KONJOVIĆ KAO OTAC, A LAZA KOSTIĆ - SUDBINA: Akademski slikar Dragan Stojkov ostavio poklon budućim generacijama poštovalaca likovne umetnosti

Jovanka Simić

05. 09. 2021. u 12:04

KAO da od njegove prve samostalne izložbe, koju je 1971. u Novom Sadu otvorio Mika Antić, nije prošlo 50 godina već samo pet dana, akademski slikar Dragan Stojkov u petak uveče, sa gotovo istovetnom ustreptalošću, očekivao je početak svečanosti povodom svoje retrospektivne postavke u Galeriji Matice srpske koju je otvorila pokrajinski sekretar za kulturu Dragana Milošević.

КОЊОВИЋ КАО ОТАЦ, А ЛАЗА КОСТИЋ - СУДБИНА: Академски сликар Драган Стојков оставио поклон будућим генерацијама поштовалаца ликовне уметности

FOTO: Privatna arhiva

Mesecima ranije, zajedno sa upravnicom Galerije dr Tijanom Palkovljević Bugarski, muzejskim savetnikom dr Snežanom Mišić i višim konzervatorom mr Danilom Vuksanovićem, Stojkov je odabrao 52 svoja platna koja će po završetku izložbe krajem ovog meseca preći u vlasništvo ove galerije koju su naši dični preci pre 174 godine, pod okriljem Matice srpske, osnovali u Pešti.

- Birao sam za ovu poklon-kolekciju najbolja platna iz svih faza svog slikarstva. Neka od njih nisu do sada ni pokazana u javnosti, jer za mene predstavljaju specijalnu emotivnu vrednost. To je moj poklon budućim generacijama poštovalaca likovne umetnosti - govori, za "Novosti", Stojkov prepoznatljivim, "po somborski", lagano otegnutim akcentom.

Rođen je gradu koji je iznedrio poduži niz slikara, među kojima je i Sava Stojkov, ali umesto očevog naivnog slikarstva, Dragana je očarao ekspresionistički kolorit temperamentnog Milana Konjovića.

Maestro, kako su akademika Konjovića oslovljavali sugrađani dok je s rukama na leđima, pognut, lagano hodio somborskim trgom prema galeriji sa svojim imenom, u istoj pozi pred Galerijom Matice srpske, "motrio" je na vas i pre dve večeri na otvaranju izložbe...

- On je bio u umetničkom smislu moj otac. Govorio je da je čovekov život krug i setio sam se toga na trenutak, kada sam ugledao njegovu skulpturu u prirodnoj veličini pred Galerijom. Opšte je poznato da je maestro imao naglašen ego. U Parizu nije dugo ostao, nije tamo imao inspiraciju, vratio se u Sombor i tu je našao nadahnuće za kojim je čeznuo. Smatrao je da je on centar sveta. Tako je Momi Kaporu koji ga je jednom upitao "Maestro, gde je u ovom gradu centar?" gotovo uvređeno odgovorio: "Centar je tamo gde sam ja!" Bio je fascinantna ličnost, mnogo sam od njega naučio o umetnosti.

FOTO: Privatna arhiva

Jeste li se pod njegovim uticajem otisnuli u Veneciju, na studije slikarstva u Akademiju lepih umetnosti, u klasi čuvenog Karmela Zotija?

- I to je bio jedan krug sudbine. Posle osnovnog obrazovanja u Somboru, završio sam u Novom Sadu školu za grafički dizajn. Moj otac, koji je bio samouk slikar, nije smatrao da je neophodno da upišem likovnu akademiju te sam se zaposlio u novosadskoj "Grafici", ali ubrzo sam shvatio da neću moći to da radim ceo život. Imao sam već nekoliko izložbi koje su kritičari dobro ocenili i to me je podstaklo da upišem akademiju. Sa falsifikovanim svedočanstvom o znanju italijanskog jezika seo sam u voz tih sedamdesetih godina i otišao u Veneciju. Nekim čudom položio sam prijemni. Već od same činjenice da sam u zemlji koja ima ogromno kulturno nasleđe sa kojim se čovek susreće na svakom koraku, meni se vrtelo u glavi, ali ne toliko da zapostavim studije. Diplomirao sam 1979. godine.

Kada je o sudbinskim krugovima reč, jeste li na sudbinu pomišljali kada ste u Veneciji prvi put ugledali grandioznu crkvu Santa Maria della Salute, koju je u vašem Somboru Laza Kostić 1909. opevao u najlepšoj pesmi srpske poezije?

- Da, u jednom trenutku. Tek nekoliko godina kasnije, kada sam se vratio u Sombor i odlučio da kupim jednu oronulu kuću i kada se za nju ispostavilo da je bila jedno vreme dom Laze Kostića i Julijane Palanački, pomislio sam da takav splet slučajnosti samo sudbina može da priredi. Našao sam u toj kući i hrpu dokumenata od kojih su neki sa Lazinim rukopisom, koje sam predao muzeju, ali i klupu u dvorištu na kojoj je pre mene verovatno i on ponekad sedeo pletući u mislima svoje stihove. Ta spoznaja decenijama me je grejala i podsticala mi želju za slikanjem.

Da li je ta klupa zaslužna što ste pre dvadesetak godina započeli ciklus vezan za teme iz srpske književnosti, među kojima je i 14 slika posvećenih svakoj strofi Lazine pesme nad pesmama?

- Ja u to duboko verujem. Te slike bile su "upakovane" najpre u malu, a potom u poklon-monografiju velikog formata. U njoj su moje slike i Kostićevi stihovi na srpskom i engleskom, sa predgovorima akademika Dejana Medakovića i likovnog kritičara Bele Durancija. Rasuta je ta knjiga svuda po svetu, a jedan primerak je u Londonu u biblioteci.

Posle su se ideje same rojile - ilustrovao sam Bećkovićevu "Veru Pavladoljsku", Pavićev "Hazarski rečnik", "Lament nad Beogradom" Crnjanskog, Ep "Buna na dahije", Andrićev "Eks ponto"... Sve te monografije su prevedene na nekoliko jezika, uključujući i kineski.

FOTO: Privatna arhiva

Sve slike iz tog ciklusa krasi barem po jedan oblutak. Odakle potiču?

- Potiču iz kanjona Morače, gde smo na putu za more zastali da predahnemo od vožnje.

Ugledao sam ih dok sam šetao i bio očaran njihovim oblicima i prelepim nijansama.

Nakupio sam ih u nekoliko kesa, doneo u somborski atelje i naslikao sam ceo ciklus, koji sam nazvao "Civilizacijski krug". Kada sam to posle ispričao akademiku i našem čuvenom arheologu Dragoslavu Srejoviću, on mi je objasnio da obluci i predstavljaju svojevrstan civilizacijski krug. Mnogo mi je pričao o njima i otvorio mi ceo jedan do tada nepoznati svet.

Šta je presudilo da se pre desetak godina preselite u Beograd?

- Najpre sam izgubio moju divnu suprugu Jasnu sa kojom sam u predivnom braku proveo 25 godina. Bila mi je izvanredna podrška. Brinuo sam potom o našim kćerkama Aleksandri, koja je nastavila rad u majčinoj školi engleskog jezika, i Sanji, koju je privukla umetnost. One su u međuvremenu krenule svaka svojim putem. Sve manje mi je prijalo da živim sam u toj kući prepunoj naših uspomena. Prešao sam u Beograd. Živim u centru prestonice, u svom ateljeu provodim nekada po ceo dan. Imam veliki krug prijatelja među kojima je i Duško Kovačević, čije premijere u Zvezdara teatru ne propuštam. Nedaleko od stana su mi Narodni muzej i Klub književnika. Sve mi je nadohvat ruke i ako me pitate jesam li zadovoljan svojim životom, odgovor je - da.

KORONA I UZELA I DALA

Da li vam je manjkala inspiracija u ovom vremenu korone?

- Što god da se dogodi, uvek imamo mogućnost izbora. U ovom slučaju to je značilo prepustiti se očaju i melanholiji, ili smišljati nove ideje. Opredelio sam se za ovo drugo. Uz slikanje, počeo sam da se bavim i skulpturama, a to je za mene nešto sasvim novo. Imam ideja za još 50 godina, ali videće se dokle ću da dobacim.

IZLOŽBA SA ĆERKOM SANJOM

 Udahnuli ste novi život somborskoj galeriji "Likovna jesen" otvorenoj pre 60 godina. Kako ćete obeležiti jubilej?

- Obeležićemo ga u oktobru u Beogradu, zajedničkom izložbom Konjovićevih i mojih slika. Potom u novembru, u galeriji u Opovu imaću prvu zajedničku izložbu sa kćerkom Sanjom. Uzbuđeni smo, veoma. Na toj izložbi uz njene radove i novu kolekciju mojih slika, biće prvi put prikazane i moje skulpture.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)