"TROUGAO TUGE" ZA POČETAK: Otvoren Kustendrof, Emir Kusturica poručio - Samo borba protiv zla može očuvati umetnost (FOTO/VIDEO)

Никола Јанковић
Nikola Janković

25. 01. 2023. u 22:11

MEĐUNARODNI filmski festival "Kustendorf“, 16. po redu, pod sloganom "Umetnost iznad svega“ otvoren je večeras na Mokroj gori.

ТРОУГАО ТУГЕ ЗА ПОЧЕТАК: Отворен Кустендроф, Емир Кустурица поручио - Само борба против зла може очувати уметност  (ФОТО/ВИДЕО)

N. Janković

U "Prokletoj avliji" prikazan je film "Trougao tuge", kandidat za "Oskara" ovenčan "Zlatnom palmom" i drugim najvažnijim priznanjima. Publika u "„Prokletoj avliji", krcatoj, nagradila je "Trougao tuge" dugim ovacijama.

Uz mlade stvaraoce iz celog sveta, one ostvarene i nagrađivane, publiku, otvaranju festivala prisustvovali su Milorad Vučelić, glavni urednik "Novosti“, Mladen Materić, pozorišni reditelj, Slavko Štimac, glumac i član stručnog žirija i mnogi drugi…

Prisutnima se obratila Maja Gojković, ministar kulture u vladi Republike Srbije.

- Ovo je jedan od najinspirativnijih kulturnih događaja u regionu, Evropi i svetu, na kome se slavi visoka umetnost i autorski film kao njen važan deo. Večeras i narednih dana Mećavnik će biti mesto susreta i dijaloga filmskog umeća i iskustva s jedne, i novih talenata s druge strane. Ovo je festival koji već deceniju i po neumorno zrači pozitivnom energijom i mladim stvaraocima daje jedinstvenu priliku da učeći od najboljih steknu nova saznanja i prošire svoje vidike. Srbija ima autentični filmski festival koji je istinski praznik umetnosti - rekla je Gojković. - "Kustendorf" je od svog nastanka svrstan među najbolje svetske filmske festivale, što je od velikog značaja i za afirmaciju naše kulture i Srbije u međunarodnim okvirima. Zbog svega toga, podrška Ministarstva kulture ovom filmskom festivalu neizostavni je deo odgovorne kulturne politike i bitan podsticaj razvoju kinematografije. U ime "umetnosti iznad svega“, proglašavam 16. po redu filmski festival "Kustendorf“ otvorenim!

Publici su se obratili reditelj Ruben Estlund i osnivač festivala Emir Kusturica.

EMIR KUSTURICA: Đubrad za života i posle

Umetnost je ogledalo ljudskog duha, ona ima sposobnost da nas iz realnosti preusmeri na put transcedencija. Ona proizvodi uzbuđenje, katarzično greje dušu zahvaljujući upravo umetničkom delu koje nije direktno stvorio Bog ili priroda, nego upravo čovek inspirisan Bogom ili samom prirodom čoveka. Zašto je ovaj festival stvoren na mestu gde su u prošlosti, u vrieme otomanske vladavine uz rijeku Drinu stizali veziri i kasnije austrougarski oficiri najčešće kao kažnjenici kada bi u svojim zemljama napravili težak prekršaj ili proneveru? Jedva su čekali da šmugnu iz magle Drinskog meridijana. Prvi su sanjali sunčane obale Mramornog mora, cugu i nargilu, gušteranje na Suncu, ovi drugi željno iščekivali povratak u rokoko Beč da ponovo plešu po Štrausovim taktovima.

Odakle posle svega ideja da se daleko od svetla velegrada u ova zdanja dovode najveći svetski, sa njima i mladi autori? Presudna je bila vera da svaka poezija stiže iz pustinje, sada iz brdovite pustinje. Dejstvo umetnosti je poput liturgije budilo najdublja osećanja učvršćujući često našu savest koja nas svakodnevno održava na našem životnom putu između haosa i reda. Umetnost je svetost.

Zašto slogan „Umetnost iznad svega“? Zbog toga što ne živimo u vremenu kada cveta umetnost koju smo uvek vezivali za pojam slobode, živimo u vremenu negacije stvaralaštva i zbog toga što smo se obreli u svetu spektakla medija promene svesti o čoveku. Do polovine prošlog veka čovek je bio centar univerzuma, sve dok se na scenu nisu vratili projekti eugenike vežbani u toku Drugog svetskog rata praćeni tehnološkom ekspanzijom i čudom koja su promenila naše navike. Do sedamdesetih umetnost je držala svoje mjesto, onda je zavladala instalacija kao umetnost bez dela, a za Endija Vorhola se tvrdilo da je veći umjetnik od Mikelanđela.

Ne bi ta tvrdnja iz „Njujorkera“ bila uznemirujuća da se nisu desile dve stvari. Prvo, napuštena ideja da je realizam u umetnosti nastao u grnčariji antičke Grčke i da duguje svoje poreklo zanatu. Drugo, sve što se pojavilo u postindustrijskom i danas na zapadu u posthrišćanskom društvu, iskasapilo je ideju da junaci romana, filmova, pozorišta, slikarskih dela reflektuju u sebi centralne probleme čoveka i njegovu pobunu kao osnovnu karakteristiku. U fragmentiranom društvu zavladali su zakoni tržišta, ali i gubitak junaka koji objedinjuje i izražava svoje egzistencijalne, istorijske i političke ideje. Uz ovu pojavu degenerisano je i mesto umetnika u društvu.

Među nama danas nema Emila Zole čiji glas je bio presudan da se ispravi nepravda prema Drajfusu i tako okonča sramotna afera i oslobodi nevin čovek. Da li danas ima neko ko vjeruje da Julian Asanž koji se borio za slobodu govora može biti oslobođen ako bi recimo veliki pisac Džonatan Frenzen zatražio od predsednika SAD Bajdena da smesta oslobodi nevinog čoveka? Problem nije samo konformizam. Naime nije izvesno da li bi eventualna poseta Frenzena Bajdenu bilo šta promenila pošto nije sigurno da li bi Bajden znao da li Frenzen dolazi ili upravo napušta Belu kuću. Nema više ni filmskih zvezda, sada ima više slika Bila Gejtsa, Bezosa, Ilona Maska, Zukerberga i drugih milijardera nego filmskih zvezda iz Holivuda. Bogatašima dosadilo da gledaju tuđe slike.

Moga druga Džonija Depa je izvukao proces sa Amberovom i da nije i njega bi zadesila sudbina savremenih holivudskih svetaca koji su tamo kod njih dugo bili zamena za Svetog Nikolu, Jovana… Šta se desilo pa je umetnost izgubila počasno mesto u društvenoj zajednici? To je isto što i pitati se zašto u starom Rimu nije cvetala dramska umetnost. Čitav svet je pretvoren u koloseum; umetnička dela stižu do nas u partikulama, hiljade platformi pretvaraju estetiku u ideologiju i dok bioskopi odumiru jer su se filmovi preselili u telefone, a „Netfliks“, „Amazon“ i hiljade platformi šalju svoje signale ljudskim stadima poručujući da je njihovo političko uverenje njihova sudbina i nikako sloboda koja se, uzgred danas i ne spominje.

Kada se neko odvaži da vrati tu temu na dnevni red, odmah se u blizini nađe ovlašteni tumač stvarnosti koji samo potvrdi da je svima nama najvažnija bezbednost. Ko je onda zaštićen i kome nije strana sloboda? Privilegovani deo čovečanstva koji čita knjige, jer je to umetnost koja ne košta mnogo, dakle uspešno izmiče tržištu i pretvaranju morala i estetike u ideologiju. Ima li umetnosti koja može da spase svet? Slično se pitao Dostojevski stavljajući lepotu u prvi plan. Kada već spominjemo Dostojevskog treba spomenuti dehristijanizaciju Zapada. I ne smemo zaboraviti da Hrišćanstvo nije splet apstraktnih ciljeva, ideja i pogleda na svet, već konkretnost Boga koji se ovaplotio u ljudskom telu, koji nam ne daje opis našeg života, nego je on taj život. A čovek i njegov put se učitavaju u vreme kao celovitost, jer čovek nije ni samo materijalno, ni samo duhovno i duševno biće. On je i duh i telo.

Dostojevski je, dakle, ponudio viziju čoveka kao celovitijeg od onoga čoveka koga će kasnije društvo prepoznati kao potrošača. U tom prostoru tinja nada da će umetnost kao verni pratilac ljudskog duha preživeti u pobuni mladih i u potrazi za izgubljenom slobodom. Jer mnogi su svesni da biti potrošač i deo mravinjaka nije ideal lične slobode. Za religiozne mislioce važi ideja da ako nema Boga nema ni umetnosti, ni slobode jer religiozna osećanja ove vrste su sestrinska veza između dva pojma. Podela na dobro i zlo i posebno borba protiv zla, može očuvati umetnost. Vera u besmrtnost umetnika i njegovog velikog dela je paralelna veri u večnu dušu. A šta ako ne vjerujemo u pomenute pojmove? Neće nas pitati. Postepeno će nas, već prete, pretvarati iz organskog u neorganskog čovjeka. I šta onda ako za života budemo zaboravili na smrt!? Podsetiće nas na tragikomičan kraj i najveću osvetu koja nas sve čeka. Dakle umiranje će biti praćeno zakonitostima koje ne želimo, kao što ne želimo ni koloseum u koga smo ubačeni bez pristanka.

Jedna pogrebna kancelarija u državi Njujork je smislila i uspostavila divnu metodu za obradu ljudskih ostataka, pod bajkovitim nazivom „Terramation“ - Teramacija, kompanija koja ljudske leševe pretvara u kompost i dobijene supstance nudi na dalje korišćenje za predviđenu svrhu. U okviru uvođenja „novog poretka“, američka pogrebna kuća „Return Home“ („Vrati se kući“) to upravo sada radi. S tim u vezi, Elena Kondratjeva napisala je: „Pozivajući čovečanstvo da se vrati odakle je i došlo, ovo pogrebno preduzeće, zapravo, jednim potezom otvara novu eru u ljudskoj istoriji i preseca Gordijev čvor filozofske i religiozne prirode. Čovečanstvu se nudi „povratak kući“, ne u staromodnom kovčegu sa kićankama i fanfarama, već u posebno opremljenim kontejnerima, u vidu komposta. Tako potvrđujući biblijsku istinu o stvaranju prvih ljudi od gline, praha i iznenadne samosvesti.

– telo vaše voljene osobe stavlja se u poluotvorenu posudu za višekratnu (!!!) upotrebu, sa tacnom (kao kod kućnih ljubimaca) napunjenom lucerkom, slamom i piljevinom, kako bi se neophodni mikrobi slobodno krčkali i obavili kako treba svoj posao;

– mesec dana kasnije, dobijeni „rezultat“ se drobi u specijalnoj drobilici za kosti, dajući, prema definiciji pronalazača, „kubni metar zemlje bogate hranljivim materijama“ (ovo je citat), koji se još mesec dana prepusti mariniranju;

– nakon ovog perioda, dobijeni „kompost“ (i ovo je citat) vraća se porodici, koja može koristiti supstancu svog bližnjeg – „kao đubrivo“ (ponovo citat).“

Dakle, možete nađubriti svoj vrt svojom voljenom tetkom koja je za života bila divna osoba i na kraju postala đubre, a ako ste imali ujaka koji se za života ponašao kao đubre, u njegovom slučaju ni smrt neće dovesti do promena. Bićete u mogućnosti da birate jelovnik, mama u supi, komšija u sarmi, stric u ribiću. Ako ste gadljive prirode možete prodati kompost komšiji kome je potrebno đubrivo.

Dakle ko želi da budemo đubrad za života i posle smrti? Svi oni koji rade na dekompoziciji umetnosti.

RUBEN ESTLUND: Gde je jednakost klasa, polova i rasa?

 

- Pozdrav svima, znate me kao scenaristu i reditelja filma „Trougao tuge“. Žao mi je što ovaj put nisam sa vama na projekciji mog filma. Želim da se zahvalim Emiru i ekipi „Kustendorfa“, čiji sam deo postao 2019. godine uživajući u Mokroj gori. Uoči mog prvog dolaska, tada, iz Mokre gore su zvali moju ćerku. Pitali su koji broj skijaške obuće nosim? Kada sam stigao, cokule su me čekale u mojoj sobi. Bio je to lep gest ljudi koji znaju koliko sam fasciniran filmovima o skijanju i da sam karijeru započeo baš kao reditelj ovakvih ostvarenja. Ono što želim sada da vam kažem, ipak se, pre svega, odnosi na moj film „Trougao tuge“ – rekao je švedski reditelj Ruben Estlund (48), kroz video poruku emitovanu na velikom platnu krcate „Proklete avlije“ – Projekat „Trougao tuge“, započeo sam pre osam godina, kada sam upoznao svoju suprugu, a ona je modni fotograf. Zainteresovao sam se za njenu profesiju, za industriju lepote koja je zanimljiva ali je istovremeno i zastrašujuća. Slušao sam puno o marketinškim strategijama različitih brendova.

Supruga mi je onda ispričala priču koja me je privukla, o manekenu, muškom modelu. Taj momak je imao 19 godina i bio je auto – mehaničar. Iz sela u kome je živeo, dolazio bi u grad i u jednoj takvoj prilici neko ga je pitao: želiš li da radiš kao model? Tokom naredne dve godine, a sve se za njega brzo odvijalo, postao je najplaćeniji model u industriji lepote i mode. Radio je kampanju za poznati parfem, a to je najprestižnija stvar u svetu lepote. Bio je odlično plaćen, bilbordi sa njegovim likom dugo su bili na svakom koraku, širom zemlje. Meni je bilo interesantno sledeće: lepota je postala valuta koja uzdiže na društvenoj lestvici. Bez nekih znanja, bez obrazovanja, on je „dobio na lutriji“. U 21. godini popeo se visoko u društvu, njegov život se potpuno promenio. Tada je shvatio da gubi kosu, da ćelavi.

Estlund se zainteresovao, šta će se sa junakom modernog doba desiti?

- Ćelavost je bila prvi signal nazadovanja, pretnja. Za ljudsko biće, silazak niz društvenu lestvicu, pad, mnogo je teži od uspona. Naš junak je otišao kod svog agenta, koji mu je rekao, da mu ostaju još najviše dve godine karijere i da zato stvari treba ubrzati. Moramo da te „rebrendiramo“, rekao je. To su uradili tako što je naš model pored sebe dobio takođe „brendiranu“, poznatu devojku. Tako je ekonomija stvorila „brendirani par“, zahvatila je najdublji deo bića. I to je danas prihvaćena pojava - dodao je Estlund – Ljudi moje generacije, rođeni sedamdesetih, ovo ne prihvataju, pitaju se, gde je tu ljubav? Ali kada ovu priču ispričam mlađima, „milenijalcima“, za njih je pojava „brendiranih parova“ sasvim u redu. Dogodila se, dakle, promena u viđenju partnerskih odnosa. Agresivni kapitalistički sistem u kome živimo otuđuje ljude, a nekoga pored sebe možemo videti kao proizvod. Meni je dobro poznata marksistička teorija, ali nisam stvorio glupi levičarski, ni desničarski film. Izbegao sam te fioke, ostao sam otvoren, držeći se sopstvene tačke gledišta, a verujem da će i publika imati doživljaj poput mog.

Duhovit i satiričan na račun sve bogatije kaste liberalnih bogataša, „Trougao tuge“ istražuje meru odnosa veštačke lepote i bogatstva sa jedne strane i one „lepote koja će spasiti svet“, o kojoj je pisao Dostojevski. Pri tom, on secira sramnu razmetljivost dobitnika u liberalnom kapitalizmu, koja osim sebe same, zabave i sramote koju donosi, nema nikakvog boljeg i uzvišenijeg cilja. Naročito nema jednakosti klasa, polova i rasa. A ni socijalizam u novom ruhu, još nije na vidiku.

BONUS VIDEO - DA SE UGLEDAMO NA SAVINE VRHOVE: Svetosavska akademija u Beranama, govorio i Matija Bećković


 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

ZNAM ŠTA JE PROBLEM Ceca ima poruku za Piksija pred meč odluke: Vodila sam fudbalski klub