Bjelica: Da mi je bila ova glava...

OD IZVEŠTAČA IZ BERLINA

SPORTSKE vesti širom Evrope počinju njegovim imenom. U Srbiji, verovatno, ne postoji ime češće izgovarano od njegovog, posle prva dva dana Evropskog prvenstva. U razgovoru za “Novosti” u kafeu berlinskog hotela “Andels”, Nemanja Bjelica prvi put iznosi neke detalje iz svoje karijere. Počinjemo od poslednjeg - pobedničkog koša protiv Nemačke, devet desetinki pre kraja akcionog trilera u “Mercedes-Benc areni”.

- Koliko smo velika ekipa govori to što jedan igrač kao što je Miloš Teodosić, uglavnom zadužen da rešava utakmice i pravi pobednik, izvede loptu za taj napad. To je naš najveći kvalitet. Naravno, imamo mi i individualni kvalitet, ali smo pre svega prava ekipa.

Ekipa u kojoj sada postoji još jedan rođeni pobednik.

- Ne mogu da kažem da mi to ne prija, srećan sam zbog načina na koji smo i tim i ja počeli prvenstvo. Svih ovih godina verovao sam da mogu da vodim ekipu, da budem jedan od lidera. Drago mi je što sam uspeo to da dokažem, ali ne želim da ovde stanemo ni tim, ni ja. Jer, ovo je tek početak...

Nemanja se neretko seti svog početka, rasformirane Partizanove škole košarke pečatirane sa “neperspektivni”, amaterskih dana u austrijskoj Arkadiji...

- Setim se kad god mi je teško, kad odigram slabo, kad mi se nešto loše desi ili nisam zadovoljan sobom. Setim se da sam, dok sam igrao u Austriji, razmišljao: “Samo da se dobacim do neke Nemačke, da imam od čega da živim”. Sada, na ovom najvišem nivou, hoću sve više i više, ali to ne ide preko noći. Stvarno sam blagosloven što sam uopšte ovde, što reprezentujem svoju zemlju, što ću igrati u NBA. Nekad toga nisam svestan, zato je dobro vratiti se u prošlost.

Tamo će pronaći i olujna vremena u španskom Laboralu, kada je slavio svaki ulazak u igru.

- Supruga i dete bili su mi utočište kada mi je bilo teško u Španiji. Nije mi bio problem život u inostranstvu, jednostavno, želeo sam da igram više i da se dokazujem. Nije moglo odmah. Nekad sam se i svađao sa Duškom Ivanovićem, nekad me i kažnjavao trčanjem. Bio sam mlad, tada nisam znao da je to za moje dobro. Kada smo izgubili polufinale od Reala, rekao mi je: “Pronašao si se, bio si odličan. Šta si očekivao, da ćeš odmah da igraš”. I dan-danas mislim da je trebalo da igram više, ali moram da priznam da je Duško ljudina. Veliki i kao trener i kao čovek.

Promene su vidljive u stavu našeg asa na terenu.

- Sazreo sam, voleo bih da sam imao ovu glavu pre pet-šest godina. Imao sam veliku podršku Željka Obradovića u protekle dve sezone, dosta mi je pomogao da se razvijem i kao čovek i kao igrač. Od velike pomoći bio je i kondicioni trener Bata Zimonjić. Sve što sam mislio da sam izgubio pronašao sam u Fenerbahčeu u te dve godine.

Uočljiva je još jedna promena - više ne čuva emocije u sefu sa dve brave.

- Uvek sam to imao u sebi, izađe iz mene uvek kada osetim da nam je potrebna pomoć. Posle, kada vidim sebe, bude mi malo i smešno.

O promeni svesti svedoči i Nemanjin pogled u blisku budućnost, već 22. septembra javlja se na novi posao u Minesoti.

- Mislim da sam još daleko od onoga što bih voleo da budem. Tek sada predstoji pravo dokazivanje jer, uz dužno poštovanje prema evropskoj košarci, NBA je san svakog igrača. Ko kaže da nije, mislim da laže. Moram još mnogo da radim da bih se takmičio sa najboljima. Krivo mi je što ranije nisam otišao u Ameriku, ali i to može da bude mač sa dve oštrice. Imate slučaj Nedovića, otkrovenja ovog prvenstva, koji je bio u takvom timu da nije mogao da dobije šansu. Evo, garantujem da bi Raduljica mogao bez problema da igra u NBA, Tea bi poželeo svaki tim. Voleo bih da smo više cenjeniji u tom svetu, naši igrači su to zaslužili svojim talentom.

Vraćamo se na ono zbog čega smo ovde - olimpijskog cilja koji zahteva od Nemanje i drugova plasman u finale, 20. septembra u Lilu.

- Voleo bih da se ne stvara euforija, jer ovih 2-0 zaista ništa ne znači. Možemo samo da budemo malo opušteniji. Cilj su nam Olimpijske igre, bilo bi savršeno da odigramo finale, a podrazumeva se da želimo da osvojimo titulu. Sad se svi javljaju porukama “majstori, najbolji ste, sigurno uzimate zlato”, ali i dalje smo na zemlji i tu ćemo i ostati.

Srbija i dalje čeka prvu košarkašku titulu...

- To bi bilo neverovatno. Desiće se sigurno, samo je pitanje kada. Sada imamo šansu.

SALE IMA LUDAČKU ENERGIJU
SELEKTOR Srbije Aleksandar Đorđević zarazio je sve igrače.
- Sale je preneo na nas taj pobednički mentalitet iz svojih igračkih dana. Ne mogu to da opišem, ima neku ludačku energiju. Svi znaju kakav je bio igrač i kako je promenio našu košarkašku istoriju. Svesno ili nesvesno, to je preneo na nas.

PEŠIĆ KOŠARKAŠKI OTAC
CRVENA zvezda je bila odskočna daska Nemanjine karijere.
- U Zvezdi sam se afirmisao, moram da pomenem Svetislava Pešića koji mi je, na neki način košarkaški otac. Možda sam subjektivan, ali mi je sa 20 godina dao šansu da rešim utakmicu kada smo gubili od Partizana u plej-ofu sa 2:0. To je za poštovanje.

PROČITAJTE I OVO:
* Đorđević oprezan pred meč sa Islandom: Uključuje se lampica za upozorenje
* Finci produžili rusku noćnu moru na EP, Kikanović junak BiH
* NBA liga nije svrstala Srbiju među favorite na EP
* Partizan u utorak dobija predsednika
* Lodžeski iznenadio Litvance u poslednjoj sekundi
* Čović saslušan u tužilaštvu zbog slučaja "Anđus"
* Rosić: Rizik je da Božinov igra protiv Zvezde
* Ibanjez spreman za derbi: Živković je neugodan, ali igrao sam protiv Ronalda i Di Marije
* Peruničić ljut na igrače: Ne mogu da verujem da dva meseca nemaju nikakvu fizičku aktivnost