ISTORIJSKI DODATAK - POTKOPAVANJE ZAJEDNIČKE DRŽAVE: Državni i partijski vrh nije uspeo da zauzda duboku političku i ekonomsku krizu

Dr LJubodrag Dimić

26. 01. 2022. u 17:14

KRAJEM pedesetih i početkom šezdesetih godina 20. veka Jugoslavija se nalazila u dubokoj unutrašnjoj krizi. Kriza je istovremeno bila državna, partijska, idejna, organizaciona, politička, ekonomska, društvena, moralna... Državni i partijski vrh suočio se sa činjenicom da iznova mora da preispita svoje poglede na nacionalno pitanje i problem državnog uređenja.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПОТКОПАВАЊЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ ДРЖАВЕ: Државни и партијски врх није успео да заузда дубоку политичку и економску кризу

Ranković i Broz u Skupštini / Foto Privatna arhiva porodice Ranković

Spremnosti na promene u već okoštalom partijskom vrhu, sviknutom na privilegije, nažalost, nije bilo. Ignorisanje problema, najdirektnije je, nekoliko decenija kasnije, uticalo na sudbinu jugoslovenskog socijalizma i jugoslovenske države.

Po mišljenju pojedinih republičkih lidera centralizam je, na jednoj strani, otvarao mogućnost za pojavu unitarističkih tendencija, dok je na drugoj, sukob delom razvlašćene savezne države i ojačale komune, ostavljao suviše malo prostora za republike. Edvard Kardelj je tih godina (1957) pisao da birokratski centralizam doprinosi "afirmaciji starog šovinističkog integralnog jugoslovenstva kao tendencije negacije postojećih jugoslovenskih naroda" i potkopava "istinske bratske odnose među samostalnim narodima Jugoslavije".

Doživljavajući tako definisan birokratski centralizam kao opasnost po stabilnost Jugoslavije, Kardelj je njegovu pojavu, po ustaljenom boljševičkom receptu, povezivao s ostacmma "starog velikosrpskog nacionalizma" koji, u uslovima "velikodržavne hegemonije", dobija "prividan jugoslovenski oblik". Takvi su stavovi generisali pojavu svesti kod kadrova u pojedinim jugoslovenskim republikama i pokrajinama, a zatim i indukovanog osećanja kod dela jugoslovenskih naroda, o njihovom neravnopravnom položaju u jugoslovenskoj federaciji.

Tako se počelo oblikovati mišljenje (svojevrsna ideološka matrica) da je jugoslovenska federacija nosilac dogmatizma koji sputava samostalnost republika i da je iz tih razloga treba oslabiti i razvlastiti. Bilo je i onih koji su u tišini suštinski radili na njenom razbijanju.

U isto vreme, u republičkim partijskim centrima nije postojala niti razvijana kritička svest o dogmatskoj prirodi sopstvenog republičkog birokratizma. To je bila tabu tema u razgovorima republičkih partijskih elita. Ono što je kao "rešenje" nuđeno iz republika, u suštini, nije bilo alternativa postojećem.

Zagovornici takvih ideja bili su, u početku, malobrojni. Nije im bio sklon ni Josip Broz Tito. Ali tokom šezdesetih godina 20. veka mnogo se toga promenilo. [...]

PROCES UNUTARPARTIJSKOG sukobljavanja na liniji pristalica i protivnika ekonomske i društvene reforme, po svojoj prirodi veoma složen, imao je više prepoznatljivih etapa. Van očiju javnosti, na proširenoj sednici CK SKJ, održanoj 14. marta 1962. godine, Josip Broz Tito je nedisciplinu, neslaganje, separatizam, nacionalizam, "uticaj sitno buržoaske stihije", "nejedinstvo misli i akcije" vodećih komunista označio uzrokom političke i privredne krize koja ugrožava društvenu zajednicu i preti raspadom zemlje.

Svetislav Stefanović Ćeća

Na udaru njegove kritike našli su se "subjektivni faktori", izopačena svest da partijske direktive obavezuju članstvo ali ne i rukovodstva SKJ, gubitak partijnosti u državnoj i republičkoj hijerarhiji, "jezički nesporazumi" i isticanje "svega i svačega iz prošlosti", prenaglašavanje lokalnih i republičkih interesa, zanemarivanje opštih državnih interesa, neravnomerni privredni razvoj, gramzivost za investicijama...

Titu je posebno smetalo oblikovanje republičkih ekonomija i zatvaranje privreda unutar republičkih granica. Iz tih razloga skretao je pažnju partijskim rukovodiocima da decentralizacija dobija karakter dezintegracije zemlje.

Od najviših struktura vlasti u federaciji i republikama tražio je jedinstvenost "u pogledu našeg razvitka" i bezrezervno pokoravanje, poštovanje i sprovođenje odluka koje najviša državna i partijska tela donose. Ključni stav njegovog izlaganja bila su pitanja: "Da li je naša zemlja još kadra da se održi, da se ne raspadne", odnosno "da li je ta zajednica zrela za život" ili nije? Postavljena pitanja istovremeno su bila pokušaj traženja puteva koji vode izlasku iz krize, ali i provera raspoloženja i odnosa snaga u polarizovanom partijskom vrhu. Marta 1962, odgovor nije nađen.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Panika u republičkim birokratijama

U PARTIJSKOM VRHU, tog trenutka, postojale su dve u mnogo čemu suprotstavljene politike i koncepcije budućeg razvoja. Nasuprot tendencijama koje su zagovarale što veću samostalnost republika, istrajavale na pravu naroda na samoopredeljenje i neminovno vodile budućem konfederalnom oblikovanju jugoslovenske države, nalazili su se zagovornici očuvanja zajedničke države i starih metoda u rukovođenju državom.

Mijalko Todorović, jedan od tvoraca nove ekonomske politike i gorljivi zagovornik ekonomskih reformi (uvođenje tržišnih mehanizama i obezbeđivanje poslovne autonomije preduzeća), ukazivao je na paniku koja je zahvatila državnu i partijsku birokratiju kada su preduzeća počela da se ponašaju po tržišnim zakonima. Za njega je činjenica da se republike "preračunavaju" u vezi sa svakom odlukom Savezne vlade, bila pokazatelj dezintegrativnih procesa koji su zahvatili zemlju.

Dugogodišnji omladinski funkcioner Rato Dugonjić uočavao je udaljavanje republičkih rukovodstava, "uvlačenje" u republičke okvire, gubitak mogućnosti da "sagledavamo stvari iz jugoslovenske celine". Nasuprot čvrstoj socijalističkoj zajednici, za koju se zalagao, postojanje šest država i šest republičkih partija smatrao je posledicom dezintegracije i predznakom konfederativnog uobličavanja jugoslovenske države.

Ranković, Tito i Kardelj

Partijski funkcioner iz Bosne i Hercegovine Osman Karabegović uočavao je analizirajući svakodnevnu praksu da se republike sukobljavaju u svim ključnim problemima razvoja zemlje, a posebno u sferi ekonomije. Po njegovom mišljenju izbegavanje rasprave o spornim pitanjima samo je dodatno produbljivalo postojeću krizu i otežavalo izlaz iz nje.

ALEKSANDAR RANKOVIĆ, po poziciji u državnom i partijskom aparatu dobro upoznat sa prilikama u zemlji, isticao je da u jugoslovenskoj državi "svaki [...] gleda svoje interese, svoj sektor, svoju republiku i od odluka saveznih političkih i državnih foruma provodi [...] uglavnom ono što osigurava te njegove interese". Nasuprot postojećoj stvarnosti, on je tražio obnovu jedinstva koje je u Partiji vladalo posle 1937. godine (boljševizacija). Po njegovom mišljenju, republičke i pokrajinske strukture bile su nosioci politike koja ugrožava jedinstvo zemlje.

Nesporazumi po "svim bitnim pitanjima" (investicije, društveni plan, privredni sistem, razvoj poljoprivrede...) bili su, za Jovana Veselinova, posledica "politike" u kojoj je republička rukovodstva zapljusnuo "malograđanski nacionalizam" i "republički partikularizam".

Pojavu "novog nacionalizma", koji vodi podvojenosti naroda Jugoslavije, on je video u "teorijama" koje afirmišu tezu da republike imaju obavezu da čuvaju i šire nacionalne slobode. Razmatranje odluka Savezne vlade kroz prizmu političkih i ekonomskih interesa sopstvene republike, bio je po Veselinovu, metod koga su se pridržavala sva republička rukovodstva.

Mijalko Todorović

Svetislav Stefanović, prvi čovek Udbe, skretao je pažnju da Savezno izvršno veće (Vlada SFRJ), kao kolektivni organ, više gotovo i ne postoji. Po njegovom mišljenju, u vladi su sedeli predstavnici republika nedovoljno zainteresovani za interes jugoslovenske celine i obavezani da štite isključivo interese svojih republika.

Ministar odbrane general Ivan Gošnjak uočavao je da umesto jugoslovenske vlade postoji "gotovo delegatski sistem" u kome članovi savezne vlade na sednicama zastupaju republičke interese.

Milentije Popović je odbacivao teze o "ideološkom jedinstvu" i povratku na prošli režim u privredi. Za njega je "svađa" republika bila posledica procesa u kome "privredna pitanja danas postaju čisto politička pitanja" .

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Izlazak iz "staljinskog ćorsokaka"

NASUPROT MNOGIMA, Edvard Kardelj nije imao strah za jedinstvo zemlje. On se protivio svakom propisivanju "jedinstva", smatrajući da u Jugoslaviji postoji "dovoljno jedinstva interesa" i "jedinstva ciljeva" koji zemlju mogu držati na okupu.

NJega je brinula mogućnost odustajanja od samoupravljanja i gubitka ugleda koji je Jugoslavija, svojim izlaskom "iz staljinskog ćorsokaka" stekla u svetu. Kardelj je "razmišljao" o svetskom socijalizmu i isticao ubeđenje da je jugoslovenski eksperiment postao "kvasac nečeg novog u razvitku socijalizma". U poređenju s tim "novim" svi unutrašnji sporovi i međusobni odnosi izgledali su mu besmisleni, nevažni, štetni.

Gubitak osećaja za jugoslovensku celinu i zatvaranje u republičke okvire za Kardelja je bila posledica "prakticizma koji je ovladao u glavama komunista" sitnog "račundžijskog" duha koji je pothranjivao nacionalizam i partikularizam, "prakticističke uskogrudosti i zatvorenosti u sopstvenim granicama". Kardelj je u svom izlaganju stavio znak jednakosti između začaurenosti republičkih elita i nesposobnosti funkcionera u federaciji da razumeju "izvesne zahteve, probleme, koji nastaju u republikama".

Osman Karabegović

Po njegovom je mišljenju "centralizam" i shvatanje da se njime mogu rešavati svi problemi u Jugoslaviji direktno provocirao osamostaljivanje republika. NJegov stav je bio da sve postojeće probleme treba rešavati "demokratski, strpljivo, bez nervoze" "na kursu našeg opšteg socijalističkog napretka". To je značilo da "mi zastavu naše nacionalne politike, nacionalne ravnopravnosti i prava naroda na samoopredeljenje, moramo da čuvamo upravo zato da bismo sačuvali jedinstvo ove zemlje".

ZATVARAJUĆI TRODNEVNU raspravu Josip Broz Tito je od prisutnih partijskih funkcionera zatražio (naložio) buđenje revolucionarnog duha. Po njegovom mišljenju revolucija, a s njome i Jutoslavija, nalazile su se na prekretnici. Sagledavanje opštih interesa zemlje, briga o društvenom razvitku zajednice, podizanje ugleda države u inostranstvu bili su zadaci čije je bespogovorno ostvarivanje Tito tražio od svih saveznih i republičkih struktura.

Koliko god se radilo o federalizaciji, decentralizaciji, demokratizaciji za njega je uloga SKJ u koncipiranju društvenog razvitka bila presudna. Suštinski, Tito je zahtevao jačanje uloge SKJ u društvu.

Smatrao je nedobronamernim optužbe koje su CK SKJ označavale centralnom institucijom koja pothranjuje tendencije birokratskog centralizma. Uporedo s tim protivio se i tendencijama da CK SKJ preuzme ulogu zaštitnika "neke nove nacionalne politike, politike likvidacije nacionalnih interesa" i postane telo koje afirmiše "neki centralizam i neko jutoslovenstvo koje anulira nacionalne tekovine pojedinih republika".

Aleksandar Ranković

Samoupravljanje je smatrao "najvećom tekovinom naše revolucije" i nije dozvoljavao njegovo dovođenje u pitanje. Nije pristajao ni da Partija postane "neka koalicija komunista". Tražio je "monolitno" povezivanje komunista. Tito je smatrao da republike ne treba da se boje za sopstvene nacionalne interese.

Po njegovom mišljenju jedinstveni SKJ je bio najbolji zaštitnik i čuvar "tekovina naše revolucije po nacionalnom pitanju". Od navedenih stavova, tokom godina koje su sledile, Josip Broz je lagano počeo da se udaljava.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Kratkoročni kompromisi političke elite

ODLUKE PROŠIRENE sednice Izvršnog komiteta CK SKJ prihvatila su, krajem marta 1962, republička partijska rukovodstva. Posle toga, posebnim pismom (3. april 1962), deo partijskog članstva je upoznat s osnovnim stavovima rasprave. Sadržaj pisma nije odražavao dramatičnost trenutka ali je, i pored toga, držan u tajnosti.

Mesec dana kasnije, 6. maja 1962, oglasio se i Josip Broz. U Splitu, pred masom od 15.000 ljudi, Tito je progovorio o "anomalijama" društvenog razvoja, subjektivnim greškama rukovodećih kadrova, pogrešnom shvatanju dela partijskih rukovodilaca da u vremenu decentralizacije i demokratizacije komunisti više "nemaju obavezu" da brinu o unutrašnjem razvoju zemlje.

Rato Dugonjić

Tito je tom prilikom kritikovao promašene investicije, gramzivost lokalnih struktura, projekte koji nisu u interesu cele zajednice, greške u planiranju, raspodelu dohotka koji nije u skladu s realnim mogućnostima i realnim potrebama republika.

"Nebudnost republika" i "materijalni moment" Tito je označio izvorištima postojećih "lokalizama" i "šovinizama". Za njega je bilo neprihvatljivo da komunisti zaborave "na šire interese čitave zajednice". Brinula ga je pojava "čeprkanja" po istoriji i zaborav "na budući život naše socijalističke zajednice kao cjeline". Bio je rezolutan u stavu da "nijedna naša republika ne bi bila ništa, da nismo svi zajedno".

POKUŠAJI IZ PROLEĆA 1962. godine da u sklad budu dovedeni jedinstvo misli i akcije SKJ - što više nije postojalo, integracija i jedinstvo Jugoslavije sa osamostaljivanjem republika - što se međusobno isključivalo, društvene promene - kojih se partija na vlasti plašila i, u suštini, odlagala ih za neko drugo vreme, nisu dali očekivane rezultate (proširena sednica CK SKJ iz marta 1962; pismo od 3. 4. 1962; Titov govor u Splitu 6. 5. 1962).

Jovan Veselinov

Kratkoročni kompromis bio je vidan i prilikom osmišljavanja novog Ustava SFRJ iz aprila 1963. Donošenju nacrta Ustava prethodila je sveobuhvatna analiza društvene stvarnosti i rasprava o bitnim pitanjima razvitka zemlje. U obrazloženju prednacrta najvišeg pravnog akta zemlje Edvard Kardelj, jedan od njegovih tvoraca, posebno je ukazao da, u procesu odumiranja, država treba da iščezne kao "snaga vlasti i sile".

Kardelj nije krio strah od osamostaljivanja državnog aparata i tendencije ustavopisca da profesionalna upravljačka struktura bude eliminisana. Po njegovim rečima Ustav je uspostavljao političko uređenje koje je bilo u skladu s Marksovom tezom o državi prelaznog perioda kao "tipu državnosti koju je on nazivao radnička klasa organizovana kao država".

PO USTAVU OD 7. APRILA 1963. država je dobila naziv Socijalistička Federativna Republika Jutoslavija. Definisana je kao savezna država "dobrovoljno ujedinjenih i ravnopravnih naroda i socijalistička demokratska zajednica zasnovana na vlasti radnog naroda i samoupravljanju".

Ranković među narodom / Foto Privatna arhiva porodice Ranković

Teritorija države je definisana kao "jedinstvena" sačinjena od "teritorija socijalističkih republika". [...] Posle donošenja Ustava proces preoblikovanja jugoslovenske federacije i osamostaljivanja federalnih jedinica ušao je u novu fazu. Otvaranje nacionalnog pitanja na VIII kongresu SKJ decembra 1964, privredna reforma (sredina 1965), Brionski plenum i uklanjanje A. Rankovića (leto 1966), bile su prepoznatljive etape u tom složenom procesu.

Protivurečni procesi u kojima je ekonomski napredak sustizala kriza, demokratizaciju političkog i društvenog života pratio uočljivi nadzor i zabrana, integrativne procese potiskivala dezintegracija, slabljenje federalnog centra nadoknađivalo snaženje republika, uz decentralizaciju države bila prisutna "začaurivanja" u republičke okvire, skladnim nacionalnim odnosima suprotstavljao se isključivi nacionalizam, demontažu službe Državne bezbednosti pratila anarhija i osamostaljivanje van propisa, nalagali su da se dotadašnji karakter jugoslovenske federacije mora preispitati i menjati.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

Smeštanje najstarijih članova porodice u dom za stare