UNPROFOR MIRNO POSMATRAO HRVATSKE ZLOČINE: Prof. dr Radovan Radinović o razbijanju Jugoslavije i stradanju Srba u RSK

* Izvodi iz knjige prof. dr Radovana Radinovića "Karakter ratova za razbijanje Jugoslavije" u izdanju "Beogradskog foruma za svet ravnopravnih"

14. 08. 2022. u 11:00

USPOSTAVLJANJEM potpune vojne kontrole nad vukovarskim područjem i nad samim gradom, Vrhovna komanda JNA više nije imala nikakvih ambicija u pogledu daljeg sukobljavanja sa Hrvatskom, a nije bila ni svesna pogubnih posledica koje će nastupiti u godinama koje dolaze po srpski narod u Hrvatskoj, ali i po mir u BiH.

УНПРОФОР МИРНО ПОСМАТРАО ХРВАТСКЕ ЗЛОЧИНЕ: Проф. др Радован Радиновић о разбијању Југославије и страдању Срба у РСК

Foto Printskrin

Zapravo, političko i državno rukovodstvo ostatka Jugoslavije, bez već otcepljenih Slovenije i Hrvatske, nije imalo nikakvu smislenu koncepciju kako dalje ići u raščišćavanju jugoslovenske krize, odnosno u preostalim delovima koji se još nisu formirali kao samostalne države - BiH, Makedonija, Crna Gora i Srbija. Posebno nisu imali nikakav održivi i politički koncept za rešavanje srpskog pitanja u Hrvatskoj. A već do tada (kraj novembra 1991) urbani Srbi u Hrvatskoj su bili ili pobijeni ili proterani, ili, što mu dođe na isto, iselili su se sami iz straha pod prinudom. Oni Srbi koji su se teritorijalno-politički konstituisali u srpsku autonomnu oblast gde su Srbi bili većinski - Dalmacija, Krajina, Zapadna Slavonija, Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem, ujediniće se u samostalni politički entitet pod nazivom Republika Srpska Krajina.

Iako je svakom iole pismenijem čoveku bilo jasno da Hrvatska i RSK kao odvojene, međusobno suprotstavljene i neprijateljske države, po definiciji ne mogu opstati, jer ima mesta samo za jednu, vlastodršci ondašnje Jugoslavije i Srbije nisu smislili ništa suvislo što bi išlo u susret konačnom rešavanju krize - uz uslov da srpski narod bude trajno politički i fizički zaštićen. To praktično znači da se moralo ući u ozbiljne, dugotrajne i mučne političke razgovore sa Hrvatskom - uz, razume se, posredovanje nama vrlo nenaklonjenih institucija međunarodne zajednice, ma šta se pod tim pojmom podrazumevalo.

UMESTO toga, podržana je iluzija krajiških Srba u njihovu političku smobitnost. Ali ništa nije preduzeto sem simboličkog markiranja etničkih granica, tako što je JNA izašla na te tzv. granice, izuzimajući Zapadnu Slavoniju čiji je najveći deo pao u ruke hrvatskim vojnim vlastima, a one ga očistile od Srba i svih znakova njihovog života u toj njihovoj postojbini dugoj nekoliko vekova. Krajina je ostala da se politički batrga između raznih garnitura vlasti koje su se otimale o podršku Beograda, uljuljkani u iluziji da će ih od hrvatske agresije odbraniti Srbija, a Hrvatska je iz dana u dan pridobijala sve veću podršku i simpatije moćnih stranih faktora da u svoj državno-politički prostor reintegriše i teritoriju na kojoj je uspostavljena Republika Srpska Krajina.

Foto EPA

U odsustvu svake valjane i održive političke strategije prema krajiškim Srbima i njihovom državno-pravnom statusu mimo ili unutar Hrvatske kao nezavisne države, jugoslovenski politički vrh je 26. 11. 1991. (dakle, nepunih 10 dana po padu Vukovara) uputio dopis predsedavajućem Saveta bezbednosti UN i zamolio da Savet donese odluku o upućivanju mirovnih snaga u Jugoslaviju. U ime Jugoslavije to su učinili Borislav Jović, Slobodan Milošević i Branko Kostić, a da o tome uopšte nije bio obavešten niti vojni vrh niti Savezno izvršno veće, koje je još uvek kako-tako postojalo i funkcionisalo.

Komentarišući tu odluku, odnosno to obraćanje, Smilja Avramov, ugledni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, kazala je da se tim činom Predsedništvo Jugoslavije odreklo svojih osnovnih prerogativa za upotrebu sopstvenih oružanih snaga i odbranu zemlje prepustilo stranoj vojsci.

Kao odgovor na navedeni dopis Predsedništva SFRJ, SB UN je doneo Rezoluciju br. 727 8. 1. 1992. godine, kojom je odobreno slanje grupe oficira za vezu - grupa ljudi od oko pedeset posmatrača - sa zadatkom da nadgledaju poštovanje prekida vatre između JNA i hrvatske vojske. Time je u stvari otpočeo proces primene mirovne misije Unprofora, čiji je plan, decembra 1991. godine, razradio Sajrus Vens, nekada državni sekretar spoljnih poslova SAD, a Predsedništvo SFRJ prihvatilo 31. 12. 1991. godine.

Pripadnici Unprofora u Hrvatskoj, Foto EPA

PRECIZNA i vrlo detaljna razrada operacije Unprofora usvojena je Rezolucijom SB br. 743 od 21. 2. 1992. i 749 od 7. 4. 1992. Od toga dana je mogao otpočeti proces razmeštanja tzv. plavih šlemova UN. Prvobitno je štab Unprofora bio razmešten u Sarajevu, ali - kako se i tamo bližio rat - štab je najpre premešten u Beograd, a potom u Zagreb, gde je ostao do kraja mandata.

Osnovni koncept mirovne operacije koji je razradio Sajrus Vens bio je sledeći: u Hrvatskoj, na delu koji su većinski naseljavali Srbi, odnosno gde je uspostavljena Republika Srpska Krajina kao srpski politički entitet, odrediti područja koja će se staviti pod kontrolu snaga UN (Unprofora). Ta područja će biti demilitarizovana, a stanovništvo će biti zaštićeno od ratnih dejstava. Kao takve, odabrane su teritorije:

Istočna i Zapadna Slavonija i Krajina (Dalmacija, Lika, Banija i Kordun).

Jelena Guskova - kao vrstan poznavalac Unprofora, s obzirom na to da je i sama jedno vreme bila njegov službenik, a uz to i afirmisani naučnik i publicist koji je bio veoma dobro upućen u jugoslovensku krizu - u svojoj knjizi "Istorija jugoslovenske krize" tvrdi da je 24. aprila 1992. godine Unprofor brojao ukupno 8.332 pripadnika, od čega je vojnika i oficira bilo 7.975. Ako se ima u vidu veličina prostora kojeg je trebalo štititi dužine od gotovo hiljadu kilometara od mađarske granice do Jadrana - već na prvi pogled se stiče utisak da se tu pre radilo o posmatračkoj, a ne o misiji koja je trebalo da obezbedi mir na prostoru na kojem je do skora besneo oružani sukob. Te snage su kasnije varirale, ali kada im je mandat produžen i na BiH, tada je još očitije bilo da su one i po broju i kvalitetu bile nedovoljne da bi u tako užarenim okolnostima obezbedile mir.

No, ni sam mandat Unprofora nije mnogo obećavao. Naime, Unprofor je bio zadužen da čuva, a ne da nameće ili uspostavlja mir kada do skuoba dođe. Otuda se on nikada nije umešao u sukob zaraćenih strana, sve dok se sukob ne prekine i uvek se pravdao izgovorom da njegov mandat nije da arbitrira i da gasi sukob, već samo da nadgleda mir kada i ako do njega dođe.

To je bilo bogomdana misija za ono što je Hrvatska nameravala da uradi kada za to dođe vreme, a to je da konačno vojno porazi Srbe u Hrvatskoj i da na taj način konačno reši i srpsko pitanje u Hrvatskoj. A to konačno rešenje je izvedeno po onom antologijskom modelu ustaškog velikodostojnika i hrvatskog književnika Mile Budaka iz vremena NDH: 1/3 pobiti, 1/3 pokrstiti, a 1/3 proterati. To i jeste bio epilog konačnog rešavanja srpskog pitanja - na sramotu i današnje Hrvatske, ali i svih njenih moćnih zapadnih mentora od Nemačke do Amerike. Ove zemlje, odnosno njihove vođe, kao i Hrvatska i njene vođe i njihovi sledbenici na svojim prstima nose krv nevino stradalih Srba u Hrvatskoj u tom pohodu za stvaranje "novog svetskog poretka" nakon pada komunizma. No, ostavimo emocije po strani, a vratimo se činjenicama.

NAJPRE nekoliko rečenica o prihvatanju Vensovog plana od strane Republike Srpske Krajine. Na samom početku, lideri tog srpskog entiteta su se protivili prihvatanju ovog plana i uopšte te tzv. mirovne misije UN. Za skepsu su imali dovoljno razloga, jer je tzv. međunarodna zajednica koja je tu misiju i pokrenula pokazala isuviše pristrasnosti tokom eskalacije jugoslovenske krize, što je moralo izazvati apriorno podozrenje Srba iz Krajine. NJihova je intuicija, ali i praktično prethodno saznanje o ponašanjima stranog faktora, nalagala oprez i traženje garancija da oni neće biti prepušteni na milost i nemilost Hrvatske, jer su duboko znali šta ih otuda očekuje.

Foto Promo

Politika Beograda je bila krajnje zbunjujuća i bez ikakvih ozbiljnih strateških promišljanja. NJoj je jedino bilo stalo da se što pre ratosilja problema zvanog RSK i da je preda na brigu UN, odnosno Unproforu. A to je bilo isto kao da se ostavi kozi na čuvanje kupus ili janje vuku. Nastala su silna ubeđivanja, ali i lažna obećanja. Ubeđivanja su išla ka tome da će Unprofor teritoriju RSK čuvati od hrvatske oružane agresije, što je bilo notorna neistina (jer toga u mandatu Unprofora uopšte nije ni bilo), odnosno da Jugoslavija nikada neće dozvoliti da Srbi u RSK postanu žrtve hrvatske agresije. To je takođe bila notorna neistina, jer je svakom iole obaveštenom čoveku bilo jasno da Srbija, odnosno SR Jugoslavija nema nikakvih objektivnih mogućnosti da ispolji direktan vojni uticaj na eventualni novi oružani sukob Hrvatske i RSK. Sva obećanja su bila lažna, i što je posebno za žaljenje i za sramotu, oni koji su to obećavali unapred su znali da obećanja ne mogu ispuniti.

Upravo je iz tih razloga, te 1991. godine na njenom kraju i tokom prve polovine 1992. trebalo po svaku cenu zahtevati da se status Srba u Hrvatskoj reši konačno, uz odgovarajuće garancije svetske organizacije. Verovatno se procenjivalo da su tadašnji strateško-politički i međunarodni uslovi za konačno rešenje srpskog pitanja u Hrvatskoj bili nepovoljni i da je bolje da se to odloži za neko povoljnije vreme. To je bila zabluda, jer je Hrvatska u to vreme bila najslabija i zato najspremnija da čini maksimalno moguće ustupke, sve ispod granice samostalnosti RSK.

SRPSKI nacionalni lideri u Srbiji su nabili glavu u pesak i Krajinu prepustili brizi Unprofora, kojem ni na kraj pameti nije bila njena zaštita, već fingiranje mirovne misije u okviru koje su se desili neslućeni zločini prema srpskom narodu - počev od Miljevačkog platoa, preko Medačkog džepa, Dinare, Glamoča i Grahova, do "Bljeska" i "Oluje".

Na sve to je Unprofor ostao mrtav hladan, a uz to je pomogao i na svaki način podstrekao reintegraciju RSK i Hrvatsku, uključujući i oružanim putem. Autoru ovih redova je neobjašnjivo kako ljudi u Srbiji i SR Jugoslaviji, koji su u to vreme zauzimali ključna mesta u politici, vojsci i policiji, mogu na svojoj savesti nositi taj sramni krst kojeg figurativno zovemo - puštanjem niz vodu RSK i obesmišljavanjem života tog dela našeg naroda držanog u lažnoj nadi da ih matica neće napustiti, niti ostaviti bez ikakve zaštite, na milost i nemilost povampirenim novim ustašama.

SFRJ

"KARAKTER ratova za razbijanje Jugoslavije" autora prof. dr Radovana Radinovića, vojnog generala u penziji, po ocenama mnogobrojnih stručnjaka, kapitalno je delo koje umnogome objašnjava šta se događalo na prostoru nekadašnje SFRJ devedesetih godina prošlog veka i šta je dovelo do krvavog raspada zemlje. Knjiga generala Radinovića, prvog šefa katedre Vojne akademije u bivšoj JNA, objašnjava suštinu ratnih sukoba na ovim, našim prostorima, ali i donosi široj javnosti malo poznate detalje iz tog perioda.

"Novosti" u danima kada se sećamo zločinačke akcije hrvatske vojske "Oluja" pre 27 godina, donose deo iz knjige, koji ukazuje na pravi karakter rata Hrvatske protiv Republike Srpske Krajine.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (5)

PIVO TEKLO U POTOCIMA: Održan sedmi Novosadski oktoberfest uz mnogo muzike, pene, bavarskih pereca, kobasica i dobrog raspoloženja