INTERVJU Dušan Otašević: SANU nije skup izlapelih staraca

Miljana Kralj

28. 11. 2021. u 16:00

SREO sam Danila Kiša na Trgu republike. Pitao me je: Otaš, kud se motaš? Nisam znao da mu odgovorim.

ИНТЕРВЈУ Душан Оташевић: САНУ није скуп излапелих стараца

Foto D. Milovanović

Ovaj zapis deo je rada akademika Dušana Otaševića (1940) "Susret", nastalog ove godine, a uz još neke nove i stare, našao se na upravo otvorenoj postavci, u Galeriji "Rima". Na jedinstven način, naš likovni veteran, inspirisan delima velikana, od Leonarda i Đota, preko Vermera do naših dana, uz mnogo igre i duha, posetioce vodi na misteriozno putovanje kroz TC "Istorija umetnosti".

Kako biste danas odgovorili Kišu?

- Da mi nekim čudom postavi ne samo isto pitanje, već i - što se Otaš motaš?, opet ne bih mogao da mu odgovorim, zašto se uopšte motam ovuda kao što ni onda nisam znao kud se motam.

Iza ove, na prvi pogled duhovitosti, krije se i pitanje smisla motanja - postojanja svakog od nas?

- Tako postavljeno u stihu to pitanje zgodno zvuči, ali sam ga ja shvatio upravo tako, ozbiljnije, kao metaforu.

Vaša šetnja kroz istoriju umetnosti puna je susreta: Dišan sreće Sezana, Harms - Maljeviča, Joko Ono - Magrita, Otašević - Kiša... Koliko su susreti ljudi i ideja, njihovo prožimanje, bitni za ovo vaše tumačenje razvoja umetnosti?

- Nešto lično me uvek podstakne da se pozabavim određenim umetnikom ili događajem.

Ali, nije samo to, jer nastojim da odaberem ono što je prihvatljivao i prepoznaljivo i onima koji nemaju moje iskustvo. Ne biram iz istorije umetnosti neke kuriozitete, već se trudim da umetnici i njihova dela budu prepoznatljivi, možda i već korišćeni u nekim drugim interpretacijama. Izazov je da uradim nešto novo na nečem što je već jednom "prežvakano".

Dela u kojima se bavite istorijom umetnosti nazivate "prerađevinama", a u naslovu postavke je i "tržni centar". Kako ove termine, iz profanog dela naše stvarnosti, uvodite u svet kreativnosti?

- Suština je da smatram kako su umetnici često u velikoj zabludi misleći da stvaraju nešto jedinstveno i neponovljivo. Jer, nema gotovo ničeg novog, a mnogo je već rečeno, još od Boša i Đota. Sa druge strane, a ni to ja ne izmišljam, već je neko pre mene smislio, često i nije važno ono šta se kaže, već kako se kaže. Pre svega se to odnosi na postupak u likovnim i vizuelnim umetnostima. Zato sam radove nazvao "prerađevinama".

Trudim se i da ne preteram u tumačenjima, da ih ne uozbiljim mnogo, pa u svemu ima i humora. A opet, mislim i da je to što predstavljam temeljnije nego što izgleda na prvi pogled. Nisu to samo neki zabavni prizori. Zavaravam se da tu ima i više slojeva.

A koji je to početni sloj iz kojeg razvijate svoju likovnu priču? Kako izgleda proces stvaranja "prerađevina"?

- To može da bude neka privatna situacija, ili nešto drugo. Recimo, stalno sam želeo da negde iskoristim bilo koje delo Đota, jer mi je on bio neka opsesija, još iz gimnazije. A onda sam se setio te anegdote sa Kišom i pojavile su se te dve figure, detalj na jednoj većoj Đotovoj kompoziciji. NJih dvojica su potpuno beznačajni na toj slici, stoje negde dole u uglu, a meni su baš dobro došli da ih iskoristim i predstavim taj susret mene i Kiša.

Na aktuelnoj izložbi "Slika slici", u Galeriji SANU su i vaša dva već ikonička rada. Kako iz današnje perspektive gledate na radove nastale pre pola veka?

- Sa ove velike distance, drago mi je da sam tada to uradio. Reagovao sam na nešto što se dešavalo u tom vremenu. Sticajem okolnosti, kretao sam se u krugu ljudi koji nisu bili članovi partije, a ja nisam bio ni simpatizer te ideologije. Ranije su me pitali koliko je to bilo hrabro. Jeste da tada nisam dobio atelje, niti stipendije, ali nikada zbog toga nisam bio kivan. Naročito posle Titove smrti nisam želeo da izlažem ta dela. Kada neko takav ode, svi onda postaju žrtve, proganjani...

Na toj postavci kustosi su predstavili ono što se dešavalo kod nas paralelno sa radovima vaših evropskih kolega...

- Mi nismo bili iza gvozdene zavese, ali smo za Zapad, ipak, pripadali istočnom delu sveta, na koji se nije mnogo skretao pogled. Drago mi je, što je sada kustoski par Kvaran, umetnički direktori prethodnog Oktobarskog salona, stavio u evropski kontekst ono što smo mi radili šezdesetih i sedamdesetih. Dakle, samo treba poživeti dovoljno dugo, raditi jedno pola veka, pa će i taj rad biti prepoznat. Jer, život je kratak, a umetnost večna. Da budem malo duhovit, to je ohrabrujuće za mlade. Samo treba biti strpljiv!

Odeljenje umetnosti SANU je ove godine primilo prvi put članove iz oblasti koje do sada u Akademiji nisu bile zastupljene. Šta donosi ta promena?

- Ne mogu da kažem da je celo Odeljenje bilo solidarno, ali je postojala većina koja je godinama pokušavala da pomeri te granice. Statut nije dozvoljavao da se biraju članovi izvan muzike, likovnih umetnosti i arhitekture. Sada je to izmenjeno i vrata su otvorena.

Nadam se da ćemo uz pomoć naših sada novih članova, za tri godine, kada budu novi izbori, moći da napravimo još jedan korak dalje. I svakako izabrati ljude koji su, kao ovi novopromljeni, neki od najboljih u svojoj profesiji.

Foto D. Milovanović

Da li ste ostali pri stavu da u SANU treba birati i mlađe ljude?

- I dalje smatram da je to dobro. Slažem se da je potrebno iskustvo, ali može da se prepozna neko ko je vredan i pre nego što ode u penziju. Evo sad je izabran vajar Mrđan Bajić, iz trećeg puta, koji je u proceduru ušao još pre deset godina. Stalno mu govorim da bi se više od njega, da je poživela, obradovala Olga Jevrić, koja nije mogla da razume kako nečiji kvalitet kolege ne mogu da prepoznaju. A i život je nepredvidljiv... Imali smo nažalost i to da nas je napustila Isidora Žebeljan, naš najmlađi član, koja je kao svetski kompozitor uspela da napravi tako mnogo u tako kratko vreme, i bila prisutnija svojim delima u Evropi više nego ovde.

Kako je, prema vašem mišljenju, u javnosti vrednovan trenutni angažman SANU?

- Nisam baš od onih koji golim rukama brane Akademiju, ali svakom je dostupno da prati aktivnosti SANU, koje su svakodnevne. Ima u javnosti i zluradosti. Nije SANU skup izlapelih staraca koji ne znaju šta da rade. Naprotiv. Stalno se organizuju naučni skupovi, tribine, izložbe, koncerti, rasprave o osetljivim društvenim temama... Ali, to kao da neki ne žele da vide. Očekuju i da imamo neki zajednički stav. Pa Akademija nije partija, ona je sastavljena od individualaca i tu postoje različiti pogledi, politički, estetski, kakvi god hoćete. Ono što je bitno, i što su pokazali ovi izbori je da tu ulaze najbolji u svojim oblastima.

Susret, Foto Privatna arhiva

Šta mislite o kritikama da je nedovoljno žena akademika?

- Naše odeljenje je imalo jednu kandidatkinju, kompozitorku Aleksandru Verbalov koja nije dobila podršku na skupštini. U odeljenju imamo dve koleginice, slikarku Milicu Stevanović i kompozitorku Jelenu Jovanović. Nisam sklon nikakvom patrijarhalnom obrascu, a mislim ni ostali članovi odeljenja, ipak, zalažem se da se kod izbora ne gleda na rod, već na dostignuća.

SUSRET SA ŠEJKOM

IMAO sam sreće da sam se sa nekim divnim ljudima, značajnim za našu kulturu,  godinama družio, neke samo poznavao. Još na studijama sam, recimo, sreo Šejku. On je dolazio na Akademiju, gde smo imali biblioteku. Tu je voleo da izlaže svoju teoriju i kasnije objavio kao "Traktat o slikarstvu". Na ovoj izložbi imam i jedan mali rad posvećen Bori Ćosiću, u pozorištu sam mnogo predstava uradio sa Mucijem Draškićem... Ali mi je i dalje misterija šta nas to privuče određenim umetnicima, ne samo onima koji su nam savremenici, već i iz istorije umetnosti - priča sagovornik.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)