LUČKI RADNICI I PI-AROVI: Dejvid Grejber (1961-2020)

Čini se kao da neko izmišlja besmislene poslove samo da bi svi nešto radili. Upravo u tome leži začkoljica.

Saša Pančić "Druga obala" Galerija “B2“

To je baš ono što ne bi trebalo da se dešava u kapitalizmu. Svakako da je u nekadašnjim neefikasnim socijalističkim državama poput Sojetskog Saveza, gde se zaposlenost smatrala i pravom i svetom dužnošću, sistem izmišljao onoliko poslova koliko je bilo neophodno. (Zato je u sovjetskim prodavnicama po troje radnika prodavalo komad mesa.) Ali to je upravo problem koji bi tržišna konkurentnost trebalo da reši. Sudeći prema ekonomskim teorijama, poslednje što bi jedna firma koja teži da ostvari profit učinila bilo bi da plaća radnike koji joj nisu potrebni. To se, svejedno, dešava.

I dok korporacije nemilosrdno smanjuju broj zaposlenih, breme otkaza i povećanog obima posla na kraju neminovno pada na onu klasu ljudi koji zapravo prave, pomeraju, popravljaju i održavaju stvari. Kao da je na delu neka čudna i neobjašnjiva magija koja čini da broj "ćata" samo raste, a sve više radnika (umnogome kao nekad sovjetski radnici) formalno radi četrdeset ili čak pedeset sati nedeljno, a u stvarnosti radi samo petnaest sati, kao što je Kejns i predvideo, dok preostalo vreme organizuju motivacione seminare ili im prisustvuju, ažuriraju svoje fejsbuk-profile, ili preuzimaju serije sa interneta.

Jasno je da odgovor nije ekonomske prirode - već moralne i političke. Vladajuća klasa uvidela je da srećna i produktivna populacija sa slobodnim vremenom predstavlja smrtnu opasnost. (Setite se događaja iz šezdesetih kada su stvari počele da se odvijaju u tom pravcu.) S druge strane, osećaj da rad sam po sebi ima moralnu vrednost, a da svako ko ne pristaje na strogu radnu disciplinu tokom većeg dela dana ništa ne zaslužuje, veoma pogoduje vladajućoj klasi.

Jednom mi je, pošto sam razmišljao o naizgled nezaustavljivom porastu administrativnih obaveza na britanskim univerzitetima, sinula jedna moguća vizija pakla. Pakao je skup pojedinaca koji većinu vremena rade poslove koje ne vole i u kojima nisu naročito dobri. Na primer, zaposleni su zato što su izvrsni stolari, a onda se ispostavi da većinu vremena moraju da prže ribu...

***

Šta govori o našem društvu činjenica da generiše izuzetno malu potražnju za talentovanim pesnicima-muzičarima, ali očito beskrajnu za stručnjacima za korporativno pravo? (Odgovor: ako jedan posto populacije kontroliše većinu raspoloživog bogatstva, onda to što nazivamo "tržištem" odražava ono šta oni misle da je korisno ili važno, a ne svi drugi.) No, što je još važnije, ova priča pokazuje da je većina ljudi koji rade besmislene poslove toga svesna. Ne znam da li sam naišao na korporativnog advokata koji ne misli da njegov posao nije nebuloza. Isto važi za gotovo sve navedene delatnosti. Postoji čitava klasa stručnih profesionalaca koji rade za platu, a koji kada ih upoznate na žurkama i kažete da se bavite nečim što se može smatrati zanimljivim (antropologijom, na primer) izbegavaju da uopšte govore o svom zanimanju. Posle nekoliko pića, krenuće s tiradama o tome kako je njihov posao glup i besmislen.

Posredi je duboko psihičko nasilje. Kako se uopšte može govoriti o dostojanstvenom radu, kada čovek intimno oseća da njegov posao ne bi trebalo da postoji? Kako da to ne izazove dubok gnev i jed? Neobična je genijalnost vladara savremenog društva koji su uspeli da, kao u slučaju pržilaca ribe, obezbede da taj gnev bude usmeren na one koji su u mogućnosti da rade smislene poslove. Na primer, u našem društvu izgleda važi pravilo da, što je očiglednije da nečiji rad pomaže drugima, manje su šanse da će za to biti plaćen. Teško je pronaći objektivno merilo smislenosti, ali jednostavan način da dobijemo neku ideju o tome jeste da postavimo pitanje: Šta bi bilo kada bi čitava klasa ljudi naprosto nestala? Šta god mislili o medicinskim sestrama, đubretarima ili mehaničarima, jasno je da bi se posledice osetile odmah pošto bi oni iznenada nestali, i da bi bile katastrofalne. Svet bez nastavnika ili lučkih radnika brzo bi se našao u nevolji, a sigurno bi osetili nedostatak čak i pisaca naučne fantastike ili ska muzičara. Nije sasvim jasno u kojoj meri bi čovečanstvo bilo na gubitku kada bi svi direktori privatnih deoničarskih društava, lobisti, pi-arovi, aktuari, radnici u telemarketingu, sudski izvršitelji, ili pravni konsultanti samo nestali. (Mnogi misle da bi postalo znatno bolje.) No, ako izuzmemo nekoliko često istaknutih izuzetaka (doktora), pravilo o lošim platama je prilično primenljivo.

***

Da je neko nameravao da osmisli radni režim koji bi savršeno pogodovao održanju moći finansijskog kapitala, teško da bi osmislio nešto bolje. Pravi, produktivni radnici neprestano se potiskuju i eksploatišu. Ostali su podeljeni na terorisani sloj jednodušno nipodaštavanih nezaposlenih i na jedan širi sloj ljudi koji su plaćeni da praktično ne rade ništa i čije su pozicije takve da se oni poistovećuju sa gledištima i senzibilitetom vladajuće klase (menadžeri, administratori, itd.) - a naročito njihovim finansijskim otelovljenjima - ali koji istovremeno neguju potmuli prezir prema svakome čiji posao ima jasnu i neporecivu društvenu vrednost. Naravno, taj sistem nije bio svesno osmišljen. nastao je posle skoro jednog veka pokušaja i pogrešaka. Ali on je jedino objašnjenje zašto uprkos tehnološkim mogućnostima naše radno vreme nije tročasovno ili četvoročasovno.

(Odlomci iz knjige "Nebulozni poslovi", u izdanju "Geopoetike" i prevodu Lusi Stivens)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije