SUSRET SA ISTORIJOM - SKANDAL SA USTAVOM: Kako je kralj Aleksandar umalo ostao bez krune

Ivan Miladinović

07. 11. 2021. u 16:00

DOK su na Zapadnom frontu 11. novembra 1918. vojnici slavili primirje, srpski ratnici su se još borili sa mađarskim trupama za Bačku i Baranju. Mađari, pokušavajući da sačuvaju što više teritorija, proglašavaju se neutralnom državom, i stižu na pregovore u Beograd 7. novembra. U srpskoj prestonici uručen im je tekst uslova primirja od 18 tačaka u kome se zahtevalo da se evakuišu iz Banata i Bačke. Dok se njihova delegacija kolebala da prihvati ove zahteve, vojvoda Bojović 8. novembra izdaje naredbu da se operacije nastave "bez zadržavanja", sve dok Mađari ne odgovore na postavljene uslove.

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - СКАНДАЛ СА УСТАВОМ: Како је краљ Александар умало остао без круне

Kralj Aleksandar

Šest dana kasnije, a dva posle nemačkog priznavanja poraza u Kompijenju, i Mađari potpisuju primirje. Ovaj beogradski ugovor bilo je poslednje primirje zaključeno na kraju Velikog rata. Kako je prvi veliki ratni užas počeo u Beogradu, tako je zavesa ove kataklizme spuštena u srpskoj prestonici. Austrougarska, započinjući imperijalistički pohod na Srbiju, bombardovanjem Beograda 12. avgusta 1914, potpalila je Prvi svetski rat u nadi da će brzo pokoriti "malu Srbijicu". Dogodilo se, međutim, da je potpisivanjem akta o kapitulaciji Mađarske, upravo u Beogradu, 13. novembra 1918. posle četiri godine i tri meseca ratovanja, Dvojna monarhija doživela neslavni kraj - oborena je na kolena i razbijena.

Ovakav razvoj događaja prisiliće Središnji odbor Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba, posle izvesnog premišljanja, da 24. novembra donese odluku o ujedinjenju sa Srbijom. Već sutradan, Narodna skupština Srba, Hrvata, Bunjevaca, Slovaka, Rusina i ostalih naroda iz Banata, Bačke i Baranje, odlučuje da prisajedini Vojvodinu Kraljevini Srbiji. Dan kasnije Velika narodna skupština srpskog naroda u Crnoj Gori u Podgorici rešava da se "Crna Gora sa bratskom Srbijom ujedini u jednu državu".

DELEGACIJA Narodnog veća od 30 članova, stigla je u Beograd ujutro 28. novembra 1918. Za utvrđivanje načina kako da se proglasi ujedinjenje, obrazovan je odbor od šestorice članova: Ante Pavelić (Stariji), Svetozar Pribićević i Josip Smodlaka kao predstavnici Narodnog veća, i Stojan Protić, LJubomir Jovanović i Momčilo Ninčić, kao predstavnici Vlade Kraljevine Srbije.

Ujedinjenje je proglašeno u osam sati uveče, 1. decembra 1918. godine, u salonu kuće Krsmanovića na Terazijama u kojoj je regent Aleksandar privremeno stanovao nakon oslobođenja prestonice. Prilikom dogovora o proglašenju ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca, članovi delegacije Narodnog veća iz Zagreba tražili su da se odmah na celu teritoriju novoproglašene države primene delovi Ustava Srbije iz 1903. jer su smatrali da je taj akt mnogo demokratičniji od nekadašnjeg ustava Austrougarske monarhije pod kojima su živeli njihovi sunarodnici do 1918. godine.

Na osnovu tog dogovora, prva jugoslovenska vlada, na čijem je čelu bio Stojan Protić, na svojoj prvoj sednici 22. decembra, donela je zaključak "da se građanska i ustavna prava Kraljevine Srbije protegnu na čitav državni teritorij". To potvrđuje i regent Aleksandar Karađorđević u proglasu od 24. decembra: "Moja će vlada imati dužnost da odmah primeni na celo Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, sva prava i slobode koje do sada, po Ustavu Kraljevine Srbije, uživaju građani Srbije..." Inače, na listi ministara prve Vlade Kraljevine SHS bilo je devetoro Srba, petoro Hrvata, troje Slovenaca i jedan musliman.

Da bi ova odluka zaživela, formirana je komisija od tri člana sa zadatkom da pregleda Ustav Kraljevine Srbije i izdvoji iz njega članove "koji po formi i sadržini ne bi mogli biti preneti na celu državnu teritoriju". Ovakav ustavni provizorijum bi se posebnom uredbom proglasio za "privremeni ustav" Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i bio bi važeći do saziva Ustavotvorne skupštine, odnosno donošenja novog ustava.

KOMISIJA je vrlo brzo obavila svoj posao, tako da je vlada na sednici od 30. januara 1919. mogla da usvoji privremeni najviši zakonski akt Kraljevine SHS i tekst je već 8. februara poslat na štampu u "Službenim novinama". Nije prošlo ni 40 dana od formiranja prve vlade zajedničke države kada je jugoslovensku zajednicu potresao krupan skandal koji kao da je zloslutno nagovestio njenu sudbinu. Iako je veći deo tiraža "Službenih novina" povučen, sramota nije izbegnuta.

Šta se u stvari desilo? Mehanički je iz Ustava Srbije prepisan član 52 u kojem je pisalo: "Kralja Petra I (Karađorđevića) nasleđuje njegovo muško potomstvo iz zakonitog braka po redu prvorođenja". I nastala je opšta zbrka: ova ustavna odredba je menjala postojeći utvrđeni red nasleđa. Aleksandar je kao "drugi po redu rođenja", nakon abdikacije princa Đorđa 1909. proglašen za prestolonaslednika, a od 1914. vršio je i kraljevsku vlast. Zgranuti pravni stručnjaci i političari su se zapitali: da li ostareli i bolesni kralj Petar želi da pred kraj svoga života ukloni sa vlasti svog mlađeg sina regenta Aleksandra i dovede na presto "prvorođenog" Đorđa. Mnogi među njima pamtili su Petrove reči: "Đorđe je moja krv, a Aleksandar je krv Nikole Petrovića, crnogorskog kneza" .

MINISTAR Marko Trifković je hitno zatražio sastanak kod predsednika vlade Stojana Protića da bi se "nešto učinilo u cilju otklanjanja i mogućih posledica". Ustanovili su da je do unošenja člana 52 u Privremeni ustav došlo greškom nekoga činovnika iz Ministarstva pravde. Sada je trebalo nešto hitno preduzeti da bi se umirila uznemirena javnost. Rešeno je da se izda zvanično vladino saopštenje u kojem je rečeno da je u "Službenim novinama" objavljen samo nacrt Privremenog ustava i da će u konačnoj verziji biti izostavljen pomenuti član.

Objavljivanjem Privremenog ustava sa famoznim članom 52 bio je suviše ozbiljan slučaj da bi se mogao skinuti sa dnevnog reda samo objavljivanjem vladinog saopštenja. Bilo je sasvim opravdano potražiti i personalizovati krivca, jer se tako nešto verovatno nije desilo ni u jednoj državi u svetu.

Dr Dušan Subotić, jedan od najuglednijih pravnika u Srbiji, docnije i sam ministar pravde, javno je optužio Trifkovića da je najveći krivac za veliko kompromitovanje nove države. "Gospoda ministri koji su objavili Privremeni ustav pokazali su toliko državničke nesposobnosti da im se državna uprava ne sme poveriti ni za manje važne stvari".

Proglašenje Kraljevine SHS

Inače, ovaj "privremeni ustav", nikad nije zaživeo, jer je regent Aleksandar najvažnije ukaze donosio pozivajući se na pojedine članove srpskog ustava koji je ostao važeći sve do saziva Ustavotvorne skupštine. U tom periodu najvišu vlast u Kraljevini SHS predstavljali su kralj, odnosno regent Aleksandar, vlada i Privremeno narodno predstavništvo.

POSLEDICE objavljivanja člana 52 su se osetile baš u toku rada Ustavotvorne skupštine i donošenja novog ustava. Iznenada, u martu 1921, kraljević Đorđe, posle mnogo godina boravka u inostranstvu vratio se u Beograd. NJegova pojava izazvala je ogromno interesovanje javnosti, a on sam joj je davao povoda svojim senzacionalističkim izjavama u štampi. Glavni cilj dolaska nesuđenog kralja je upravo bio taj da neposredno pokuša da utiče kako će se u ustavu rešiti pitanje budućeg prestolonaslednika. U tome nije bio usamljen. NJegovi prijatelji i mnogi neprijatelji Aleksandra i Nikole Pašića, pokretali su to pitanje. NJihov ključni argument je bio da Đorđeva ostavka data pre rata nema više važnosti i da on stoga ima pravo na presto.

U predloženom članu ustava o nasleđu predviđalo se da će budući kralj Aleksandar, ako nema muškog potomstva, sebi odrediti naslednika iz pobočne linije, a sa pristankom Narodne skupštine. U javnu raspravu uključio se i čuveni profesor Slobodan Jovanović koji je tvrdio da bi budući prestolonaslednik mogao biti i princ Đorđe. Obrazlažući to svoje mišljenje, naveo je da ranija Đorđeva ostavka na presto Kraljevine Srbije "ne može ugasiti njegovo pravo na presto u novoj Kraljevini SHS. Ako je između njega i njegovog brata promenjen red nasledstva, to još ne znači da je i samo njegovo pravo nasledstva ugašeno... Ostaje kraljević Đorđe kao pobočna linija."

PISALO SE O ABDIKACIJI

POSLE smrti kralja Petra, u vreme dok je njegov naslednik Aleksandar bio na lečenju u Parizu, učestali su napisi, naročito u stranoj štampi, o pretenzijama kraljevića Đorđa na presto. Pisalo se čak i o abdikaciji kralja Aleksandra u korist svoga brata. Zvanični demanti vlade tu nisu mnogo koristili, a ni sam Đorđe ništa nije hteo da demantuje. Za njega je, izgleda, bilo najvažnije da se njegovo ime stalno pominje i da je u centru pažnje javnosti.

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

ZAHAROVA: DŽonsonova izjava je monstruozna - mračno, neduhovito i veoma vulgarno