U ANDRIĆU JE SIGURNOST: Svečana akademija u SANU povodom 60 godina od dodeljivanja Nobelove nagrade srpskom piscu

D. Bogutović

27. 10. 2021. u 11:33

NA današnji dan pre 60 godina doneta je odluka da se Nobelova nagrada za književnost dodeli Ivi Andriću.

У АНДРИЋУ ЈЕ СИГУРНОСТ: Свечана академија у САНУ поводом 60 година од додељивања Нобелове награде српском писцу

Ivo Andrić na svečanosti uručenja Nobelove nagrade, Foto Zadužbina Ive Andrića

Tim povodom juče je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti upriličena svečana akademija, koju su organizovali SANU i Zadužbina Ive Andrića.

Predsednik Akademije Vladimir S. Kostić istakao je da se oko Ive Andrića danas pletu mreže nedorečenosti, pa što i ne reći, intriga u funkciji našeg, i ne samo našeg primitivizma:

- Svetislav Basara cinično ukazuje na činjenicu koju postavljaju "zrikavi šatrovci" da je "Andrić preživeo četiri, pet režima, a nije streljan, što se u kulturnoj čaršiji smatra nitkovlukom". Oni koji takva budalasta pitanja postavljaju su zbog svog "neprikosnovenog" integriteta naravno listom streljani. A trebalo je možda samo da pročitaju Andrića.

Pominjući obrazloženje žirija Nobelove nagrade u kome stoji da je ona dodeljena za "epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom jednog značajnog istorijskog perioda svoje zemlje", Kostić je rekao:

- Kao da je svoju književnost sveo na guslarski opis boja na Čokešini. Zar samo to? Čemu takvo sužavanje Andrićevog dosega? "Epska snaga" je razumljiva kovanica ako se uzme u obzir da je neskriveno sebe stavljao u liniju tradicije NJegoša i Vuka. Ali je njegovo kazivanje sem pukog obrisa tema i sudbina ljudi imalo mnogo univerzalnije poruke u autentičnom dodiru sa ljudskim jadom i "gadom", sa tragičnom ograničenošću čovekove egzistencije.

Foto Zadužbina Ive Andrića

Predsednik SANU je ukazao i na površno čitanje Andrića, a "loši" čitaoci srešće se i među njegovim književnim kritičarima ili hroničarima.

- Na primer, jedan od njih diskretno ukazuje da ne smatra devširmu (danak u krvi) varvarskim običajem, samo ilustrujući svoju nesposobnost da čuje krike majki koje sa druge strane nabujale reke očajne prate zmijoliku liniju karavana sa decom u konjskim bisagama koja zauvek zamiče u brda. A taj lelek se čuje razgovetno i glasno - dovoljno je samo okrenuti pravu stranu Andrićevog teksta. Drugi kritičar, koji je hteo da piše o "čoveku, a ne o spomeniku", pišući o tome da se Andrić nalazio u senci nekih drugih pisaca, to objašnjava "sa opštim stupnjem poznavanja s kojim je on suočen kao pisac malog jezika i prilično nepoznatog kulturnog okruženja".

Sam Andrić, na ovakvu bahatost, ukazao je Kostić, odgovorio je kroz usta svog junaka, starog lekara Kolonje: "Jer zašto da moja misao, dobra i prava, vredi manje od iste takve misli koja se rađa u Rimu ili Parizu? Stoga što se rodila u ovoj dumaći koja se zove Travnik? I zar je mogućno da se ta misao nikako ne beleži, nigde ne knjiži? Ne, nije! I pored prividne izlomljenosti i nereda, sve je povezano i skladno. Ne gubi se nijedna ljudska misao ni napor duha." Eto, uprkos ovim uzbudljivim rečima, stara sumnja se budi: da li je baš tako?

Miro Vuksanović, Zlata Bojović, Vladimir Kostić, Foto Arhiva/Tanjug/P. Milošević

I ko mu to ne oprašta njegovu književnost, uključujući i deo nas koji mu ne opraštamo uspeh?"

Andrić je jedini pisac srpskog jezika čije delo već sedamdesetak godina pripada svetskoj književnosti, njegove izreke se čitaju na srpskom i još 49 jezika, broj izdanja Andrićevih radova i tekstova o njima prešao je zbir od 20.000, istakao je akademik Miro Vuksanović, predsednik Zadužbine Ive Andrića i dodao:

- NJegova književnost je živa, savremena, pa i svevremena kao i svaka umetnost koja uspešno svedoči o trajnosti ljudskog zla i dobra, mržnje i ljubavi, nesreće i sreće. Andrić je odredio da pripovetka dobija nagradu s njegovim imenom, priči i pričanju posvetio svoju nobelovsku besedu, a akademsku besedu Vuku kao piscu. Romani, pripovetke, ogledi, eseji, besede i sve što je Ivo Andrić pisao bilo je ispunjeno smislom, odvažnošću i dubokom zagledanošću u čoveka, u njegovu radost, muku i rad, s merom i mirnoćom, bilo je kazano rečima i rečenicama koje se nisu otimale da budu dopadljive svima, i onima što su neuki i nenačitani, ali nije bilo ni namenjeno samo intelektualnoj eliti, no je bilo i ostalo za svakog čoveka koji ima radoznale oči i može da vidi nepromenljivu ljudsku sudbinu.

Diploma i medalja za naznačajniju književnu nagradu, Foto Ž. Knežević

Vukovu devizu "Ne da se, ali će se dati", Andrić je prihvatao i ponavljao i tako umnožavao svoje stanovište da je osnovni smisao života u radu, da je ono što u dobroj nameri čovek stvori lepo i trajno kao počiteljski kamen ili "linija kamenog mosta na jedanaest jednakih lukova, sa kapijom, kao krunom na sredini", podsetio je Vuksanović i rekao:

- Sve to ljudi osmatraju, diraju dlanovima i uzbuđeni, još koji put, gledaju s jedne na drugu obalu, a između obala, nad rekom kao ponorom, ljuljaju se predratna, ratna i poratna vremena, vere i narodi, gospodari i sužnji, majke, očevi i deca, svi što mogu da ostave beleg da ih je bilo za one što će ih biti. Ivo Andrić je, kada je doneta odluka da je dobio Nobelovu nagradu, novinarima rekao da jedva čeka da svečanost prođe, da se sve slegne, da se vrati u svoj mirni radni dan koji je za njega najveća svečanost. Dosledan svojim rano usvojenim gledištima, Andrić je za pripovetke i ostale književne "znakove" birao, više puta, likove zadužbinara koji znaju da je suština u tvorenju zajedničkog dobra i da vrhunskom dobru nije potreban ni hronogram ni pečat, ništa, čak ni deviza: U ćutanju je sigurnost.

Mnogobrojni prevodi Andrićevih dela, Foto Tanjug

Svoju besedu Vuksanović je završio rečima:

- U Andriću je sigurnost.

U pozdravnoj reči akademik Zlata Bojović, sekretar Odeljenja jezika i književnosti SANU, rekla je da je Andrićev put ka Nobelovoj nagradi započeo veoma rano i da se na tom putu kreatao skromno, korak po korak, a svaki ga je približavao neplaniranom cilju.

- Neposredno posle prvih posleratnih izdanja velikom brzinom Andrićevi romani i pripovetke počeli su da se prevode na strane jezike, a to je bio pravi put i jedini - kada su u pitanju takozvani mali jezici - koji je omogućavao - i koji to uvek čini - da pisac iskorači iz svoje sredine i otvori svoje delo da ga upoznaju i drugi. Andrić je, pored svih vrednosti koje je njegovo delo nosilo, imao sreću da su se stekle okolnosti koje su omogućile da nađe put do drugih - rekla je Bojovićeva.

- Dobitnik Nobelove nagrade 1961. bio je samo jedan. Ali je i pored svoje skromnosti bio veoma moćan. On je otvarao vrata prema svetu ne samo svome delu već i srpskoj književnosti, koja je počela sve više da se prevodi i otkriva svoje skrivene vrednosti, i srpskom jeziku, duhovnoj dubini njegovih korena i bogatoj izražajnosti, na kome je ta književnost pisana, što je ovu nagradu činilo još većom od svoga imena. Naša književnost je sa Andrićevim priznanjem načinila jedan od najvećih koraka ka unverzalnom književnom svetu i u njemu dobila dostojno mesto.

Andrićeve tekstove kazivao je dramski umetnik Tihomir Stanić.

Skup u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Foto I. Marinković

LJudsko u nama

- ANDRIĆ je majstorstvom svoje svedene rečenice, zapravo se ne obazirući na meridijane i druge geografske odrednice, od jedne ćuprije i jedne zaboravljene bosanske kasabe napravio pupak svoga sveta, napravio alat čitaocima jedinstven u svojoj opštosti za razumevanje onog najdubljeg, najtrošnijeg i najtužnijeg - ljudskog u nama - rekao je Kostić.

Večnost čovekove ruke

I U PRIPOVETKAMA, a najpotpunije u romanu "Na Drini ćuprija", svuda je kao filozofski pogled na čovekovu i umetnikovu misiju u svetu, pokazano da Andrić ima "čudno i uvek blagotvorno osećanje" dok gleda ono što je čovekova ruka oklesala, obradila i stesala, rekao je Vuksanović i dodao:

- Dok gleda ono što je čovek iz prirode odabrao za sebe pa to udesio i prilagodio, dao mu viši smisao i značaj, tako što ga je oplemenio svojim umom, svojom rukom i ukupnim pregnućem, jer ljudski posao može da se opire ljudskom udesu, jer ono što je čovek smislio i za opšte dobro stvorio postaje večno, ako se nastavlja i obnavlja, ako je kao most na reci, gde je putnik, znojan i umoran, pod hladnim vetrom s reke osetio da "prijatan i čudan je bio dodir toplog klesanog kamena".

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)