ČARLS SIMIĆ: Ponovni susret s dosadom

DA li ljudi, čak i pored kompjutera, smartfona i tableta koji im beskrajno okupiraju vreme, i dalje pate od povremene dosade?

Boža Ilić/ "Čamci"/ Prodajna galerija Beograd

Tu je, naravno, i televizija, koja u mnogim američkim domaćinstvima danonoćno radi, te je sve teže naći mesto da se sedne i razmišlja. Čak i lokalne birtije, stara uporišta introspektivnih samotnjaka, sada imaju ogromne TV ekrane koji naizmenično vrte sport i ćeretanje, ne bi li im odvratili misli. Čim studenti napuste predavanje, u rukama im se stvore mobilni telefoni i ajpodi koji zahtevaju njihovu punu pažnju i u trenu učine da zaborave na okruženje. Zamišljam da bi danas Romeo i Julija jedno drugom slali SMS poruke dok šetaju Veronom, mada mi je teže da zamislim Hamleta kako savetuje Ofeliju da ode u manastir.

Te i mnoge druge misli su me pohodile dok sam tri dana sedeo u mračnoj kući, nakon uragana Ajrin. Biti bez struje i vode je relativno često iskustvo za nas koji živimo u ruralnim oblastima, kraj puteva prošaranih starim drvećem. Svaka veća kišna ili snežna oluja maltene sigurno će pokidati dalekovode koji su elektrodistribuciji, zbog prilično proređene populacije, nisko kotirane na lestvici prioriteta popravki. Koristimo parafinske lampe, a najčešće i sveće, te naše večere za trpezarijskim stolom podsećaju na seanse. Sedimo pognutih glava, kao da pokušavamo da dozovemo duhove, a zapravo se upinjemo da razaznamo šta nam je u tanjiru. Pošto privremeno ne možemo da koristimo tehnologiju na koju se oslanjamo kako bismo se informisali o ostatku sveta, komunicirali s drugima i ubijali vreme, to je dobar podsetnik na to koliko smo postali zavisni od tih uređaja. "Noću umiremo od dosade!", ponavljaju moje komšije. A ni dani nam nisu mnogo bolji, sa olovnim nebom pri kojem je teško čitati unutra. To me je podsetilo na moje mladalačke dane, kada je moja porodica, kao i tolike druge, živela u gotovo kaluđerskoj osami kad god je vreme bilo loše, pošto nismo posedovali televizor. Umesto u crkvi, ja sam upravo tokom tih mračnih jesenjih i zimskih noći počeo da nazirem na šta to ljudi misle kada govore o večnosti. Svi čitaju ne bi li umakli dosadi. Imao sam prijatelje koji su bili toliko navučeni na knjige, da su njihovi roditelji bili sigurni da su poludeli, po glavi su im se mahnito rojile tolike čudne priče i ideje, a da i ne pominjemo to da kao da su ogluveli, pošto nisu bili u stanju da izvedu ni najjednostavnije kućne zadake, na primer, da puste mačku napolje.

Život u tihom komšiluku je sve dodatno pogoršavao. Kad ne bi gledali u zid, stari ljudi su dan i noć zurili kroz prozor. Postojali su radio-prijemnici, ali su njihove čari - izuzev pojedinih emisija - bile rezervisane samo za odrasle. Na hiljade ljudi je umiralo od letargije u takvim domaćinstvima. Drugi bi se pak prijavili u mornaricu, venčali ili preselili u Kaliforniju. Uprkos tome, sad kad se prisetim svega, shvatam koliko, zapravo, dugujem svojoj dosadi. Daveći se u njoj, suočio sam se sam sa sobom, kao u ogledalu. Postao sam posmatrač sopstvenog postojanja koje mi je naizmenično delovalo ili isuviše stvarno ili potpuno nestvarno. Sećam se da sam jedan dan bio potpuno uveren da je vreme stalo, uprkos glasnom otkucavanju sata u sobi. Sve je bilo potpuno mirno. Godinama kasnije, prilikom obilaska nekog muzeja, prisetio sam se tog trenutka u svojoj sobi u prolazu pored statua grčkih i egipaskih božanstava. Delovali su mi kao da se dosađuju baš koliko i ja onomad.

Zaboravio sam ko je rekao da je ljudima dosadno samo u raju, ne u paklu. U ono doba sam mislio da je to velika istina. Sećam se da sam krajem pedesetih godina prošlog veka živeo u zgradi na donjem Ist sajdu. Zgrada je bila izuzetno bučna; nije bilo šanse ni na trenutak da vam bude dosadno. Maltene u bilo koje doba dana mogli ste da čujete razne stanice kako trešte na nekoliko radio prijemnika u isti mah, muževe i žene kako se svađaju, majke koje viču na svoju decu, bebe koje plaču, pijance što psuju na ulici i stanare koji ćaskaju i smeju se na ulaznom stepeništu. Svako se žalio na nekoga ili na nešto. Moji drugovi sa univerziteta su idealizovali ljudski rod. Ali ne i moje komšije. Imali su loše mišljenje o maltene svima u komšiluku. Šta studiraš?, upitala me je jednog dana starica kod koje sam bio iznajmio sobu, a ja sam joj rekao: Istoriju. Kakvu? Evropsku, odgovorio sam. Aha, rekla je sa znalačkim pogledom. Kraljevi, sveštenici, ljudi koje oni vuku za nos, svi su odreda ološ. Nisam znao šta da joj odgovorim. Iako je o aristokratiji mislila sve najgore, hranila me je kao kakvog princa. Zapravo, čim biste kročili u našu zgradu, u vašem nosu počela bi da se odvija bitka primamljivih mirisa različitih nacionalnih kuhinja, te bi vam, uprkos svim mladalačkim razočaranjima, bilo teško da se predugo prepustite samosažaljenju.

Ipak, zahvaljujući uraganu i satima tmine koje mi je nametnuo, ja i mnogi drugi smo imali svojevrsni ponovni susret sa starom dobrom dosadom. Njoj možemo da zahvalimo za tu iznenadnu i neporecivu spoznaju da smo mi puke marionete koje tamo-amo vucaraju uređaji kojima se zavaravamo da upravljamo. Kad su te stege bar privremeno popustile, nije nam preostalo ništa drugo nego da lenjo utonemo u neku fotelju, klateći glavama, nakrivljenih osmeha, dok Ajrin jurca po dvorištu i bije po drveću kao žandarmerija tokom nereda, stavljajući nam pritom do znanja koliko joj je malo stalo do svakog od nas ponaosob, i do svega što smo godinama činili da ukrasimo sopstveni dom.

Prevod: Vesna i Draško Roganović

(Iz knjige eseja "Gledaj dugo i netremice", u izdanju "Arhipelaga")

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije