Nastavak rata drugim sredstvima

Jedan od najboljih i najkompleksnijih antiratnih filmova o konfliktima na Balkanu, "Pre kiše" (1994) Milča Mančevskog, donosi univerzalnu katarzu posle čega nema telesne napetosti koja podstiče nove sukobe. Kada Rade Šerbedžija uzvikne: "Pukaj be, bratučed, pukaj", time u potresnu tragičku žižu dovodi etički nalog za primanjem poslednjeg metka koji bi mogao da prekine začarani lanac osvete. Za razliku od filma makedonskog režisera, Quo vadis, Aida? (2020) ne samo da nije antiratni, već je imanentno uvijeno a kontekstualno otvoreno propagandno ostvarenje čiji "angažman" ishodi u potpirivanju želje za nastavkom krvnog kola.

Foto: Printskrin

Najpre o imanentnim momentima. Jasmila Žbanić uspela je, uprkos skoro nepodnošljivom pritisku konteksta, da sa sluhom za ritam filmske naracije izvuče jednu uverljivu liniju priče, onu koja se tiče prenošenja emocije figure majke u predapokaliptičnoj hitnji za spas svoje porodice. Jasna Đuričić glumi kao da je rođena na filmu, a ulogom Aide je, vankontekstualno, ostvarila maestralnu kreaciju. Cinici bi rekli da je u ovom filmu najbolje ono što je srpsko. U svrhe demantovanja cinika, valja primetiti i odličnog Emira Hadžihafizbegovića, koji možebit' zbog lične mržnje prema Srbima i medijskog teoretizovanja navodnog srpskog fašizma ume da odigra, bez ikakve ciničke distance, ono najgore kod svojih arhineprijatelja.

Autorkino isticanje da se scene zločina ne prikazuju direktno (što nije sasvim tačno), ostvarenju bi trebalo da pribavi pacifističku legitimaciju po principima "kulturnog" vođenja računa o osetljivim gledaocima i prividne skrupuloznosti u političkoj obradi teme. Međutim, upravo u tom postupku krije se polazište za početak propagande. Jasmila Žbanić, pod firmom građanskog identiteta, odrađuje "u rukavicama" posao za bošnjačke nacionalne interese, budući da jedino Bošnjaci podržavaju građansku a hegemonističku fantazmu, dok ogromna većina Srba doživljava takvu platformu kao diskriminatorsku.

Zato ne iznenađuje što režiserka na odjavnoj špici izražava zahvalnost svojim posrednim poslodavcima: vrhuški SDA (Bakiru Izetbegoviću, Šefiku Džaferoviću i Fadilu Novaliću), kao i bivšoj portparolki Haškog tribunala Florans Artman.

Veoma je polezno za svrhe bošnjačkog patriotizma ili nacionalizma i to što Jasmila Žbanić "navlači" najbolje srpske glumce na sopstvenu državotvornu vodenicu. I Mirjana Karanović je u "Grbavici" (2006) sjajno odigrala muslimanku Esmu, u filmu koji ima diskretan fon bošnjačkog patriotizma kao nečeg što se ne dovodi u pitanje. Na taj način se metanarativno stvara utisak o pristanku "progresivnih" Srba na bošnjačku politiku majorizacije. Uz to, kao deklarisana feministkinja, režiserka odlično zna kako da upotrebi ženski lik u funkciji figure žrtve. Time pred svršen čin stavlja korektno osetljivog zapadnog gledaoca koji u promišljeno naštelovanoj dispoziciji skoro da nema mogućnost sumnje u istinitost reprezentovanja patnje samo jedne strane.

Patriotska lukavost sastoji se i u tome što je u filmu tendenciozno izvađen deo istorijske celine koji odgovara dominantnom bošnjačkom pogledu na rat. Reč je o direktnoj amputaciji svega što bi doprinelo iole kompleksnijoj slici srebreničke tragedije. Kao u vanvremenom vakuumu, nema nikakve predistorije zašto su se događaji odigrali tako kako su se odigrali (ko to tamo kaže: Naser Orić), čime se zaobilaze strašni ali realni motivi istorijske odmazde i direktne osvete. Quo vadis, Aida? za neupućenog gledaoca prenosi sliku o srpskoj agresiji na nekakvu teritoriju koja im je tuđa, a ne o građanskom ratu u zemlji u kojoj su i Srbi konstitutivan narod.

Međutim, ni to nije bilo dovoljno. Kako bi dovršila misiju produžetka rata drugim sredstvima, autorka je podupire i medijskim izjavama, jer očito nije zadovoljna recepcijom filma u svetu. Quo vadis, Aida? nije dobio ni Zlatnog lava u Veneciji, što bi bila najveća potvrda umetničkog kvaliteta, čak ni "velikog" Oskara. Nakon snažne kampanje i uloženih sredstava države BiH, kao i još osam evropskih zemalja koje su bile koproducenti, ovenčan je ili oktroisan samo "malim" evropskim Oskarom, nagradom koja nema dugu tradiciju. S druge strane, režiserki je naročito stalo do publike u Srbiji iz ogoljeno neumetničkih razloga. Izjava da bi prikazivanje filma na RTS-u "značilo da je rat gotov" ne govori ništa drugo do li da vojnički nadahnuta Jasmila Žbanić smatra kako rat nije završen Dejtonskim sporazumom i da je poželjno da bude još belaja pre prolongirane kiše.

Skorašnje emitovanje filma na HRT-u (11. jula 2022) bilo je okidač za ponovno nadizanje uzbune i u drugosrbijanskoj čaršiji koja je prepoznala da je Quo vadis, Aida? savršen proizvod za simboličko, a možda i faktičko, kažnjavanje Srba. Pozivima da ovo antipacifističko ostvarenje bude "obavezna lektira" svakog 11. jula (na godišnjicu masovnog ratnog zločina u Srebrenici) odrađuje se deo posla koji je preostao. Sasvim otvoreno govoreći, to bi bilo, za početak, ukidanje Republike Srpske, čime bi se delimično namirio nacionalistički pol bošnjačke javnosti. Dok bi drugosrbijanska (neosvešćena) želja verovatno našla zadovoljštinu u nečemu što bi bilo još radikalnije, jer slike "Lastinih" autobusa u filmu jasno upućuju na odgovornost države Srbije, pa ne bi valjalo stati "samo" na potpomaganju unitarizacije BiH.

(Autor je teoretičar književnosti i umetnosti)

Preporučujemo

Kultura

0 1

SNOVI STRELjANI POD PETROVARADINOM: Izložba Danice Jovanović u Minhenu, gde je studirala uoči Velikog rata

20. 07. 2022. u 16:00

Kultura

7 23

NASRNULI I NA VUKA, CRKVU I SRPSKI JEZIK: Hrvatski akademici osudili "Deklaraciju o granicama srpskoga jezika"

20. 07. 2022. u 13:30

Kultura

0 0

SVEDOČANSTVO O ŽENAMA ARHITEKTAMA U SRBIJI: Promocija knjige dr Snežane Toševe u Muzeju nauke i tehnike

25. 02. 2026. u 15:35

Kultura

0 0

NAGON, RAZUM I DRUŠTVENI PRITISCI: Slike prof.dr Uroša Nedeljkovića u Galeriji SANU

25. 02. 2026. u 15:04

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije