KNJIŽEVNA KRITIKA - PERVERZIJA JASENOVCA: Igor Marojević, "Ostaci sveta", Dereta, Beograd, 2020.

Slađana Ilić

19. 01. 2021. u 16:16

КЊИЖЕВНА КРИТИКА - ПЕРВЕРЗИЈА ЈАСЕНОВЦА: Игор Маројевић, Остаци света,  Дерета, Београд, 2020.

Foto Privatna arhiva

JEDAN od naših značajnih književnih znalaca, istovremeno pisac, prijatelj, jednom prilikom je kazao: "Mržnja ne piše književnost".

Prožima me sećanje na taj razgovor sve vreme dok čitam "Ostatke sveta". Taj roman pisan je sa odsustvom tog strašnog osećanja. To je prva razlika između Igora Marojevića i nekih njegovih savremenika koji su pisali politički korektne romane o značajnim istorijskim događajima, velikim udesima iz naše bliže prošlosti.

Druga razlika između romana Igora Marojevića i dela spomenutih jeste što njegov roman nema tezu.

Treća razlika jeste autorova nezainteresovanost za forsiranje bilo kakve ideologije.

Četvrta razlika jeste autorovo jasno uviđanje uzročno-posledičnih veza u istorijskim tokovima.

Peta razlika jeste nezainteresovanost za bilo kakav vid revizionizma.

Šesta razlika jeste autorova nezainteresovanost za degradirane "književne" nagrade.

Sedma razlika jeste autorova suštinska zainteresovanost za književnost, za kompleksnost zla.

Foto Privatna arhiva

Razlika svakako da ima još, no, da vidimo kako ono što ovog pisca zanima funkcioniše u njegovom novom romanu.

On je tematizovao ono što po kriterijumima "odabranih književnih tumača" uopšte nije aktuelno, pošto se ne bavi "hrabrim suočavanjem sa (bližom) prošlošću" (što po našem razumevanju znači suočavanje nas samih sa našom krivicom), nego najpre stradanjem pojedinaca i naroda u Španskom građanskom ratu, sagledanom sa različitih društvenih, političkih i svih drugih važnih perspektiva, potom Jasenovcem - Aušvicom Balkana, Blajburgom, a onda stradanjem Srba u Bosni devedesetih godina 20. veka, sa posebnim osvrtom na njihovo stradanje u Kravicama, kao i na njihovo stradanje u Srebrenici u Drugom svetskom ratu od strane muslimanskih ustaša, kao i stradanjem muslimana u Srebrenici devedesetih i, konačno, NATO bombardovanjem SR Jugoslavije.

Foto Privatna arhiva

Sve navedene teme realizovane su sistemom ulančanog skaza - pripovedači se smenjuju, svako od njih ispoveda ili nastoji da dokumentuje svoju priču, najčešće svoj lični udes ili pak udes bližnjeg usled apokaliptičnih istorijskih bura. Nekada se lični udesi junaka ukrštaju i dodatno usložnjavaju njihove odnose uvek u novim okolnostima jer ta - istorijska - bura ne prestaje, samo se transformiše i obnavlja. Junaci zbog dubokih kolektivnih i pojedinačnih trauma bližnjih nisu u mogućnosti da se snađu, niti da se suoče sa onim što ih zatiče - gde god da su. NJihovo iskustvo sa istorijom - i prošlom i sadašnjom - uvek je negativno. Važno je da uočimo zašto.

Najveća stradalnica u ovom romanu svakako je Nada Marković, najpre učesnica u Španskom građanskom ratu, koja se udaje za španskog anarhistu Lukasa. Ona se potom vraća u Zagreb i biva sprovedena u Jasenovac prvenstveno zato što odbija "ljubavne" ponude Ante Moškova, ustaškog zapovednika. U Jasenovcu biva prebijana i silovana, a ipak, u životu ostaje zahvaljujući svom silovatelju, ustaši Vilimu Petraču, zbog piskavog glasa i neprivlačnog izgleda iskompleksiranom muškarcu, avangardnom pesniku koji nastoji da oformi sopstvenu poetiku, nasuprot tada nepoželjnoj ekspresionističkoj. Svoj pravi izraz on nalazi u Jasenovcu inspirišući se klanjem, on dakle, nalazi vezu između stvaralačkog čina i klanja. To je tek jedna od perverzija kojom se odlikuje on, ali i to stratište.

Još jedna - i najveća - perverzija odlikuje izuzetno upečatljivu sliku proboja Jasenovca i Nade Marković u njoj. Dok u opštoj pometnji logoraši beže, ona kleči nad sopstvenim mučiteljem Vilimom koji je izboden nožem, proverava da li on diše. I po završetku proboja, ona ostaje da kleči nad njim mrtvim. Nad tom slikom zamukle su čak i ustaše. Taj prizor izuzetno je znakovit. Po našem smatranju on je u romanu psihološki najkompleksniji i reflektuje se na sve junake, i one koji za njega ne znaju, i još šire, njegov refleks postaje upisan u kod čitavog jednog naroda, pretežno na planu nesvesnog. O tome svedoči naša iracionalna empatija prema onima koji u svakoj prilici - baš uvek - otvoreno pokazuju prema nama animozitet koji ima svoju kontinuiranu (pred)istoriju. Dakle, perverzija tog logora, tog najstrašnijeg mesta, širi se i obnavlja - zbog nikada neizvršene denacifikacije društva u kojem je Jasenovac bio moguć. Ona uzorkuje nove istorijske udese i onemogućava ucelovljenje. Otuda su, uglavnom, svi potomci Nadine i Lukasove generacije, a čini se i svi posle njih, identitetski dezorijentisani. Takvi su i Boško Čipelj (Boske Ćipelj), i Mojaš Kažić, i Ivanka Novčić i drugi. Ta identitetska dezorijentisanost ne odnosi se samo na pojedince.

Složene i strašne lične priče koje, kako vidimo, reprezentuje udes čitavih naroda, pisac je nastojao, tamo gde je to bilo moguće, da relaksira autoironijskim i ironijskim iskazima junaka pripovedača, čak i humorom. No, iza svega, samo su ostaci sveta. Ne može biti ucelovljenja, čak ni obrisa istinske vedrine, bez iskrenog i velikog pokajanja svih zločinaca.

No, Igor Marojević je kroz niz kompleksnih priča koje se smenjuju, a koje povezuje uvek najmanje ta jedna nit o perverziji Jasenovca, ispitao prirodu zla, načine njegovog funkcionisanja i reflektovanja, i suočio nas sa njegovom cikličnošću.

Sa tim se sigurno moramo suočiti ukoliko čitamo i sledeća književna dela čije tematske osnove čine Jasenovac i/ili totalni genocid koji je precizno imenovao Dinko Davidov:

Goran Čučković, "Jedenje bogova"; Boba Blagojević, "Putnica: dva detinjstva"; Leposava Isaković Milanin, "Život i ono drugo"; Slavica Garonja, "Parusija, glasovi ispod paprati" i drugi.

Nesumnjivo, pisac je slobodan da piše o čemu god hoće. Hvala Igoru Marojeviću i pomenutima što su se na visokoumetnički način bavili fenomenom zla, stradanja i krhotinama sveta.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)