INTERVJU Petar Božović: Pola metra dovoljno je za gol, svaki glumac ima prostora da iskaže šta nosi u sebi

Vukica Strugar

29. 12. 2020. u 14:00

NAGRADA za životno delo "Dobričin prsten" otišla je ove godine na pravu "ruku" iako se na njoj, bez ikakve dileme, mogla naći i ranije.

ИНТЕРВЈУ Петар Божовић: Пола метра довољно је за гол, сваки глумац има простора да искаже шта носи у себи

V. Danilov

Petar Božović kalibar je dramskog umetnika za koga se, već na početku karijere, govorilo - glumčina.

Igrao je na mnogim pozorišnim scenama. U Ateljeu 212, Beogradskom dramskom i Narodnom pozorištu, bio je član ansambla, ali je uvek ostajao svoj. Dug je spisak njegovih maestralnih uloga u teatru ("Apis", "Hamlet u selu Mrduša Donja", "Purpurno ostrvo", "Proleće u januaru", "Čegović", "Divlja patka", "Na čijoj strani", "Karolina Nojber"), ostavio je trajni pečat i na velikim filmskim ostvarenjima "Čudo neviđeno", "U ime naroda", "Tajvanska kanasta, "Lepota poroka", "Već viđeno", "Večernja zvona", "Braća po materi"...

Umeo je da solira (u monodramama i poetskim kazivanjima), kao i da bude svakom timu pojačanje: tako se prvak Drame, posle dve i po decenije, ove godine vratio u ansambl nacionalnog teatra. Sve što radi "više je od igre", baš kao što se zvala i kultna serija u kojoj je tumačio jednu od glavnih uloga. Kako mu je pošlo za rukom da napravi tu plejadu neponovljivih likova?

- Najvažnije mi je šta osetim prilikom prvog čitanja. A onda je bitno s kim igram, jer što igrate s boljim, lakše vam je. Kada su me pitali kako mi je bilo sa Orsonom Velsom, odgovarao sam: "Ma, odlično, brate. Osećaš da plivaš!" Uglavnom sam imao sreću da radim sa dobrim glumcima, onda sam se i ja trudio da budem što bolji. Iz kolektivnog se rađa individualno. Kad stvarate u pozorištu, glumačka podela je jedna porodica. Ako shvatite teatar kao pleme - predstava je bratstvo.

* Kad ste bili u najboljem dosluhu sa sobom?

- Što su godine odmicale, sve više sam voleo tragikomične uloge. Kao što je, na primer, u Ibzenovoj "Divljoj patki". Valjda je to tako kad postanete stariji. Doduše, nisam bežao ni od komedije. Tragedija, opet, ima nešto posebno... Ali, danas je takvih predstava sve manje na repertoarima. Možemo da napravimo i jedno poređenje sa teretanama: sve ovo što se sada radi (ne samo u teatru, nego i na filmu, televiziji), liči mi na dizanje tegova sa dva kila. Ranije su tegovi, kad igrate grčku tragediju, bili vežba sa pedeset kila i preko toga! Posle takve vežbe možete da osetite samo rasterećenje, prošli ste ispit psihofizičkih snaga i umeća. Danas, ove likove s kolokvijalnim jezikom, može svako da odigra. Možda su autentičniji oni o kojima se radi: prodavci voća i povrća, sitni berzijanci, muvatori, pijanci za šankom i slično.

HARIZMATIČNI ORSON

* ČESTO se sećate Orsona Velsa, višestruko talentovanog umetnika i neobičnog čoveka...

- Postoji priča da je na početku karijere bio statista u nekom komadu. Ipak, publika je sve vreme gledala u njega. To je bilo toliko upadljivo, da je na kraju glavni glumac insistirao da se Vels izbaci iz predstave. Sasvim anoniman, a već harizmatičan.

* Često ste igrali Crnogorce, pa i kazivali stihove tamošnjih pesnika. Da li se i tako odužujete zavičaju?

- Čovek obično polazi od sebe. Kada nešto čitate, otvaraju vam se neke fioke iz detinjstva, mladosti. Ta vezanost za Crnogorce bila je i monodrama "Čegović". Tamo gde sam odrastao, u Kolašinu, govorimo istočno-hercegovački štokavski. Nema veze sa onim što priča primorje i Cetinje i, takozvanim, zetsko-primorskim akcentom. Ali ja sam dugo letovao dole, pa sam zavoleo i taj govor. Ako nemam sluha za pevanje, imam za jezike. Tako sam počeo da volim, ono što ću kasnije saznati da se zove - dijalekat. Kad ga savladaš, već ti je na neki način gotova uloga.

* Jeste li rano spoznali tu činjenicu?

- Jedan deo mog diplomskog ispita nosio je naziv "Glavni junaci u dijalektima". Bili smo na nekom takmičenju akademija u LJubljani. Zvali su me, iako sam već diplomirao. Sve sam ih oduševio "lalinskim" zadatkom - kao Kravar NJonja (selo Sakule u Banatu) i ulogom u Sremčevoj "Ivkovoj slavi". Zato sam se ljutio što me Šotra nije zvao kad je snimao taj film. Verovatno mu nije palo na pamet da ja mogu da budem Lala.

* Među vašim kolegama ima "antisluhista" kad je reč o dijalektu?

- Gledam ove serije koje se baziraju, navodno, na očuvanju dijalekta. A pojma nemaju. Uopšte, pažnja prema jeziku je davno popustila. Može se čak govoriti i o tendenciji. Sećam se da je neki pesnik u raspravi o jeziku rekao da mi kao da živimo u zemlji gde Englezi loše govore srpski! I to je tačno. Niko danas ne kaže "proizvode smo predstavili na sajmu", nego "prezentovali smo ih". Tako "prezentujemo" i knjigu, i beli luk. A i praziluk koji nam viri... Onda smo ga "konektovali" , stvorili "miks", pa "smuti". I na kraju. od našeg divnog jezika - smuti, pa prospi.

* Za dramsko životno delo dobili ste "Dobričin prsten", a za filmsko - nagradu "Pavle Vuisić"?

- Dobio sam i televizijsko priznanje na festivalu u Portorožu, u onoj velikoj Jugoslaviji. Nagrada je bila za dramu "MV" Vaska Ivanovića, koju je režirao pokojni profesor Milo Đukanović. I to upravo u vreme dok sam snimao "Teslu". Došli su po mene Đukanović, Veca Lukić i Semka Sokolović, koja je bila predsednica žirija. Sat pre dodele, zamolili su reditelja Krstu Papića da napravi pauzu da odem da primim nagradu. A on snebivljiv, u stilu, tu je Orson Vels, veliki autoritet, da se ne ljuti... Vels je primetio da se nešto dešava i pitao o čemu je reč. Objašnjeno mu je da treba da mi uruče nagradu poput "Emi" u Americi. Naravno, nije imao ništa protiv.

* Ali, tu nije kraj priče?

- Odem da primim nagradu, a Semka proziva dobitnika: "Petar Božović!" Prilazim u fraku, zalizan, isti Tesla. Idem joj u susret, ona gleda okolo i viče: "Petar Božović!". Ja joj šapnem: "Semka, jadna ne bila, to sam ja..." Zamalo da nije pala. Inače, u ovoj drami sin mi je bio Žarko Laušević. Prva njegova uloga, nije još upisao ni akademiju. Kada je pošao na polaganje prijemnog ispita, Đukanović mu je dao kovertu s preporukom za profesora Minju Dedića. Žare ode i položi, a Milu vrati neotvorenu kovertu...

* Impresivna je lista reditelja s kojima ste sarađivali: Velimirović, Makavejev, Puriša Đorđević, Zafranović, Karanović, Paskaljević i, naravno, Živko Nikolić?

- Najlakše mi je bilo sa Živkom. Jednom on meni veli u pauzi snimanja: "Pešo, ti i ja bi mogli svake neđelje da snimimo po jedan film!" Divno smo se razumeli. Kad sam dobio tekst "Lepote poroka", vidim, uloga je zavodljiva ali i opasna. Ima onu ivicu da odvuče u neku karikaturu, jer komedija ponekad ume da te natera da počneš da uživaš u blatu. Ništa on meni ne govori, a ja mu kažem: "Žile, ajde da pričamo o ovom mom liku." On me gleda, ćuti, i onda će: " Ajde ti, Pešo, sa Divnom (Jovanović, kostimografkinjom) nađi kostim, pa mi se javi." Odemo u "Beograđanku" i nađemo belo odelo, šešir i cipele sa šnalom. Kako sam se obukao, već sam sve znao! Ali, ništa ne govorim. Još nismo počeli snimanje, Živko me pita: "Nađoste li onaj kostim, Pešo?" Rekoh: "Nađosmo. Znaš kakav je, uh!" A on meni: "E, dobro. Znači nemaš više pitanja."

* Divna priča...

- Moja biografija bi bila daleko siromašnija da nisam radio sa Živkom Nikolićem. I, na kraju krajeva, svi filmovi koje smo snimali prošli su sito i rešeto vremena i ostali visoko u filmskoj istoriji.

* Šta u pozorištu, posle svih ovih godina, niste dovoljno "izigrali"?

- Nedostaje mnogo, ali sam i sit. Nisam alav, smatram da svaki glumac ima dovoljno prostora na kome može da iskaže ono što nosi u sebi. Na malom, kao i na velikom. Gerdu Mileru, čuvenom nemačkom golgeteru, trebalo je samo pola metra da postigne gol.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

veljko živković

08.02.2021. 18:40

Петар Божовић је био српски позоришни и филмски глумац. Петар Божовић је по мени највише играо историјске личности као што су: Фара-Тете у представи „Пурпурно острво“, Алексеј Фјодорович Карамазов у представи „Сладострашници – Карамазови“, Сила и Океан у представи „Оковани Прометеј“, Голицин Сергеј Иларионович у представи „Марија“, Краљ Александар Први Карађорђевић у ТВ Серији „Црни Дани“, Илија Стојановић у ТВ Филму „67 састанак скупштине Кнежевине Србије“, Сава Косановић у ТВ Серији „Никола Тесла“, Никола Тесла у Филму „Тајна Николе Тесле“, Јеврем Марковић у ТВ Серији „Светозар Марковић“, Гљеб Чумалов у представи „Цемент“, Потпоручник Драгиша Благојевић у ТВ Серији „Последњи чин“, Јаков Игњатовић у ТВ Филму „Снохватице“, Игуман Теодосије Мркојевић у Радио драми „Шћепан Мали“, Харамбаша Ђорђе Ћурчија у ТВ Серији „Вук Караџић“, Пуковник Драгутин Димитријевић Апис у представи „Апис“, Игуман Стефан у ТВ Филму „Горски вијенац“, Владика Николај Велимировић у представи „Тако је говорио Николај“ и у Филму „Свети Николај Српски“, Патријарх Павле у читању текста књиге „Косовска искушења“ и Владика Петар Други Петровић Његош у монодрами „Луча микрокозма“. Петар Божовић је највећи легендарни глумац!