Vašington hrani teroriste

Leonid Savin

16. 03. 2020. u 22:56

Вашингтон храни терористе

Odnos prema teroristima je selektivan Depositphotos

Mnoga lica iz zemalja Azije, Latinske Amerike i Afrike, koja su dobila službenu zaštitu vlade SAD, na ovaj ili onaj način, povezana su sa teroristima i imaju veliko iskustvo u bombaškim akcijama
POODAVNO se u Beloj kući planiralo da se objedine spoljna i unutrašnja politika, kao i da se učvrsti kontrola nad svojim agentima uticaja, uključujući i radikalne i terorističke organizacije u celom svetu.

Radi se ne samo o, kako je nazivaju, umerenoj sirijskoj opoziciji koju obučavaju američki vojnici i daju joj oružje. Maskirani teroristi koji zajedno sa nevoljno prisiljenim migrantima i izbeglicama ulaze u zemlje Evropske unije, još uvek mogu da posluže interesima SAD, kada budu aktivirani preko proverenih posrednika.

Ostale teroriste Vašington hrani neposredno na svojoj teritoriji, kao što je u svoje vreme to bio slučaj sa Luijem Posadom Kariljesom i Orlandom Bošem koji su organizovali eksploziju kubanskog aviona i druge naročito teške terorističke napade.
KAKVE kadrove SAD u ovom trenutku puštaju na svoju teritoriju osvetljava specijalni izveštaj za Kongres za 2014. finansijsku godinu.

U tom dokumentu, predviđenom za unutrašnju upotrebu, navodi se da je 2014. godine služba za državljanstvo i emigraciju SAD primenila 1.519 izuzetaka za različita lica koja su podnela prijave. Ta lica su dobila status izbeglica, rezidenata, kao i službenu zaštitu vlade SAD.

Ti preseljenici iz zemalja Azije, Latinske Amerike i Afrike, na ovaj ili onaj način su povezani sa terorističkim grupacijama i imaju veliko iskustvo u bombaškim akcijama.
U izveštaju se nabrajaju nazivi grupa i broj njihovih predstavnika koji su se iskrcali na američkom tlu. To su stari saveznici u Kontrasu iz Latinske Amerike, militanti vojske za oslobođenje Kosova, kojima nije dobro u njihovoj veštački stvorenoj državi i mnogi drugi tajni i javni saveznici SAD.

POSTOJE predstavnici Alianza Republicana Nacionalista iz Salvadora, verovatno oni što su za vreme Hladnog rata streljali političku opoziciju, a sada se skrivaju od pravosuđa. Postoji vojska Demokratskog pokreta za oslobođenje eritrejskog Kunamija - etnoseparatisti koji prkose vlastima Eritreje. I Oslobodilački front naroda Tigre iz Etiopije, kao i Oslobodilački front Oromo iz iste zemlje, stvoren davne 1973. godine.
Na spisku je i Nacionalni front Činj iz Burme, kao i njihovo ratno krilo - nacionalna vojska Činj, iz organizacije nesvrstnih naroda i nacija. Njihove komšije - Nacionalni savez Karena, uključujući i nacionalnu vojsku Karena - etničku grupu iz Burme i Tajlanda - takođe su dobili boravak u SAD.

Status izbeglica dobilo je 49 bivših državljana Iraka iz Iračke demokratske partije, Kurdske demokratske partije i Patriotskog saveza Kurdistana. Postoje i druge organizacije, koje su bile posvećene borbi tokom mnogih godina.

Verovatno da je na konto tog spiska moguće dati prognozu, u kojim zemljama će rasti nestabilnost i dešavati se teroristički napadi. U krajnjem slučaju, u poređenju sa onim tendencijama koje planiraju američki projektanti, takva prognoza predstavljaće realno obrazloženje.

ETNIČKI identitet takođe je objekat političke manipulacije, kao što je pozivanje na etničku pripadnost uvek predstavljalo osnovu spoljne politike ovog ili onog naroda, a kasnije država. U Starom zavetu spominju se plemena, neprijatelji jevrejskog naroda i opisuju se različite bitke sa njima. Britanija je podstrekivala beduine na ustanak protiv Otomanske imperije, apelujući na njihovu etničku svest. Za vreme Drugog svetskog rata u Trećem rajhu detaljno su izučavali i bavili se propagandom etnonacionalizma naroda koji žive na teritoriji SSSR.

U nekim slučajevima kolaboracionisti su lomili palicu kao u slučaju Jaroslava Steckog, koji je u Ljvovu, tada okupiranom od nemačke vojske, objavio o nezavisnosti Ukrajine. SAD nisu bile izuzetak. Godine 1958. tamo je bio stvoren Komitet porobljenih naroda (Captive National Committee) - u osnovi kog je bila strategija podrivnog delovanja protiv SSSR, putem podrške etničkom nacionalizmu. Izvesni sociolog Volt Rostou, koji je u to vreme bio pisac govora Dvajta Ajzenhauera, imao je ulogu u stvaranju i radu komiteta.

U POSLEDNjE vreme pitanje etnonacionalizma i njegovog korišćenja protiv država u podrivne svrhe, nije ništa manje aktuelno. Tome još treba dodati i nove mogućnosti komunikacije, višeslojne socijalne procese koji se dešavaju u svetskoj politici, kao i mogućnosti vršenja takve delatnosti od strane manjih grupa. Na ruskom primeru se vidi da deo njih predstavljaju nacionalističke organizacije krajnje desnice, jedne sa akcentom na ruski šovinizam, druge koje predstavljaju etničke manjine.

Na primer, aktivisti Čerkezijskog kongresa uglavnom deluju putem interneta, komunicirajući i šireći razne informacije, uključujući ideje prepoznavanja genocida čerkezijskog naroda, podele Karačajevo-Čerkeske Republike, stvaranja Velike Čerkezije i otcepljenja od Ruske Federacije. Prema činjenicama, u mnogim aspektima, SAD su podržavale ideje Čerkeza, uključujući i zahtev da se ne održi Zimska olimpijada 2014. godine u gradu Soči. Ovaj alat "meke moći" se aktivno koristi u zvaničnoj praksi američkog Stejt departmenta.

ZBOG rasta korisnika interneta u Rusiji postoji izvestan rizik da se ove tehnologije iskoriste za sukob, poput Arapskog proleća i obojenih revolucija, i takođe uzimajući u obzir specifičnosti ruskih regiona.

Od posebnog je interesa, u svetlu razvoja digitalne diplomatije i komunikacionih tehnologija, takozvani udaljeni nacionalizam (long-distance nationalism), koji je povezan sa političkom aktivnošću dijaspora.

Rani radovi na ovu temu imaju tendenciju da se fokusiraju na negativnom uticaju dijaspore, a koncept dalekog nacionalizma ukazuje na to da dijaspora nije odgovorna za svoje političke ciljeve i težnje ili, drugim rečima, relativno je nezavisna od tekućeg nasilja zbog toga što je udaljena od svoje domovine, ali istovremeno ima priliku da dobije određene dividende, pokazujući svoju dugotrajnu posvećenost političkom cilju.

DRUGE funkcije, koje se obično pripisuju udaljenom nacionalizmu, uglavnom su statički identiteti i idealizovani imidž otadžbine, sa istovremenim otuđenjem od nje. U ovom slučaju, ono što se dešava u domovini često se tumači različito u inostranstvu, a u našem slučaju za mnoge nevolje u regionu naći će se žrtveni jarac u ulozi federalnog centra. Neprijateljske akcije samih nacionalista, uključujući korupciju, teški zločini povezani sa nasiljem, i slično, pripisuju se provokacijama ruskih tajnih službi.

Pitanje - ko su tačno dijaspore - mirotvorci ili mirobojci (peacewrecker) u sprovođenju različitih akcija - nedavno je postalo predmet zabrinutosti u akademskom okruženju. Pošto socijalne mreže dozvoljavaju da namerno iskrivite svoj identitet ili koristite lažne naloge, kako često rade radikalni etnonacionalisti, određivanje stvarnog stepena uticaja određene grupe na događaje ili situaciju je složeno pitanje.

POTENCIJAL SRPSKE DIJASPORE

NEOPHODNO je istaći još nerealizovani potencijal različitih dijaspora širom sveta. Na primer, Rusija, iako je pokušala da racionalizuje aktiviste ruskog sveta i sprovede različite programe kulturne i naučne saradnje, u poređenju sa aktivnostima drugih dijaspora i načinu na koji brane interese svojih zemalja, poput Albanaca ili Jermena, domaće iskustvo oslikava ne tako impresivan prikaz. Isto se može reći i o srpskoj dijaspori. Postoji predivan projekat "Srbi za Srbiju", ali je potencijal svetskog srpskog aktivizma mnogo veći.

SUTRA: RELIGIJA KAO INSTRUMENT POLITIKE

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije