ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Vukova azbuka ključ koji otvara vrata jezika

Zorana Z. Opačić, profesorka na predmetu za Dečju književnost i mlade Učiteljskog fakulteta u Beogradu

10. 08. 2021. u 11:16

PRVI književni časopis za mlađu publiku - "Neven" - Jovan Jovanović Zmaj je 1879. želeo da pokrene u Beogradu: "Osećajući u narodu potrebu, a u sebi neodoljivu volju, a po nešto još i snage za taj posao, pokrenuću u Beogradu list za decu. - za jedinu uzdanicu našu...

ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Вукова азбука кључ који отвара врата језика

Foto Ilustracija Tošo Borković

List će se zvati: "Neven". Posle mnogo birokratskih peripetija, odustao je, o čemu svedoči u listu "Starmali" (br. 17 /1880: 136):

"Želeo sam da list ide baš iz Beograda, a baš to ne može da bude. Da bi odgovorio obavezi zakona o štampi; hteo sam da pređem u državljanstvo srpsko; - pre dva meseca, potraživao sam od dotične vlasti u Beogradu uverenje da ću biti primljen - do danas ga nisam dobio, mada su drugi dobili koji su to docnije iskali".

Iako je, kako vidimo iz primera, birokratija oduvek smetala književnosti, od 1880. list je iz druge države dolazio do dece u Srbiji, Bosni i Hercegovini i bio uvek objavljivan ćirilično. U prvom broju Zmaj pozdravlja srpsku decu "rasejanu po dalekim raznim zemljama" a u pesmi "Opomena" ukazuje na važnost očuvanja srpskog jezika:

"Deco moja svekolika,/ Počuvajte svog jezika", znajući da se svest o jeziku, pismu i pripadnosti kulturi izgrađuju u najmlađem uzrastu. Odgovornost nacionalne književnosti za decu u razvoju čitalačkih navika je velika. Nema formiranog ljubitelja pisane reči - niti onog ko se rado služi ćirilicom - koji to postaje, odnosno počinje da čini u odraslom dobu.

Zorana Z. Opačić, profesorka na predmetu za Dečju književnost i mlade Učiteljskog fakulteta u Beogradu

Foto Arhiva

Zmajeva opomena o počuvanju sopstvenog jezika odlikovala je srpski živalj u okolnim zemljama do Velikog rata. Slavonski Srbin Grigor Vitez odrastao je sa tajnom: njegova porodica u selu Kosovac sakrivala je ćiriličnu "knjigu pjesama Jovana Jovanovića Zmaja" u vreme Prvog svetskog rata i progona Srba u celoj austrougarskoj carevini, čime je rizikovala svoju bezbednost, ali se knjige - ni Zmaja - nije odricala (A. Hromadžić ,Dečji pisci o sebi, 1969). Polovinom pedesetih godina prošlog veka - iako je svoj profesionalni vek proveo u Zagrebu, Vitez je svoju prvu knjigu pesama, "Prepelicu", objavio 1956. godine ćirilično i latinično, u izdanju Srpskog književnog društva "Prosvjeta".

Ćiriličnim slovima je i najvažniji moderni pisac srpske književnosti za decu, Dušan Radović posvetio čuveni televizijski serijal "Na slovo na slovo" (1963): u špici se azbuka peva i pokreće neonadrealistička igra jezikom ("igrajmo se na slovo, na slovo!"). Setimo se samo neprevaziđenog Milutina Butkovića kao Ostoje, junaka teatra apsurda koji živi u džinovskoj lopti i govori isključivo reči na slovo O.

ODBAČEN PREDLOG ZAKONA

Republički sekretarijat za zakonodavstvo odbacio je postojeći Predlog izmena Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, kojima se štiti ćirilica.

Predlog izmena uradilo je 2017. godine Ministarstvo kulture u saradnji sa predstavnicima Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU.

Sekretarijat je obelodanio da smatra da predloženi zakon nije dobar i da Ministarstvo kulture može da piše novi. Otišli su i korak dalje tvrdnjom da nam uopšte nije ni potreban zakon koji bi zaštitio nacionalno pismo, već će taj posao raditi strategija kulture.

Lingvisti i pisci su ogorčeni najavama da se odustaje od donošenja zakona o zaštiti ćirilice. Ocenjuju da je taj postupak primer državne nebrige, neznanja, arogancije i ignorisanja struke kad su posredi identitetska pitanja.

I dalje, u svojoj Vukovoj azbuci (1971) Radovića na pevanje asocijativno pokreću grafemski izgled slova, zvučanje i značenja reči za koje se konkretno slovo vezuje. Svojim pevanjem Radović prenosi i važne spoznaje mladom čitaocu: prvo slovo azbuke, kao kulturološki, civilizacijski znak kojim se otvara i dešifruje nacionalna kultura svojevrstan je spomenik jezika, pa i amanet ("A / to nije slovo / na spomenik liči slovu. A kao amanet: / nauči me da pišem kao što govorim, / da čitam napisano"). Obraćajući se detetu dovoljno maštovitom i kreativnom da kroz igru spoznaje svet, pesnički glas mu kao igračke nudi raskoš jezičke pređe. Elementi živog jezika - slova postaju jezička bića: krakato K - elegantna košuta koja skakuće kroz reči, uspravno G - samosvesno slovo-biće koje se uzdiglo, "naglo" i "gleda" svet ispod sebe, a neka slova prerastaju u slike ovdašnjih mentaliteta, kao Sosa koja se ponosi poklonom od svoje sestre iz Trsta ili Miš koji čami u memljivom muzeju, pošto ga, očito, ljubitelji umetnosti ne pohode.

Slovo V posvećeno je, prirodno, Vuku Karadžiću: "Mislio je glavom / i bio je u pravu / i pomoću glave / stekao je slavu" - u čemu čitamo i pohvalu ličnom integritetu i kritičkom mišljenju uprkos opštem huku vremena (znamo da je Radović bio kritičan u odnosu na socijalističko društvo, uprkos ličnoj ceni koju je platio, pa se stihovi posvećeni Vuku jednako odnose i na njega samog).

Plodotvorno nastavljajući Radovićevo delo, LJubivoje Ršumović u knjizi "Planiranje prošlosti" (2012) slova doživljava kao "materijal, znakove i značke" - jednom rečju, kao "Božansko seme" iz kojeg nastaje univerzum značenja: "Iz slova Z su već nikli Znakovi i Značke, a mogu nići i Zemlja, Zavičaj, Zakon, Zakletva, Zagrljaj!"

Da i u današnje vreme postoji trud da se mladi čitalac motiviše na čitanje dobrih književnih dela na ćirilici pokazuje edicija "Azbučni red" koju je pokrenuo akademik Goran Petrović, sa namerom da pisci osmisle sopstveni književni koncept azbučnika.

Tako su se pojavili romani Dejana Aleksića, Vuleta Žurića, Vladislave Vojnović a na pomolu je i knjiga Radeta Tanasijevića. U romanu Dejana Aleksića "Čudesni podvizi Azbučka Prvog u trideset slova", (2015) infantilni car Azbučko Prvi savladava azbuku, nalik mladim čitaocima, kojima umnogome pomažu ilustracije Luke Tilingera sa instrukcijama kako pisati svako slovo. Na kraju avanture opismenjavanja Azbučko, nalik mladim čitacima, osim sopstvenog carstva (detinjstva) osvaja i "carstvo slova" i uživa u njemu, zbog čega postaje "najmudriji od svih careva".

I tako, od Zmajevog doba do današnjih dana, književnici posmatraju ćirilična slova kao ključeve kojima otvaraju vrata jezika - sopstvene kuće, predajući - da se poslužimo pojmom iz Vukove azbuke - amanet mladim generacijama da tu kuću utvrđuju, čuvaju i proširuju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)