KNjIŽEVNA KRITIKA: To bismo morali znati - Dragan Lakićević, Žetelica i Šumanović, zbirka poezije, Partenon, Beograd 2020.

Slađana Ilić

utorak, 11. 08. 2020. u 15:21

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: То бисмо морали знати - Драган Лакићевић, Жетелица и Шумановић, збирка поезије, Партенон, Београд 2020.

Slađana Ilić

Zbirka soneta Dragana Lakićevića "Žetelica i Šumanović" sastoji se iz pet celina - iz uvodne, autopoetičke pesme "Da mi je da nađem novi ritam neki", od tri glavne celine - "Žetelica", "Pet topčiderskih soneta" i "Slikar snega", dok zbirku zatvara pesma Stanke Nikač "Sonet po Lakićeviću" u kom pesnikinja iz svoje perspektive sagledava pesnički postupak narečenoga autora.

Uvodna pesma "Da mi je da nađem novi ritam neki" predstavlja stalnu potragu stvaraoca za mogućnostima reči - za njenim novim značenjima i zvučanjem. Traganje za novim ritmom pretpostavlja i potragu za novim pesničkim postupkom. Sve to, po smatranjima stvaraoca, neupitno se oslanja na tradiciju o čemu zaključujemo i na osnovu stihova Dučića i Ilića, potpuno prirodno inkorporiranih u Lakićevićevu poeziju, kao i na osnovu značajnih motivskih srodnosti s proznim ostvarenjem Ive Andrića "Jelena - žena koje nema", kao i narodne poezije, uočljivih u ciklusu "Žetelica".

Taj ciklus otkriva posmatranje sveta iz umetničke vizure lirskog subjekta. On, i sam stvaralac, visokoosetljiv, prizore iz neposredne stvarnosti smešta u povlašćeni prostor - u osobenu duhovnu galeriju. U njoj centralno mesto ima skulptura "Žetelica". Za one koji možda ne znaju, skulptura "Žetelica" nalazi se u Beogradu, u Topčiderskom parku. Izlivena je 1852. u Beču i najstariji je i jedini sačuvani primerak ukrasne parkovske skulpture Beograda iz 19. veka.

Iz soneta koji slede uviđamo organsku povezanost stvaraoca i umetničkog dela, kao i mistifikaciju "Žetelice". Ona je, baš kao i Andrićeva Jelena (žena koje nema), i nestalna i kobna, ponekad se spušta iz drugog sveta, svojevoljno dolazi i odlazi, čas je bludnica u punoj snazi/s lepotom koja ne prolazi, a čas je, u skladu sa antikom, ali i našom narodnom poezijim - nekad boginja, a nekad vila. Pored toga, ona je i romantičarska idealna draga.

Lirski subjekt stvaralac sa osobenom pesničkom osetljivošću okolinu prilagođava njenoj - centralnoj figuri. Na taj način on sam uspostavlja osobenu filozofiju skulpture. I dok je Viljem Fluser uspostavljao filozofiju fotografije tako što je ono što je na njoj posmatrao u kontekstu onoga što je okružuje, ovde je okolina podređena skulpturi, ona je u njenom kontekstu. Ta filozofija svakako je novina koju donosi ova zbirka.

Neki od stihova u okviru ciklusa "Pet topčiderskih soneta" spajaju "Žetelicu" sa ciklusom "Šumanović". Oni su istovremeno i autopoetički.

Na osnovu njih mi razumemo da je u celokupnoj poeziji Dragana Lakićevića u velikoj meri prisutan i motiv snega i beline, o čemu su već pisali renomirani književni tumači. Iz te posvećenosti belini, zapravo njenim različitim nijansama i značenjima, proističe i posebno interesovanje ovog pesnika za slikarstvo Save Šumanovića. U ciklusu "Šumanović" pesnik nas poput kustosa znalca vodi kroz još jednu galeriju - onu koja sadrži slike iz Savinog šidskog perioda. Otuda i pesme iz tog ciklusa nose nazive po delima ovog slikara. Specifičnost vođenja kroz tu galeriju predstavlja činjenica da je pesnik samog Savu Šumanovića stavio u poziciju lirskog subjekta, a da je pritom imao na umu njegovu tragičnu sudbinu. Otuda, osim što na izuzetan način, sugestivno, obnavljamo znanja o stvaralaštvu Save Šumanovića, obnavljamo znanja i o starom, cikličnom, ritualnom zlu endehazije, čija je on bio žrtva, kao i mnogi Srbi nakon njega, zaključno sa "Bljeskom" i "Olujom".

Ova zbirka soneta Dragana Lakićevića, velikih estetskih dometa, čak i ako to možda nije bila primarna pesnikova namera, opominje nas. Veliki srpski slikar Sava Šumanović nije ekshumiran, on nema svoj grob na koji bismo bar mogli spustiti cveće. Mi ne znamo do kraja istinu o njegovoj strašnoj smrti, a to bismo morali znati.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

Dragana Dimitrijević

11.08.2020. 16:22

Književna prikaz bi trebalo da govori jezikom književne kritike, odnosno, teorije, tj. poetike, a ne turističkog vodiča kroz kulturne činjenice.