IN MEMORIAM - GORAN PASKALjEVIĆ (1947-2020): Pružena ruka filma

Božidar Zečević

29. 09. 2020. u 08:44

IN MEMORIAM - ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ (1947-2020): Пружена рука филма

Goran Paskaljević / Foto I. Marinković

Sasvim iznenada napustio nas je prvi među srpskim sineastima. Strašna i neočekivana nesreća, u koju još ne možemo da poverujemo, gubitak i za evropski i za svetski film, jer je Paskaljević, možda više od bilo koga drugog, pripadao i najužem krugu evropskih i svetskih reditelja svog doba.

Bio je na pragu dvadesetog filma i želeo je da zaokruži svoje delo ovom brojkom. Ako se bude pisala filmska istorija našeg doba, nema nikakve sumnje da će na njegove filmove gledati kao na sliku evropskih trauma sa kraja veka, ali je to delo snažno nadahnuto i dramom srpskog naroda na prelomu stoleća. Kroz sve njegove filmove struji simbolika ove drame, čiji novi čin traje već dvesta godina i koji nikako da se završi. Zahvaljujući njegovoj izrazitoj sklonosti ka univerzalnom, Paskaljevićev simbolizam otkrivao se tek u drugom čitanju. Ali u tome i jeste bila njegova prava vrednost. Ova drama imala je još jedno posebno značenje: ticala se i kontinuiteta srpskog filma.

Paskaljević je nastavio tamo gde su stali Živojin Pavlović i Aleksandar Petrović, dubokom brazdom individualizma u našem modernom filmu, u kome su, svak na svoj način, oličavali teoriju autora u bazenovskom smislu. Sva trojica su iz tamne slike stvarnosti izdvojila svoje likove: marginalizovane figure odgurnute ka predgrađu života, individue bačene u postojanje, izgubljene u ništavilu. Prototip antiheroja epohe (Pavlovićev Džimi Barka, ali i Kadijevićev Čila) nastavio je da živi u prvim filmovima mladog Paskaljevića, polovinom sedamdesetih godina prošlog veka. Usamljeni junoša na stranputici života, čuvar plaže zimi, spori saputnik ubrzanih vozova, ubogo stvorenje spremno da se sasvim prepusti nasumičnosti života - bio je to antujunak Paskaljevićevih filmova "Čuvar plaže u zimskom periodu" i "Pas koji je voleo vozove". Sa njima je gledalac upoznao reditelja izuzetnog senzibiliteta, koji će preokrenuti tokove srpskog i ubrzo ući u glavnu struju svetskog filma. Ali Paskaljevića nije zanimao svet mračnih tonova i beznađa, niti poetika surovosti. U sličnom miljeu (čemer savremene Srbije), pronašao je sasvim nove znake: humor i blagu samoironiju. Zadojen jednim pomalo češkim, hrabalovskim osećanjem života (možda kao trag školovanja u Pragu, kome je odao poštovanje u filmu "Varljivo leto '68"), Paskaljević je već tada pokazao da njegovim svetom dominira saosećanje. Ova nota duboko prožima celo Paskaljevićevo iskustvo. Dobrota i empatija, a ne surovost, činili su Paskaljevićevu filosofiju života. On je imao razumevanja za slabijeg, svi njegovi filmovi bili su ista pružena ruka. Zato nas nijedna od Paskaljevićevih tema ne ostavlja ravnodušnim; mnoge zabole. Uvek je bio okrenut slepom polju socijalne margine: alkoholičarima ("Poseban tretman"), starima ("Zemaljski dani teku, "Suton", "Tango argentino"), Romima ("Anđeo čuvar"), tragačima za srećom ("Tuđa Amerika"), autistima ("San zimske noći"), žrtvama Holokausta ("Kad svane dan"), migrantima ("Uprkos magli"). I deci. Još od svog potresnog arhivskog dokumentarca "Deca" o sudbini malih u ratu, Paskaljević se u svakoj prilici okreće detetu kao utelovljenju čistote i nevinosti. Dete ga je zanimalo kao simbolička alternativa okrutnom svetu današnjice, neka vrsta praslike, usađene u iskustvo rase: poput Junga, Paskaljević je stalno imao na umu da je, uprkos urođenim manama i stranputicama, čovek, u dečjoj prasuštini, dobar.

Goran Paskaljević, Milena Dravić i Ljuba Tadić u Kanu / Foto Kinoteka

Paskaljević je, takođe, bio svestan da je naše doba jedan demonski košmar. Nije bio cinik, ali se kratko vreme pred svoju smrt setio Voltera: "Ovaj ćemo svet ostaviti isto tako glup i isto tako zao kakav smo ga i zatekli dolazeći u njega". Njegov film "Bure baruta" nije bio je samo slika opustošene Srbije koncem XX veka, već planetarnog haosa sa kojim ulazimo u novi milenijum; visoke ocene ove drame u svetu govorile su da je naša civilizacija - možda poslednji put - kadra da prepozna svoju kob. Nećemo pogrešiti ako kažemo da je Paskaljević jedan od poslednjih humanista vremena u kome film, kao i sve drugo, tone u kal beščašća i bezumlja. Mi više nismo sigurni ni u šta, naročito ne u pokretnu sliku sintetičke naravi, koja se trudi da nadomesti kinematograf. Ali Paskaljević je verovao u film. To što se čvrsto držao snažne narativne matrice, ritma i poetike pokreta, što se vezivao za čvrste niti tradicije, filigransku dramaturgiju i dobrog glumca, davalo mu je snage da se suprotstavi opsenama postmodernističkih budalaština, kojima danas plaća dug devet od deset svetskih reditelja. Celim svojim delom Paskaljević je svedočio da film još ima snage i da njegova budućnost nije ni u kakvoj dogmi, već u humanističkom preoblikovanju sveta.

Još od "Vremena čuda" bio je na putu ka Bogu. "Bog nas nikada nije napustio" hoće da kaže ovaj njegov film, blistava duhovna prolegomena preuzeta od vodećeg srpskog pisca Borislava Pekića. Hristos pati zajedno sa Srbima i celim svetom sred Antihristovog pira. Svete pravoslavne likove na freskama premazuju krečom, ali oni se uporno pojavljuju na zidovima obeščašćene crkve. Jasno se projavljuju iz magle vekova, ispod slojeva bele i otrovne kiseline, kojim su uzalud bili zasipani. U filmu, to izbeljenje pretvara se u svetlost i boju neprolaznog. Treba li više? Koliko jasna treba da je metafora za doba u kome živimo?

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)