POGLED ISKOSA, ASOCIJACIJA PEJZAŽ: Tanja Nikolajević Veselinov, Galerija ULUS, septembar

Dejan Đorić

08. 09. 2020. u 16:09

DVODELNI naslov izložbe akademske slikarke Tanje Nikolajević Veselinov (Beograd, 1959) upućuje na dve istine. "Bila sam ovde" saopštava da njen rad nije kabinetski, delo ne nastaje kao mehaničko prenošenje fotografije, već na osnovu istinskog doživljaja prirode.

ПОГЛЕД ИСКОСА, АСОЦИЈАЦИЈА ПЕЈЗАЖ: Тања Николајевић Веселинов, Галерија УЛУС, септембар

Foto privatna arhiva

Drugi deo naslova "Vidljivo-nevidljivo" znači da se  slikom nešto otkriva, utvrđuje i naznačuje ali isto tako i krije, inače bi slikarstvo izgubilo čar i postalo primenjena fotografija. Put od nastanka do izlaganja slike zapravo je obrnut, utisak, vizija, osećanje i ideja na početku su nevidljivi, da bi ih slika posvedočila, učinila vidljivim.

Ovde je reč o slikarki pejzažne tematike a umetnost je dovoljno duboka i široka da se i posvećenost jednoj temi pa i jednom motivu ne može lako iscrpsti. Premda postoje samostalno od antike pejzaž i mrtva priroda smatrani su nižim vidom u odnosu na religiozno i istorijsko slikarstvo pa su često skrajnuti u bočnim salama velikih evropskih muzeja. Pojedini kritičari, međutim, ne smatraju da je najteže naslikati akt već pejzaž. U njemu se prečesto menjaju svetlost i boje, teško ga je stoga preneti na platno, prizor je po pravilu panoramski i nezgodan za kadriranje, kao što mnogi slikari ne mogu da rade u prirodi, na otvorenom, niti su tu moguće kompozicije velikog formata.

Tanja Nikolajević Veselinov uspešno rešava mnoge od tih problema i rezultat je izložba slika većeg galerijskog formata nastala u poslednjih pet godina. Na njenim delima susreću se zapadni način slikanja pejzaža, sa slojevima boje i istočni sa laviranjem, blizak akvarelu. Kod nje ima i curenja boje, dripping-a koji je najizrazitiji u radu DŽeksona Poloka. Na više slika ostavlja da se vidi belina platna koje nije podslikano, između ostalog i zato da bi posmatrač bio svestan da je reč o slici kao asocijaciji, sekundarnoj a ne bukvalnoj iluziji, podsećanju na pejzaž i utisku slikarke a ne faktografiji i prevari oka u duhu trompe l'oeil. Nije reč o realizmu, ali ni ekspresionizmu ili apstrakciji, već o sintezi iskustava koja posredno deluju u pozadini njenog slikarstva.

Ona teži da formira što originalnije stvaralaštvo i u tom cilju je sjedinila dve velike škole slikanja, dva pogleda na svet, suprotstavljene kulture iz kojih izviru dva viđenja pejzaža. U pozadini njenog rada je solidan slikarski zanat i sposobnost da slika realistički, da verno oponaša prirodu, ali ona odlazi korak dalje ka ekspresivnom izražavanju osećanja a ne (samo) podataka. Od ekspresije i pastoznog slikarstva kreće dalje, prema naznakama lirske apstrakcije, tog najlepšeg i najhumanijeg vida bespredmetnog u umetnosti. NJen pejzaž je asocijativan, poput sećanja na prirodu, podsticaj za ono što se u nemačkoj estetici naziva "uosećavanje" (Einfhlung). Reč je o poetskim slikama kao otiscima doživljaja a ne grubom prenosu podataka iz stvarnosti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)