HEROINE CRVENIH ZONA KOVID-BOLNICA: Komanduju kao generali, za pacijentima plaču kao deca

Biljana Radivojević

02. 01. 2022. u 16:30

LAKO je Ivu Udovičiću i Đorđu Taušanu, komandantima VMC Karaburma, oni su i ranije bili u ratu, reći će neko.

ХЕРОИНЕ ЦРВЕНИХ ЗОНА КОВИД-БОЛНИЦА: Командују као генерали, за пацијентима плачу као деца

BORBA Bolnice su pune najteže obolelih od korone, Foto Z. Jovanović

Samo, što onaj ko nije bio u crvenoj kovid-zoni ne zna kako zapravo izgleda bitka sa koronom. Tu ne pomažu vojne doktrine i taktike ratovanja, a dobijena bitka za 10, 100 ili 10.000 života ne znači ni pobedu, ni korak bliže kraju pandemije. Virus može opet da udari, da kao granata padne na isto mesto. DŽabe strategije. I doktorke Ivana Milošević, Tatjana Adžić Vukičević i Marija Zdravković, koje su u ovom ratu sa nevidljivim neprijateljem i za pacijente i za kolege "heroine crvenih zona", znaju da komanduju kao generali, a plaču kao - deca.

Gotovo je dve godine od početka epidemije, a za ove žene heroje, kao što su i svi medicinari na istom zadatku, kojih je u najjačem udaru korone bilo i do 10.000, kao da je sve to vreme stalo u samo jedan, beskrajan dan. Strepnja, nada, pobeda, poraz, pa opet iz početka, manje-više istim redom.

Ako brojevi išta znače: od prvog slučaja kovida, 6. marta 2020. godine, pa do 28. decembra 2021. testirano je 7.189.047 osoba, registrovano je 1.293.394 inficiranih. Zvanično je od kovida 19 preminulo 12.645 obolelih. Ali, nijedan čovek nije broj, onaj ko ne izađe iz ovog pakla za nekog je bio ceo univerzum.

Ovde smrt nije premijera, a za izgubljenim životom, pre najbližih, često zaplaču lekari. Kada se prelazi ta granica, kad lekar postaje samo "običan čovek", i kako je iz dana u dan, stalno biti između života i smrti, za "Novosti", govorile su heroine crvenih zona - profesor dr Ivana Milošević, infektolog-gastroenterohepatolog i zamenik direktora Klinike za infektivne i tropske bolesti Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, dr Tatjana Adžić Vukičević, pulmolog i direktor Kovid-bolnice u Batajnici, i kardiolog dr Marija Zdravković, direktor KBC "Bežanijska kosa".

Dr  Tatjana Adžić Vukičević: Sve bih opet uradila isto

KOVID je otkrio lica ljudi, ko su junaci, a ko nisu, ko su oni koji ti uspeh ne praštaju, koji šire neistine, koji su spremni da ti zarad sitnih interesa ili ljubomore zariju nož u leđa.

I sa ovim, pomalo gorkim naukom, dr Tatjana Adžić Vukičević nema ni najmanju dilemu. Kaže: "Da se ponovo rodim, opet bih sve isto uradila ili rekla".

- Prihvatila sam rukovodeće mesto u trenutku kada je Srbiji i njenim građanima to bilo najpotrebnije i, ma koliko mi je bilo zaista teško, nekada neizdrživo, nikada se nisam pokajala. Svoj mirni i tihi, uljuljkani život načelnika odeljenja sa 25 bolesnika zamenila sam vođenjem Koloseuma - Batajnice, kroz koju je prošlo više od 15.000 najbolesnijih ljudi.

Foto D. Milovanović

 

* Koliko vas je epidemija kovida promenila?

- Lično me nije promenila, osim što mi je donela nekoliko novih bora i bezbroj briga. Slobodnog vremena praktično nemam, posao nosim sa sobom i kada dođem kući, ne odvajam se od mobilnog telefona. Pomaže mi snaga timskog rada. Iako smo nova bolnica, čiji kadar čine medicinski radnici iz različitih klinika unutar UKCS, kliničkih centara u Beogradu i širom Srbije, nikada ne možete čuti među kolegama, kada se jedni drugima obrate za pomoć: "ne mogu", "neću" "nemam", "ne znam".

* Mnogima među njima ovo je prvo profesionalno iskustvo?

- Da, angažovano je više od 200 mladih koji su tek završili Medicinski fakultet, koji su tako dobro naučili i shvatili svoj posao, da ih slobodno mogu nazvati blagom Srbije. NJih moramo čuvati i podsticati, omogućiti dalje školovanje i zaposlenje.

* Da li ste u intenzivnim negama, sa pacijentima na respiratorima, ikad pomislili: "U ovoj situaciji i ja sutra mogu da budem"?

- Bezbroj puta sam to pomislila. Ne samo da sam ja na njihovom mestu, nego i neko od mojih najmilijih. U tom trenutku osetite neizmernu tugu i bol kada gledate nepomična, naga tela prekrivena belim čaršavima, intubirane ljude sa kojima nema komunikacije. Umesto razgovora sa njima čuje se jednoličan zvuk mašina za disanje i infuzionih pumpi.

* Pomislite li nekad: "Ja ovo više ne mogu"?

- U kovidu sam od 6. marta 2020, kada je u Klinici za pulmologiju legao prvi bolesnik, tek došao sa skijanja iz Bugarske. Epidemija u Srbiji zvanično je proglašena 12. 3. 2020. Od tad sam više puta pomislila: "Ja ovo ne mogu više da radim, hoću li dočekati sutrašnji dan".

* Kada vas savladaju nemoć, jer pacijentu ništa više ne može da pomogne, pomažu li suze?

- Više puta sam plakala, i sama, i sa kolegama: kada je preminuo otac moje studentkinje, čovek mojih godina, kada je preminula mlada apotekarka stara 20 godina, kao i mlada medicinska sestra iza koje je ostalo dvoje dece od šest i osam godina. Plakala sam zajedno sa majkom čija je kćerka mentalno retardirana, takođe mlada devojka preminula prilikom samog ulaska u bolnicu.

Foto D. Milovanović

Držala sam ženu u naručju i plakala sa njom. Sećam se i deda Boška od 93 godine, koji je preminuo, u trenu, a samo nekoliko minuta pre smrti mi je potpuno svesno rekao da je oženio praunuka od 37 godina.

* Pokreće li i uspeh tako snažne emocije?

- Da. Plakali smo i od sreće, naleta emocija, kada je neko uspešno ekstubiran, kada je otišao kući na svojim nogama i kada smo se posle Batajnice viđali na kontrolama.

* Koliko je to što vodite najveću kovid-bolnicu promenilo vaš dnevni raspored, i lični život?

- Prvi put sam imala neki neobjašnjiv osećaj zebnje, a sada to smatram svojim "normalnim" radnim mestom, kao što neko radi u kancelariji, banci, školi, sem što svakog dana nosim ličnu zaštitnu opremu, plastični mantil ili skafander, dve maske i kapu, što vas, hteli vi to ili ne, izdvaja iz konteksta "normalnog". Nikada se nisam plašila. Celog života radila sam sa obolelima od zaraznih bolesti.

* Kako je bilo kada ste prvi put ušli u crvenu zonu, iz koje sada gotovo da i ne izlazite?

- Suštinski, mnogo toga se promenilo. Ustajem jako rano, oko pet sati, pišem dnevne izveštaje, odlazim u Batajnicu, nekada se vozim i po sat i više u jednom smeru, dolazim kući u kasno posle podne ili veče. Spavam manje od pet sati. Nemam vremena za šetnje, kafe sa prijateljima, čitanje knjiga, gledanje televizije, da idem u pozorište, bioskop. Praktično imam samo jedan slobodan dan, a to je dan rezervisan za pijacu, spremanje kuće, peglanje. Ponedeljkom radim kontrolne preglede u Klinici za pulmologiju, na fakultetu držim vežbe praktične nastave.

* Imate li vremena za uobičajene "ženske poslove"?

- Jedino čega se nikada ne bih odrekla je kuvanje. Moji ukućani jedu moju kuvanu hranu. Nikada kupovnu. Trudim se da kuvam svakog drugog dana. Kuhinja je moje omiljeno područje delovanja, koje ne bih nikom drugom prepustila, što ne mogu reći za peglanje.

Svaki naredni talas teži

* Šta je bio i ostao vaš najveći strah vezan za kovid-epidemiju?

- Strah od novog i nepoznatog. Svaki talas kovida razlikovao se od prethodnog, bio je teži, nosio veću smrtnost. Pitam se koliko će biti još takvih talasa do prestanka pandemije? To me plaši.

Prof. dr Ivana Milošević: Ponosna sam na našu upornost

PRVI kovid bolesnik u Srbiji registrovan je 6. marta 2020. godine, a već narednog dana primljen je prvi pacijent sa koronom u Kliniku za infektivne i tropske bolesti UKCS. Od tada osoblje ove ustanove bez prestanka radi sa obolelima od kovida. Od tog trenutka, kaže prof. dr Ivana Milošević, smenjuju se godišnja doba, protekla je gotovo i druga godina u znaku ove bolesti, a "mi živimo jedan isti dan, lečeći bolesnike sa SARS-CoV-2 infekcijom".

Sve ovo vreme neophodan minimum kapaciteta Klinike ostao je u funkciji za prioritetno zbrinjavanje obolelih od HIV/AIDS-a i virusnih hepatitisa, koji nisu imali druge opcije za lečenje.

- Kovid je promenio život svima nama, na svim planovima. Lično sam strepela za najbliže i osetila sam veliko olakšanje kada se pojavila vakcina - kaže Ivana Milošević.

Foto privatna arhiva

* Vama ovo nije prva epidemija?

- Nije ni prva epidemija, a ni prva pandemija sa kojom su se zaposleni u Infektivnoj klinici sreli. Iza nas je puno izazova u kojima smo se kalili kao medicinski radnici - pandemijski grip 2009/10, epidemija groznice zapadnog Nila 2012/13 i 2016, epidemija morbila kao posledica nevakcinacije MMR vakcinom 2016/17.

* Čini se da je ovoga puta izazov veći?

- Aktuelna pandemija je izazov nad izazovima, jer je zbog broja obolelih bilo neophodno da se mnoge ustanove uključe u zbrinjavanje obolelih, a s druge strane, susreli smo sa sasvim novim oboljenjem koje se razlikuje od svega što smo prethodno učili i radili. Neodostaje mi rad sa studentima, jer se nastava odvija onlajn, nedostaju mi putovanja. U vremenu koje je iza nas trudila sam se da pomognem svima kojima je pomoć potrebna i u tom smislu sam "u miru" sa samom sobom, a na taj način i sa ljudima oko sebe. Radim sa divnim ljudima i zajednički se trudimo da svoj posao obavimo što bolje.

* Postaje li s vremenom lakše?

- Mi smo u crvenoj zoni od marta 2020. Ipak je 2021. godina bila "lakša" zbog činjenice da smo dobili vakcine. To je zaista donelo ogromno olakšanje svima koji rade ovaj posao, jer nema opterećenja da ćemo bolest doneti svojim bližnjima.

* Klinika za infektivne i tropske bolesti UKCS je najveći prijemno-trijažni centar u Srbiji.

- Do početka decembra 2021. u našoj ustanovi pregledano je 142.926 bolesnika, lečeno 5.276 obolelih od kovida. Urađena su 30.874 rendgenska snimka pluća i 1.699 pregleda skenerom, uzorkovano je 56.256 briseva za PCR. Bilo je dana kad je dnevno pregledano i do 400 bolesnika. Moram da pohvalim sve mlade kolege koji nosi najveći deo ovog posla. Primili smo 18 lekara i 11 sestara, koji su u toku pandemije stekli ogromno iskustvo.

* Koliko se radilo sa obolelima od drugih infektivnih bolesti?

- Tokom ove dve godine pregledana je 7.871 osoba u ambulanti za HIV/AIDS, a hospitalno je lečeno 95 bolesnika. Pregledano 1.154 bolesnika sa hroničnim virusnim bolestima jetre, a 187 je bilo hospitalizovano.

Foto: I. Marinković

* Na šta ste, vezano za rad u crvenim zonama, ponosni i kao čovek i kao lekar, uprkos svakodnevnim gubicima života?

- Ponosna sam na našu upornost, posvećenost, neposustajanje u ovako teškim vremenima. Ponosna sam što uz nas stasavaju neke nove generacije lekara koji će u budućnosti voditi Infektivnu kliniku. I pored pandemije, u Infektivnoj klinici su lekari našli vreme da uče i polože specijalističke ispite, pa sada imamo nove, mlade specijaliste, a tu su i najmlađi koji su započeli ili će tek započeti specijalizaciju. Kao žena, ponosna sam na sve dame koje rade u klinici, uz svo poštovanje kolega, mi smo većinski ženski kolektiv.

* Kakve su vaše procene, u kojem smeru će ići pandemija?

- Ne mogu da dam nikakvu procenu, jer nas je ovaj virus više puta demantovao. Apelujem na sve koji se do sada nisu vakcinisali da to urade. Bolest treba ozbiljno shvatiti baš iz tog razloga što može da ostavi ozbiljne posledice - fibrozu pluća, različite kardiovaskularne i neurološke sekvele. Ne treba da pominjem da bi mnogi od izgubljenih života bili sačuvani, da su se oboleli vakcinisali na vreme.

* Opet je vakcinacija zamrla, omikron bi mogao da pokrene novi talas, koliko lekari u kovid-zonama još mogu da izdrže?

- Niko od nas nije odustao, niti će to uraditi. Ali kvalitet i način života ne zavise od našeg truda u "crvenoj zoni", nego od odgovornosti i ponašanja svakog pojedinca. Posebno je opasno razmišljanje da neki novi lek za terapiju kovida koji se pojavio može da zameni vakcinu. Vakcinacija je jedini put da se pandemija što pre završi.

Neprihvatljiva podela

* Koliko je za vas razočaranje što se i lekari oglušuju o osnovni etički princip - prvo ne naškoditi?

- Svako ko je lekar, snosi ogromnu odgovornost za posao koji radi. Naša dužnost je da radimo u skladu sa onim što nauka kaže, nama nije dozvoljena improvizacija. U tom smislu ne razumem kolege koji se protive vakcinaciji, niti bih mogla sebi da dozvolim da menjam ono što vodeće institucije savetuju u smislu terapije ili prevencije, što je konkretno uloga vakcine. Lekari su uvek imali i ulogu prosvetitelja u pogledu očuvanja zdravlja, pa mi je neshvatljivo i neprihvatljivo da neko zagovara stav protiv vakcinacije. Još je tužnije što je vakcinacija protiv kovida izazvala još jednu, duboku podelu u našem društvu i to na "terenu" onoga što nema cenu - zdravlja.

Dr Marija Zdravković: Prve strahove smo savladali

NA početku pandemije u celom svetu je postojalo nedovoljno podataka o simptomima, toku bolesti i lečenju pacijenata. Nas lekare je plašio upravo taj nedostatak podataka. Posle tačno dve godine od pojave virusa još ima nejasnoća oko nekih pitanja u vezi sa kovidom, ali mnogo toga znamo i to nam daje mogućnost da bolest preveniramo, blagovremeno dijagnostikujemo i lečimo, uz sprečavanje komplikacija ovog potencijalno životno ugrožavajućeg oboljenja. Najveći strahovi sa početka pandemije su prevladani.

Ovo je utisak dr Marije Zdravković posle više ulaženja i izlaženja KBC "Bežanijska kosa" iz kovid-sistema.

Foto D.Milovanović

- Epidemija je moj život promenila u potpunosti. Prvih godinu dana radni dan je trajao svakodnevno 24 časa. Taj tempo je trebalo izdržati. Posao kardiologa sam zamenila radom sa kovid pacijentima. Crvena zona je postala moja svakodnevica. KBC "Bežanijska kosa", koja nije imala ni infektološko obolenje, bukvalno preko noći je postala trijažni centar za kovid pacijente i kovid-bolnica. Brojni pacijenti kojima smo pomogli su naš najveći uspeh i oni mi daju snage da idem napred.

* Čega ste za ove gotovo dve godine ostali željni?

- Najviše slobodnog vremena i odmora sa svojom porodicom. Ali oni to već razumeju, znaju da je moj posao da lečim ljude i pomažem im.

* I u porodici ste imali smrtne slučajeve usled kovida, koliko su tad osećanja drugačija nego kada izgubite pacijenta?

- Posao lekara je da brine o životima ljudi i da sve od sebe da pacijenti prežive i bude im bolje. Nažalost, ponekad i ne uspemo, što je za svakog od nas veliki udarac, bez obzira na to koliko godina rada je iza vas. Svaki gubitak pacijenta je izuzetno bolan za lekara koji ga leči. Posebno je teško kada se suočite sa odlaskom člana porodice, taj bol se ne može opisati. Ali, mi lekari nismo svemoćni, naše je da damo sve od sebe da pomognemo pacijentu, a krajnju odluku o ishodu lečenja donosi Gospod.

Foto: Dragan Milovanović

* To mnogo zavisi i od samog pacijenta, da li je došao na vreme?

- Svako od nas može da se nađe u toj situaciji. Bitno je da učinimo sve da to toga ne dođe. Svako treba da misli o prevenciji i ranoj dijagnostici korone. Kada bolest uzme maha, ni najmoderniji lekovi koje imamo nažalost više ne mogu pomoći. Zato je od presudnog značaja lečenje prvih pet dana, kad su zapravo tegobe još slabo izražene. Oni koji koronu ne shvate ozbiljno na početku bolesti, nažalost mogu se suočiti sa teškim posledicama.

* Kada ste i vi oboleli, da li vam je to što ste lekar iz "crvene zone" olakšavalo ili otežavalo?

- Ja sam među prvima preležala koronu, jer sam bila, kao i moje kolege iz bolnice, na prvoj liniji odbrane od korone. Imala sam PCR negativnu koronu, što se sreće kod pet do sedam odsto kovid pacijenata. Težina simptoma me je navela da posumnjam da se radi o ovom oboljenju, što je detaljnijim analizama i potvrđeno. Fizička aktivnost i pozitivan stav su mi pomogli da kovid 19 lakše prebolim. I naravno, vera da je život svakog od nas u Božijim rukama.

* Šta je ventil koji vam pomaže da sve ovo izdržite?

- Moja porodica i prijatelji, pozitivan duh svih nas u bolnici. Tu smo svi deo jednog tima i jedni druge pomažemo. Naravno, pomaže i zadovoljstvo kada van bolnice sretnem ljude kojima smo pomogli i izlečili ih.

* Koliko je obolelih od kovida lečeno u KBC "Bežanijska kosa"?

- U našoj trijažnoj ambulanti do sada je pregledano više od 50.000 pacijenata, a hospitalno lečeno skoro 7.000. Procenat izlečenja je vrlo visok i korelira sa rezultatima najboljih svetskih bolnica. Kovid kod više od 60 odsto pacijenata stvara postkovid sindrom. On je ne retko vrlo uporan i dugotrajan, znatno umanjuje kvalitet života, a mi imamo i izvanredna iskustva u dijagnostici i lečenju ovog sindroma.

Mladi su nas oduševili

* Koja vam se situacija za ove dve godine zauvek urezala u pamćenje?

- Najjači pozitivni utisak ove godine je veliki broj mladih doktora, tek svršenih studenata Medicinskog fakulteta, koji su došli u KBC "Bežanijska kosa" sa željom da rade baš u našoj bolnici. Razlog je taj što smatraju da se kod nas primenjuje vrhunska medicina i postoji perspektiva za mlade ljude da se bave naukom i strukom.

BONUS VIDEO: NIKADA NIJE BILO TEŽE: Reporteri "Novosti" u crvenoj zoni kovid bolnice u Batajnici

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

OVAKAV HOTEL SVI SANJAMO: Sklad sa prirodom pretočen u najfiniji luksuz