KNJIŽEVNA KRITIKA: Budućnost kao ogledalo sadašnjosti; Sonja Atanasijević, “Spavaj, zveri moja”

Slađana Ilić

17. 11. 2020. u 16:58

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Будућност као огледало садашњости; Соња Атанасијевић, “Спавај, звери моја”

Slađana Ilić

SPAVAJ, zveri moja je roman ispripovedan u tri glasa koji se pravilno smenjuju.

Od toga dva su ženska - reč je o glasovima dve prijateljice, ali u dva paralelna sveta - prvi pripada Neveni - sredovečnoj ženi u depresiji, drugi Jovani, Neveninoj generacijskoj i "genijalnoj prijateljici", koja se javlja iz onostranosti, budući da je umrla, a treći pripada svevidećem oku kamere koja, osim što je veštački inteligentna, pomalo je i personifikovana. Pripovedanje je smešteno u budućnost u 2027. godinu.

Pripovedački glasovi, osobito Nevenin, retrospektivno nam kazuju o odrastanju narečenih junakinja, o složenim odnosima u njihovim porodicama, kao i o višestrukoj prepletenosti tih porodica, o statusu žene u tom vremenu, o odlikama muškaraca tog vremena i o njihovom odnosu prema ženama. Oni svedoče i o depresiji kao o dominantnoj bolesti savremenog doba, o odlikama društva 2027. godine, dok dva pripovedačka glasa sadrže i elemente začudnosti.

Iz retrospektivnog pripovedanja zaključujemo o u velikoj meri bezbrižnom odrastanju devojčica u novobeogradskim blokovima, o njihovoj oazi koju čine parčence parka, klupa i pas s kojim se igraju. U okviru retrospektivnog pripovedanja nalazimo i korene izuzetne Nevenine vezanosti za Jovanu, Neveninu otuđenost od roditelja posvećenih poslu, kao i večito neprihvatanje, čak odbacivanje, mlađe sestre. Ono, osim navednog beleži i priču o prvoj Jovaninoj ljubavi, o naličju tog odnosa koji i te kako ima veze s pogrešnim vaspitanjem, odnosno, s neopravdanim zabranama njenog oca, s njegovim diktatorskim ponašanjem u porodici.

Na tim stranama romana obnavljamo znanja o najgorim tekovinama patrijarhata posve živim u savremenom svetu, čak i u metropoli, i o njihovim posledicama. Jovanin otac na sve načine ponižava suprugu, domaćicu iz unutrašnjosti koju je izabrao svojevoljno. Osim što na taj način, nikada ne dovodeći u pitanje sopstveni status povlašćenog, remeti prodičnu atmosferu, remeti i odnose majke i ćerke, koja se, kao i otac, stidi majke, žene koja je, kako Nevena konstatuje sećajući se, jednostavno bila konstantno kriva svima bez krivice.

U romanu je razobličeno i licemerje naoko harmoničnih građanskih, intelektualnih porodica, poput Nevenine primarne porodice, koje žive u materijalnoj blagosti, u udobnosti i koje baš zbog toga ne žele da potežu ozbiljne teme poput zapostavljanja dece i njihovih međusobnih odnosa, bračnog neverstva itd.

Razobličene su različite manifestnosti u okvirima društveno-političkog i socijalnog života Srbije 2027. godine, a koje su identične onima čiji smo svedoci danas agitacija glasača od vrata do vrata, zapošljavanje partijskih kadrova, odlazak mladih obrazovanih u inostranstvo, propadanje ekonomije itd. Sve to Nevenin pripovedački glas dovodi do groteske. Ona je suštinski empatična prema svima koji joj kucaju na vrata prema aktivistima stranke koji nose transparente i izgovaraju slogane, prema prodavačicama ručno rađenih odela za kućne ljubimce, prema gatarama, prema klovnovima koji su to postali jer su izgubili posao zbog propasti firme, a potom i gašenja igraonica zbog manjka novorođene dece...

Na kraju romana konačno zaključujemo o Neveni ne samo kao o depresivnoj već i neutemeljnoj osobi čija raspoloženja, sreća, pa i život, apsolutno zavise od drugih. Tu slabost retko ko prašta, takvu osobu retko ko prihvata. Verovatno je ona baš zbog toga ne samo na margini sopstvenog života već i na margini života svojih bližnjih. Ona je u suštinskoj relaciji samo sa svojom idealnom prijateljicom koja nije živa.

Ta vrsta vezanosti za treću osobu, onu koja nije deo bližnjih po krvi, dosta govori, naravno, o samoj osobi, kao i o prirodi porodice iz koje ona potiče, ali govori mnogo i o muškarcima, kao i o društvu i načinu života koje forsira egoizam i uvećava otuđenje. Isto to misli i superinteligentna kamera.

S obzirom na to da su odlike i manifestnost pripovedanog vremena u potpunom saglasju s vremenom nastajanja ovog romana, nameće se još jedna zabrinjavajuća činjenica za koju je argumentacija očigledna - u tom vremenu ne nazire se suština muško-ženskog odnosa, čak deluje da se taj odnos zasniva na neprijateljstvu, da nimalo nije evoluirao, a u čitavom svetu uvećeva se broj romana o genijalnim prijateljicama. Da li je sa svetom sve u redu?

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)