što nisu pokušali barem razumeti, ako ne pravdati, moje pismo povodom igranja predstave na Bitefu, pismo u kojem sam pokušala objasniti da je igranje predstave u ovom času za mene obrana naše zajedničke profesije koja ne smije i ne može sebe staviti u službu ni jedne političke ili nacionalne ideje, koja se ne može i ne sme sputavati političkim ili nacionalnim okvirima, jer se to naprosto protivi njenoj prirodi, koja mora, i u najgorim trenucima uspostavljati mostove i veze, kojoj je strana svaka nacionalna međa, koja je, u samoj svojoj biti, profesija koja ne pozna i ne priznaje granice.

Znam da se u ovom času sve te priče o kozmopolitizmu umetnosti čine deplasiranima. Znam da se čini neumesnim zaklinjati se u pacifizam, opštu ljubav i bratstvo svih ljudi, dok ginu ljudi, ginu deca, mladići se vraćaju kući zauviek osakaćeni. Kako da kažem bilo što što neće zvučati kao deplasirana glupost u trenutku kad se, iz apsolutno neshvatljivih razloga, preti Dubrovniku u kojem sam igrala svoju najdražu predstavu, “Gloriju”?

Pa ipak, ja ne znam drugačije misliti. Ne mogu u svojoj glavi pristati na rat kao jedino rešenje, ne mogu se naterati da mrzim, ne mogu verovati da će oružje, ubijanje, osveta, mržnja, da će gomilanje zla bilo što ikada moći rešiti. Ne znači li svako pojedinačno intimno pristajanje na rat i zapravo i suučestvovanje u tome zločinu, prihvatanje makar i najmanjeg dela krivice za taj rat, odgovornosti za njega?

Ja u svakom slučaju mislim, znam i osećam da je moja dužnost, dužnost naše profesije da gradi mostove. Da ne odustaje od suradnje i zajedništva. Ali ne nacionalnog. Profesionalnog. LJudskog. I onda kad je najužasnije, kao što je to sada, trebalo bi inzistirati, do zadnjeg daha, na uspostavljanju i održavanju veza između ljudi. To je ulog za budućnost. A ona će valjda jednog dana ipak doći. Ja sam, sa svoje strane, sve do nedavno, bila spremna na sve moguće muke i poteškoće transportno – komunikaciono – financijske vrste, bila sam spremna da 20 sati putujem preko Austrije i Mađarske, a bila bih spremna da podnesem još mnogo luđe i opasnije varijante putovanja, samo da stignem na svoje predstave u dva zaraćena grada, da se tačno u pola osam pojavim na sceni sa svojim zagrebačkim ili beogradskim kolegama i da odigram naizmenično Corneillea i Turgenjeva, u ime kontinuiteta svog posla, u ime nečega što će nadživeti ovaj rat i ovu, meni neshvatljivu, mržnju. I bila bih i dalje spremna da sebe uvek iznova ulažem kao zalog za neku budućnost koja nas valjda ipak čeka, sve dok me neki strastveni rodoljub dosita ne izmasakrira, kao što mi obećavaju.

Bila sam spremna i bila bih spremna i dalje na sve napore i užase s tim u vezi, da me odjednom, takvom strahovitom žestinom, nije zapljusnula mržnja iz mog rodnog grada. Užasnuta sam silinom i količinom te mržnje, jednodušnošću osude, činjenicom da baš niko u mom gestu nije vidio dobru nameru, obranu integriteta profesije, pokušaj da se makar obrani jedna dobra i lepa predstava. Ja ionako više nisam imala nameru nastaviti s igranjem te predstave, što sam naznačila u svom pismu. Bitef kao internacionalni festival, na koji su došli Englezi, Rusi, Francuzi, Belgijanci, među njima i jedan Slovenac, činio mi se vredan mog prisustva, tim više što bi moje neigranje značilo izdaju predstave koju sam pod najtežim okolnostima radila za vreme devetomartovskih tenkova, svakodnevnih pretnji vojnim udarom itd. itd. Itd.

Strahovito je tužno biti prisiljen na opravdavanje, a nedelo ne postoji. Postoji samo očaj, muka i užas. Preda mnom više ne stoje nikakve odluke koje moram doneti. Sve su odlučili drugi. Oni su odlučili da ja moram zaćuteti, odustati, zamreti, oni su mi ukinuli pravo da radim svoj posao na onaj način na koji ja mislim da bih ga trebala raditi, oni su mi ukinuli pravo da dođem kući u svoj grad, ukinuli su mi pravo da se jednoga dana vratim u svoje pozorište i igram svoje predstave.Neko je u to ime odlučio i to da mi treba dati otkaz. Hvala Hrvatskom narodnom kazalištu, hvala mom kolegi Draganu Milivojeviću koji je taj otkaz potpisao. Znam da mnogi ljudi dobibjaju otkaze, da sam ja samo jedna od mnogih, jednostavno višak. Čovek se stalno pita ima li pravo u ovom opštem užasu postavljati svoje malo osobno pitanje. Ja svakako neko vrijeme (koje?) ne mislim igrati ni na jednoj pozorišnoj sceni ove raspadajuće, izmrcvarene države. Možda se nije trebalo tako žuriti s otkazom, sve se moglo rešiti samo od sebe. Elegantnije. Pristojnije. Ne tako grubo. Naravno, nije vreme nežnosti. Ali, hoće li se neko nakon svega ovoga morati stideti? I da li ću to biti baš ja, kao što me uveravaju moje kolege po svojim pravovernim intervjuima?

Može li se užasom rata opravdati svaka mala gadost počinjena prema svojem bližnjem? Smije li se prećutjti nepravda učinjena prijatelju ili kolegi u ime velikog svetlog nacionalnog cilja? Smie li se u ime osetljivosti za patnje cielog jednog naroda ostati neosetljiv na patnju pojedinca (koji je slučajno isto tako deo tog naroda)? Postavljam ova pitanja svojim prijateljima u Zagrebu koji ćute, zamerajući istovremeno ćutnju Beogradu.

Teško je pisati bez gorčine. Volela bih da to mogu, jer: “LJubite neprijatelje svoje”. Volela bih da svi to možemo. Tu možda leži rešenje za sve nas. Ali se bojim da sam nevjerojatno daleko od Božjeg puta. A on je uvijek put ljubavi. Ne mržnje.

Kome zapravo pišem ovo pismo? Ko će ga pročitati? Ko će ga hteti pročitati? Svi su obuzeti velikih opšgim stvarima, male pojedinačne sudbine više nisu važne. Koliko ćemo prijatelja izdati da ne bismo počinili veliku, jedino priznatu, nacionalnu izdaju? Koliko malih ljudskih izdaja, koliko sitnih podlosti treba počiniti da bi čovek ostao “čist pred nacijom”?

Žao mi je, moj vrijednosni sistem je drugačiji. Za mene su uvijek postojali i uviek će postojati samo ljudi, pojedinačni ljudi, i ti neki ljudi (bože, kako ih je malo!) uviek će u mojoj glavi, bez obzira na sve kataklizme ovoga svieta, biti izuzeti od svih generalizacija. Ja, na žalost, nikada neću moći “mrziti sve Srbe”, niti uopšte shvatiti što to zapravo znači. Ja ću uvek, valjda do trenutka kad se ljubazne telefonske pretnje konačno ostave, svoju ruku držati ispruženu prema nekom anonimnom čoveku s one “druge strane”, čoveku koji je isto tako očajan i izgubljen kao ja, koji je isto tako tužan, zgranut i na smrt preplašen. Tih ljudi ima i u ovom gradu iz kojeg pišem ovo pismo, a u koji me odvela moja ljubav, ta stvar koju je u ovom času gotovo nepristojno i spomenuti. Ništa više ne služi kao ispričnica, sve je zgaženo i prezreno, ako nije u direktnoj službi velikog cilja. Kakva ljubav, kakvi brakovi, kakva prijateljstva, kakve pozorišne predstave!

Odbijam i ne pristajem na takvo osakaćenje sebe same i svog života. Svoje zadnje predstave u Beogradu igrala sam za one očajnike koji nisu “Srbi”, nego ljudi, ljudi kao ja, ljudi koji se gnušaju ove odvratne granginjolške farse u kojoj lete mrtve glave. Tim ljudima, i ovđe i tamo, sada se obraćam. Možda će me netko čuti.

Kaznu koju mi je moj grad, moj jedini grad, moje pozorište, moje jedino pozorište, tj. jedino pozorište koje sam smatrala svojim, kaznu koju su mi priredili, mislim da nisam zaslužila, jer sam radila onako kako mislim da uviek treba raditi: vjerujući u ljude i našu profesiju, koja ljude mora spajati a ne razdvajati. Nikad se neću “odreći svojih beogradskih prijatelja” kao neke moje kolege, jer ne mislim da su ti prijatelji na bilo koji način pridoneli ovoj katastrofi koja nas je zadesila, kao sto se nikad neću odreći ni svojih zagrebačkih prijatelja, čak ni onda kad se oni odriču mene. Trudiću se na sve načine da razumijem njihovu paniku, strah, ogorčenje, pa čak i mržnju, ali molim to isto razumevanje i za sebe, tj. za jednu priču koja je drugačija od uobičajenih, za jedan život koji je, igrom tzv. sudbine, izašao iz očekivanog okvira. Zašto sve mora biti tako isto, tako zastrašujuće izjednačeno, poravnano, jednoobrazno? Nije li bilo dosta toga? Znam da je vreme uniformi, a one su sve jednake, ali ja nisam vojnik, ne mogu to biti, nisam u stanju to biti, nije moje da to budem.

Bez obzira na to hoćemo li žieti u jednoj, u pet ili u pedeset država, dajte da ne zaboravimo na ljude, na svakoga pojedinačno, bez obzira na kojoj se strani ovog našeg Zida taj dotični slučajno zatekao. Slučajno smo se ovđe rodili, slučajno smo ovi li oni, pa valjda ima još nešto osim toga?

Upućujem ovo pismo u prazninu, u mrak, ne znajući tko će ga i kako pročitati, niti na koje se sve načine ono može zloupotrijebiti. Verojatno će poslužiti kao hrana za večno gladnu propagandnu zverku. Možda će ga ipak netko pročitati čistoga srca.

Takvom čoveku ću biti zahvalna.

Iz Beograda u Zagreb, 1.11.1991. 

(Slobodna Dalmacija)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (9)

Rale

23.01.2021. 00:56

Hrvatska elita je mnogo nacionalnija i ekstremnija od obicnog naroda (koji je u stopu prati) dok je to u Srbiji obrnuto. Srpska elita masta o pogubnoj zabludi zvanoj Jugoslavija. Dzaba si Miro prozivala Zagreb i Beograd zbog cutnje, oni su se sve vec bili dogovorili...a obican narod nastradao!

Pa Vidi Ovako

23.01.2021. 07:27

@Rale - Nismo mi nikakvi JugoNostalgičari, već samo ljudi koji želimo život dostojan čoveka. A te vaše zamene teza, kao i za mnogo drugog, samo su pokazatelj lične praznine i bede čovečnosti u sebi. Treba prvo biti ČOVEK, a tek na kraju Nation, Vernik i ostale gluposti za podele.

Zoran

23.01.2021. 05:55

Koliko se sjecam jedino su Mira i Rade javno progovorili protiv rata. Svi drugi intelektualci i javne licnosti u hrvatskoj su ili krvavih ociju urlali i trazili i prokazivali Srbe i one s tragovima srpskih krvnih zrnaca ili su sutili ...

Pa Vidi Ovako

23.01.2021. 07:20

Svaka čast Miro, moje duboko poštovanje. Drago mi je da ima još NORMALNIH ljudi ZDRAVOG RAZUMA na ovim prostorima, koji cene ČOVEKA, a ne glupu je.enu nacionalnost, religiju boju kože ili bilo koji drugi oblik podele. Da je sreće bilo da je narod tako razmišjao, ne bi ni bilo ovih tzv ratova, koji su ništa drugo do PLJAČKA svojih prijatelja, rodbine, komšija, zarad interesa pojedinaca.

Pa Vidi Ovako

23.01.2021. 07:20

Svaka čast Miro, moje duboko poštovanje. Drago mi je da ima još NORMALNIH ljudi ZDRAVOG RAZUMA na ovim prostorima, koji cene ČOVEKA, a ne glupu je.enu nacionalnost, religiju boju kože ili bilo koji drugi oblik podele. Da je sreće bilo da je narod tako razmišjao, ne bi ni bilo ovih tzv ratova, koji su ništa drugo do PLJAČKA svojih prijatelja, rodbine, komšija, zarad interesa pojedinaca.

Goran

23.01.2021. 08:17

Nije lako biti čovijek na tim prostorima iako je lakše biti hrvat u srbiji a teže biti Srbin u hrvatskoj. Nažalost uplašena manjina u hrvatskoj dobrih ljudi je na marginama života. I ko god kaže da su Srbi napali hrvatsku laže jer su hrvati oduvjek čekali da naprave državu a da istjeraju Srbe iz nje. A onda su srpski kriminalci iskoristili nacionalizam da bi se obogatili na račun tih istih Srba iz hrvatske a kasnije i bosne. Nažalost svi znamo da iz koristoljublja i porodične drame se rađaju najkrvaviji zločini. Kao što se i desilo u tom prokletom ratu. Jer ma koliko bili različiti mi smo isti i samo ta religija nas malčice razdvaja jer ju prave veoma važnom, zapravo nije. Nadam se da će za150-200 godina odnosi braće i sestara da se vrati na normalu i da ćemo opet dijeliti život uz pjesmu i ljubav. Do tada svako dobro svima.