TV KRITIKA: Kako nastaje zločin; serija "Kosti", autor Nikola Pejaković, "Bosonoga", RTS 1, 2020.

Božidar Zečević

13. 12. 2020. u 10:39

SVEDOCI smo zanimljivog preokreta: posle sasvim neuspelog "Hotela Balkan", ista produkcija i gotovo isti tim potpisuju novu televizijsku seriju drugačijeg stila i dometa.

ТВ КРИТИКА: Како настаје злочин; серија Кости, аутор Никола Пејаковић, Босонога, РТС 1, 2020.

Nikola Pejaković i LJubiša Savanović / Foto RTS

To je, kako kažu sami autori, "neo noar" triler, sa elementima društvene drame, postavljene u živopisni ambijent današnje Banjaluke i niza protivrečnosti, koje otkrivaju jedno društvo u nastajanju, sa dubokim odjecima ratnih zbivanja devedesetih.

Za razliku od "Hotela Balkan", nadahnuće je ovog puta izvorno i potiče ravno iz stvarnosti, iz okolnosti i likova, koje prepoznajemo kao autentične, realne i verovatne. Dvojica Kosta, jedan, žrtva "Oluje", koji se teško snalazi u posleratnom metežu lažnog biznisa i bahate otimačine, tipični antiheroj osuđen na tumaranje po socijalnoj margini; drugi, nešto bolje plasiran na društvenoj lestvici, koji igrom slučaja dospeva do istaknutog mesta ministra policije i sam zbunjen razularenom korupcijom i prljavim igrama.

Oni su dva pola dramaturgije razuđenog društvenog, istorijskog i psihološkog konteksta. Između ovih likova, uvučenih u prestup i zločin, kreće se usamljeni pravoslavni pop, oličenje ispravnosti, ali ne i duhovne ravnoteže, koju jedva uspeva da održi u vrzinom kolu iskušenja. Sva trojica su dobro pogođeni (Jovo Maksić, LJubiša Savanović i sam Nikola Pejaković, autor projekta), kao i ženski likovi u ovoj galeriji, glavni (Milica Janevski i Lea Sekulić) i epizodni (Nikolina Friganović), tako da se solidan kasting sasvim dobro nosi sa ovim zapletom.

Najzanimljivija je tema "Kostiju", koja se sadrži u pitanju: kako nastaje zločin? To je redak izazov. U istraživanju geneze zločina, Pejaković razlikuje nekoliko povezanih nivoa. Prvi je socijalni, u kome društvena margina sama generiše stranputice zla: bahatost i primitivizam "nove klase", izazivaju reakciju nezaštićenih i obespravljenih, koji uzimaju pravdu u svoje ruke i ne prezaju od nasilja.

Sa ovim su, naravno, povezani politički faktori, koji se prate u prožimanju vlasti, korupcije i kriminala (serija obiluje kuražnim asocijacijama na tamošnje garniture), što ukazuje na, gotovo istovetan, trend među beogradskim autorima ("Južni vetar", "Tajkun" i dr.) sklonim da u ovoj sprezi pronalaze korene društvenog zla. Konkretne okolnosti veoma idu naruku i jednima i drugima.

Naravno da ovde naročitu ulogu igraju psihološke dimenzije ponašanja labilnih, ometenih ličnosti, njihovih unutrašnjih lomova i frustracija. Tu je zatim i etički aspekt, tj. pad svih moralnih vrednosti u svetu neoliberalne otimačine, kao i privid da naš antiheroj Kosta, uz koga se vezuju sve simpatije gledališta, ubija samo "one koji to sasvim zaslužuju".

To nas navodi na koncepciju "negativnog junaka", Nikole Miloševića, koji ispunjava neku "kosmičku pravdu" ili čak "božju promisao", kao što čine Šekspiriv Gloster ili Raskoljnikov Dostojevskog. Tu su, naravno, pitanja vere i religije, koja ovde prostosrdačno zastupa "pop Dragan", samog Pejakovića, ličnost veoma simpatična i bliska narodu, neka vrsta putovođe, kroz nedaće uboge pastve (svaka epizoda počinje ispovešću u crkvi, što je višestruko zanimljiv, ne znam koliko i opravdan, postupak).

Konačno, tu je i bezbednosno-subverzivni momenat, nešto sasvim neobično i do sada nekorišćeno u našoj televizijskoj fikciji. U seriji, naročitu ulogu igra izvesni "Englez", ličnost koliko misteriozna, toliko i prozirna (dobro ga igra i govori Dragan Mićanović), očigledno izaslanik odgovarajuće tajne službe, koja odvajkada vršlja po ovim prostorima. "Mister Grin", s vremenom, postaje ključna ličnost serije, neka vrsta Mefista, zaduženog da iznutra budi i motiviše duštveno zlo, naročito korupciju i trgovinu uticajem, što inače potpuno otkriva onaj "maligni učinak", za koji optužuje druge. (Mićanovićev britanski "topli brat", međutim, izbegava sve stereotipe, nije karikatura i dobro izvlači glavne komponente odabrane paradigme: urođenu aroganciju, drskost i bezobrazluk, koji se u nas, ne znam zašto, još tolerišu i trpe.)

Rečju, Pejaković je uspeo da ukrsti različite ravni dramskog merituma, koji se uzajamno hrane i podstiču i sve to prilično funkcioniše u šest epizoda, koje smo do ovog časa mogli da vidimo.

To ne znači da se ovaj tim sasvim oslobodio slabosti uočenih u ranijim projektima. Na primer, reditelj Hajduković još ne ume da veže dva kadra a da izbegne perceptivne skokove, pa sada to rešava tako što između njih stavlja crne blankove, gradeći time neki novi "filmski jezik". Uopšte, neumerene pohvale i pretenciozan marketing, tamo gde nedostaje običan zanat, sigurno neće doprineti boljoj recepciji, ovog inače zanimljivog preduzeća.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)

Jordan

13.12.2020. 17:06

Bravo za kritiku! Sve na svom mestu, osim što su i "crni blankovi" bolje rešenje nego još nespretniji prelazi kojih imamo i kod daleko priznatijih reditelja (mistični blurovi, zumovi i slična "misaono-tehnička-invalidska" pomagala). Serija je sasvim gledljiva, možda je na mestu i pridika scenaristi, umesto "klinke svedoka" bilo je komplikovanije i zanimljivije izbegavanje sveprisutnih svedoka - kamerica.

Miki

13.12.2020. 21:31

Nisam razumela,zasto je "Hotel Balkan " neuspeli projekat???Serija je bila sjajna ,nije samo moje misljenje naprotiv sa kim god sam pricala a i drustvene mreze su potvrdile.Jedini je problem izgleda neposlusnost pa to se sine placa,tako je i Roncevic morao da plati."Kosti" je dobra serija .