DUHOVNA SITUACIJA MODERNIH VREMENA: O umetničkoj prozi o doživljajima sveta velikog srpskog pisca Branimira Šćepanovića

Milo Lompar

05. 12. 2020. u 13:00

ДУХОВНА СИТУАЦИЈА МОДЕРНИХ ВРЕМЕНА: О уметничкој прози о доживљајима света великог српског писца Бранимира Шћепановића

Foto V. Danilov

STID se pojavljuje i u modernom osećanju života: kada je Jozef K. - u poslednjoj rečenici Kafkinog "Procesa" - pomislio da ga ubijaju "kao psa", njemu se učinilo da ga nadživljava - stid.

Teško odredivo osećanje stida svakako pripada egzistencijalnom apelu koji je situiran u modernoj književnosti. Jer - pisao je Kami - "ono po čemu se moderna osećajnost razlikuje od klasične osećajnosti, to je što se ova hrani moralnim, a ona metafizičkim problemima". Ima li, dakle, u stidu nečeg što nadilazi čovekovu smrt?

U umetničkoj prozi Branimira Šćepanovića postoje prepoznatljiva svojstva modernog doživljaja sveta. Njegovi junaci delaju poput izgubljenih čestica u konglomeratu različitog kretanja, oni se često kreću na način elektrona, u pravcima nerazumljivim, neodređenim i neobjašnjivim. Jer, ispunjeni su nervoznim impulsima strahova i kompleksa, pa se u njima osamljenost pojavljuje kao stanje intimnih stvari i duhovna situacija vremena. Iz najveće daljine, pak, u časovima velike ugroženosti, u njima odjekne ponešto od dalekog i drukčijeg sveta koji prebiva u tamnim naslagama sećanja.

Foto V. Danilov

Ovakva psihološka podloga svesti junak dobija karakterističan umetnički izraz u neobičnoj i nestvarnoj radnji, u prekidanoj hronologiji i nagloj smeni planova pripovedanja. Kao unutrašnje jezgro osnovnog doživljaja života, motivisano se pojavljuju rečenice o strancu i o stidu. One obeležavaju skriveni doticaj klasične i moderne osećajnosti. Lišena prostiranja na celinu, obuhvatanja univerzuma, utoliko izmenjena, premda ispunjena snažnim apelima čoveku, utoliko očuvana, klasična osećajnost kao da ublažava urušavajući sadržaj vrednosti u modernoj osećajnosti. Ova, pak, ostaje bitno određena apelima upućenim čovekovoj bestemeljnosti. Kao da ocrtavanjem moralnih problema obnavlja svest o njihovom značaju, stid obeležava "treperenje" klasičnih i modernih apela u egzistencijalnom i pripovednom iskustvu.

Premda je književnoistorijski i poetički vezana za tematski i izražajni horizont poznog modernizma, naročito za trajne nanose egzistencijalizma, umetnička proza Branimira Šćepanovića oblikuje niz tematskih i značenjskih kompleksa koji zauzimaju značajno mesto u poetičkim i saznajnim menama književnosti poslednjih decenija XX veka. Takvo je pitanje o identitetu, bilo da se osvetljava njegova nestabilnost, bilo njegova nemogućnost, kao i njegovo prisustvo u različitim vidovima: unutar vremenske linearnosti, kroz igru razlika unutar jedinstvenih ili istovetnih pripovednih situacija; kroz kruženje skrivenih (ponavljanih) oznaka u pripovedanju; kroz zagonetne odnose između onoga što je blizu i onoga što je daleko; kroz ulančavanje akata svesti kao tragova samorefleksije. Ovi postupci se umetnički dalekosežnije ostvaruju na egzistencijalnom nego na poetičkom planu. Otud je u jednoj pripoveci, junak otkriven u nemogućoj a stvarnoj situaciji: osetio je stid koji je trebalo da pripadne drugom čoveku.

Tako proza Branimira Šćepanovića - na veoma istančan, produbljen i umetnički izuzetan način - problematizuje duhovnu situaciju modernih vremena. Jer, iskustvo stranosti - podrivanjem položaja identiteta, umnožavanjem razlika u njemu, subjektivizovanjem stvarnosti, raskidanjem linearnog toka vremena - snažno ulazi u postmodernistički pripovedni diskurs. No, premda izgleda kao plod klasičnog metafizičkog registra, iskustvo stida - usled pripovednog spajanja sa stranošću - deluje kao "moderni" odziv na uspostavljeni i samorazumljivi postmetafizički poredak. Stid - kao moralni i ontološki apel - ostaje slab da bi se postmoderni čovek opredelio za njega. Ali, ako se ipak tako opredeli, taj apel je sasvim dovoljan da čovek umre sa njim.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)