FELJTON - SRBIJA NIJE ODGOVORNA ZA POČETAK SVETSKOG RATA: Obaveštajna služba Austro-Ugarske je bila vrlo slaba

Vasa Čubrilović

15. 02. 2023. u 18:00

ČUDAN je bio naš stav 1914. godine. Niko se pred sudom nije izvlačio, pogotovo ne optuživao druge da sebe izvuče.

ФЕЉТОН - СРБИЈА НИЈЕ ОДГОВОРНА ЗА ПОЧЕТАК СВЕТСКОГ РАТА: Обавештајна служба Аустро-Угарске је била  врло слаба

Dragutin Dimitrijević Apis na Solunskom procesu, Foto Profimedija

To se vidi i iz zapisnika saslušanja i iz stenografskog zapisnika suđenja. Jednostavno smo mislili naše je da izvršimo atentat, primimo na sebe svu odgovornost, a posle, što je rekao Princip Iliću, a Ilić opet meni, „Posle nas potop”. Za ona tri meseca spremanja atentata niti smo se dogovarali, niti smo o tom mislili, šta ćemo, kad nas vlasti uhvate, uspeo atentat ili ne. Tako je bilo sa mnom i mojim drugovima, a po svemu sudeći i kod drugih, pa i kod Principa i Danila Ilića.

Prema zapisnicima o prvom saslušanju – najpre Princip, pa onda ostali, dali su osnovne podatke o spremanju atentata. Tako su dali podatke o svojim vezama u Beogradu Ciganoviću, Šarcu, Tankosiću, preko kojih su dobili oružje i prevedeni preko Drine sve do Tuzle.

Samo po sebi se postavlja pitanje, da li je vojvoda Vojin Tankosić radio na svoju ruku ili se sa nekim dogovarao i uz njegovu saradnju dao oružje Principu i drugovima i prebacio ih preko granice. Od samog početka, još 1914, bilo je raznih pretpostavki i tvrđenja, zasnovanih ne na sigurnim dokazima. Prvo, istražni organi sudski u Sarajevu, začudili su se  kako je bila slaba obaveštajna služba Austro-Ugarske u našim zemljama, posebice u Srbiji od 1908. do 1914. Ona nije znala za stvari o čemu su već vrapci cvrkutali po krovovima, i đaci raspravljali u školi i kod kuće. Od 1908. čuli su nešto o Narodnoj odbrani osnovanoj u to doba za vreme međunarodne krize zbog proglašenja aneksije Bosne i Hercegovine. Za vreme balkanskih ratova 1912. i 1913. austriske vlasti osećale su u svojim jugoslovenskim zemljama podzemne pokrete i rovarenja protiv sebe. Odakle to potiče i ko stoji iza toga nije se znalo ni u Sarajevu, ni u Beču i Pešti. Više [se] slutilo, no što se stvarno znalo, da iza toga stoji Srbija. Ali, kako, u kom obliku i kako se dejstvuje, nije se znalo, niti su imali sigurnih podataka. Pokušaji da se za vreme aneksione krize oko Bosne i Hercegovine 1908–1909. to dokaže: Zagrebački proces viđenim Srbima i Fridjungova afera – u to vreme, ne samo što nisu uspeli, no su i mnogo štete naneli Austro-Ugarskoj kod međunarodnog javnog mnjenja. Posle 1909. i za vreme balkanskih ratova, stvari se nisu popravile.

NEMIRI u jugoslovenskim pokrajinama Monarhije [su] se povećali, položaj pogoršao, a nije se znalo kako da se tome stane na put. I opet optužbe protiv Srbije nisu bile zasnovane na nekom ozbiljnom dokaznom materijalu. Ima da zahvali samo neoprostivom propustu jednog srpskog obaveštajnog oficira kapetana Prvanovića, da je ostavio poverljivi materijal u Loznici, koji se odnosio na poverenike srpske obaveštajne službe. Ni u početku Prvog svetskog rata nije bilo sigurnih podataka za rad Narodne odbrane u Bosni i Hercegovini pre 1914. godine. Pored svega toga i javnost u Monarhiji i političke vlasti, pa i istražni organi 1914. tražili su dokaze protiv ove organizacije.

Nisu ih mogli naći. Razumljivo zašto ne. Narodna odbrana nije ni učestvovala u spremanju atentata u Sarajevu. Nasuprot, ljudi, što su spremili prebacivanje atentatora i oružja iz Srbije u Bosnu krili su od ljudi Narodne odbrane na granici šta se radi. Tako [o] spremanju atentata nije znao ni Boža Milovanović, trgovac i glavni poverenik Narodne odbrane za istočnu Bosnu. Već sam spomenuo, da Jakov Milović, poverenik Narodne odbrane na granici i isto tako poverljiva ličnost Bože Milovanovića, nije bio obavestio Božu da je preveo preko granice Principa i Grabeža, a otpratio ih mome bratu Veljku.

KAD JE posle atentata prebegao u Srbiju i javio se Boži Milovanoviću, on ga je najurio natrag u Bosnu. Tu je uhvaćen i stradao je. Moj brat Veljko bio je svestan šta će mu se dogoditi ako se otkrije njegova uloga u prenošenju ljudi i oružja za atentat. Ipak nije ni pokušao da prebegne u Srbiju. Njegova žena, moja pokojna snaha Jovanka, u više navrata mi je pričala da je posle atentata razgovarala sa Veljkom o mogućnosti prebegavanja u Srbiju.

Uvek je govorio da neće s time da opterećuje ljude u Srbiji, i da neće da ostavi na cedilu Keroviće, koje je on i uvukao u celu zaveru. Zato je posle atentata ostao u selu Priboju, i tu sačekao žandarme da dođu iz Tuzle i da ga uhapse. Ni istražni sudski organi u Sarajevu nisu od njega i njegovih saradnika mogli saznati više o učešću ljudi iz Narodne odbrane u spremanju atentata u Sarajevu.

Prema tome oni su morali ostati na onome što su im okrivljeni priznali u toku istrage: veze njihove u Srbiji nisu išle dalje od komitskog vojvode Vojina Tankosića i nižih pograničnih organa na Drini. To je bilo suviše malo da bi se mogla dokazati odgovornost srpske vlade za spremanje atentata protiv austriskog naslednika prestola a time i njena odgovornost za početak Prvog svetskog rata. Osećalo se to vrlo dobro u istražnom materijalu i obrazloženjima optužbe i presude Okružnog suda u Sarajevu atentatorima i njihovim saradnicima.

DISKUSIJA u evropskoj javnosti i naučnim krugovima posle svetskog rata nastavila se o pitanju odgovornosti za početak toga rata i posle njegovog završetka porazom Nemačke i raspadom Austro-Ugarske monarhije. Sad se obratila pažnja i na ulogu tajne oficirske organizacije „Ujedinjenje ili smrt” – inače poznate i pod imenom „Crna ruka”. Mi sami smo počeli o tome objavljivati materijale posle Prvog svetskog rata. Prvi moj profesor na Univerzitetu Stanoje Stanojević, da bi kompromitovao Nikolu Pašića – objavio brošuru „Krv slovenstva”. U njoj je naveo neke nesigurne podatke da je Pašić znao za atentat, i da ga  je spremila „Crna ruka”. To je bio znak za one nemačke i austriske istoričare koji su se bavili odgovornošću za početak Prvog svetskog rata, da počnu traganje u tom pravcu.

O tajnoj organizaciji „Ujedinjenje i smrt” i njihovom glavnom čoveku Dragutinu Dimitrijeviću – Apisu postoji velika istoriska literatura. Posebice se mnogo pisalo i od članova te organizacije i od njihovih neprijatelja – radikala u zemlji, pa od stranih istoričara o ulozi te organizacije u spremanju Sarajevskog atentata. Pitanje je bilo tim osetljivije, što je glavni čovek te organizacije Dragutin Dimitrijević bio u to vreme šef obaveštajne službe Glavnog generalštaba Srbije. Ljudi te organizacije bili su u oštrom sukobu sa vladom Nikole Pašića pre rata i u toku rata 1914–1917. godine.

RASTURANjE "CRNE RUKE"

REGENT Aleksandar i vlada Nikole Pašića su 1917. rasturili "Crnu ruku"  i pozatvarali njene glavne vođe sa pukovn[ikom] Dragutinom Dimitrijevićem na čelu. Njega, majora Vulovića, Rada Malobabića i jednog učesnika u atentatu Muhameda Mehmedbašića, koji je prebegao najpre u Crnu Goru pa onda Srbiju, optužili su da su pokušali atentat na naslednika prestola Aleksandra. Dimitrijević i Vulović, koji je u proleće 1914. bio zapovednik pograničnih straža na Drini, i Rade Malobabić, glavni poverenik obaveštajne službe, osuđeni su na smrt i streljani u Solunu. Prilikom njihovih saslušanja pred Vojnim sudom u Solunu optuženi su saslušavani i o njihovom učešću u spremanju Sarajevskog atentata.

SUTRA: DO RATA BI DOŠLO I BEZ ATENTATA U SARAJEVU

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

PEVAČICA OTKRILA DA SU JOJ DIJAGNOSTIKOVANA DVA NEUROLOŠKA POREMEĆAJA: Znam da ima toliko ljudi koji prolaze kroz isto