Ivo Andrić: Crveno-beli nobelovac!

U "Bibliografiji Ive Andrića (1911-2011)", najobuhvatnijoj do sada, rađenoj povodom sto godina od objavljivanja prvog književnog rada (pesme "U sumrak") i pola veka od dobijanja Nobelove nagrade za književnost, od 15.647 jedinica na 49 jezika, na koliko je Andrićevo delo prevođeno ili je pisano o njemu (9.637 je tekstova o Andriću), samo jedna se neposredno odnosi na sport.

Dalo bi se zaključiti da srpski nobelovac nije imao sportskog duha, niti ga je fenomen sporta i ovlaš privlačio. Ali stvari stoje sasvim drugačije.

Mnoge će, na primer, iznenaditi podatak da je Andrić bio član Veslačkog kluba Beograd (danas Crvena zvezda Beograd). Pred odlazak na dužnost opunomoćenog ministra i izvanrednog kraljevskog poslanika u Berlinu, aprila 1939, u kratkoj molbi, pisanom rukom, na vizit-karti (sa odštampanim imenom i funkcijom - pomoćnik ministra inostranih poslova), on moli upravu da "njegov čamac koji je na čuvanju u klubu ustupi na upotrebu gđi Veri Stojić ili onome koga ona odredi".

Žena koja je decenijama bila Andrićev najbliži saradnik u "Sećanjima" kaže: "Nikada nismo veslali zajedno, on je često veslao sa izvesnim Menigelom Dmitrićem, kolegom iz ministarstva, koji ga je, verovatno, i animirao da dođe u veslački klub. A možda i to što sam i ja bila tamo".

PING-PONG

ČUVENI karikaturista i putopisac Zuko Džumhur ispričao je jednom kako su u letnjim mesecima, dok je Andrić bio u Prizrenskoj, zajedno odlazili na Adu, "najčešće ostajali" kod zgrade veslača Crvene zvezda, gde su se "kupali ili, pak, igrali stoni tenis".

Ljubav prema reci poneo je Andrić još iz školskih dana u Višegradu. Tih godina budućem piscu i diplomati nije nedostajalo sportskog adrenalina. "Splavarenje je bila stvar koja je u detinjstvu sve vreme obuzimala moju maštu", ispričao je Ljubi Jandriću ("Sa Ivom Andrićem", 1977).

U sedmom ili osmom razredu gimnazije se, sa poznatim splavarom Filipom, "prvi put u životu otisnuo niz Drinu", što je za njega bila "prava avantura", s kojem se "samo putovanje oko sveta još moglo meriti".

Andrić je, posle rata, na svoj način učestvovao u sportskom životu. Bio je član košarkaškog i fudbalskog kluba Crvene zvezde. U Arhivu SANU, u Ličnom fondu Ive Andrića, pronašli smo Andrićeve članske knjižice ova dva Zvezdina kluba, pozive za sastanke i utakmice košarkaša, pisma, novogodišnje čestitke Sportskog društva. Sačuvane su dve ulaznice za utakmicu košarkašica protiv Spartaka iz Praga u polufinalu Kupa evropskih šampiona.

Na Andrićeve sportske aktivnosti još više svetla baca redakcijski članak "Čestitka od srca dobrom prijatelju" u "Zvezdinoj reviji", od 1. novembra 1961, povodom dodele Nobelove nagrade, koji je ostao nepoznat autorima Bibliografije. U Crvenoj zvezdi su naročito bili ponosni jer su u svoje prijatelje mogli da ubroje "i Ivu Andrića, velikog književnika i istaknutog pobornika sporta i ljubitelja košarke".

- Od osnivanja Crvene zvezde Ivo Andrić nije propustio nijednu utakmicu naših košarkaša na igralištu stešnjenom između drevnih kalemegdanskih zidina. On je pljeskao majstorstvima Geca, Nebojše Popovića, Sokolovića, Aleksandre Gec, Petrovićeve, Vere Sretenović, dve Branke: Ciprušove i Prelevićeve i najzad borbene Barage. On voli košarku, voli sport. Ume da se raduje kao dete pobedama i lepoj igri. On nalazi u sportu najlepše ljudske odlike: plemenitost, drugarstvo, požrtvovanje, nesebičnost, izgaranje, viteški duh. Oduševljava se tim etičkim osobinama i nalazi u njima najčistije zadovoljstvo - kaže, između ostalog, anonimni pisac.

PREDSEDNIK

ČLANAK je ilustrovan dvema fotografijama: na većoj, u vrhu strane, nalazi se Rajko Mitić u razgovoru sa Andrićem u njegovom domu, a na drugoj, manjoj, Gordana Baraga, kapiten Zvezdinih košarkašica, u trenutku kada slavljeniku u ime celokupnog članstva čestita najveće priznanje za književnost. Ispod prve legenda: "Ivo Andrić je počasni predsednik košarkaškog kluba od 1952. godine..." U Muzeju Crvene zvezde, međutim, može se videti autentična zajednička fotografija pisca sa njegovim gostima.

- Vrata stana mi je otvorila supruga Milica. Sva sam drhtala od treme i nisam umela da se snađem u toj situaciji - seća se Gordana Baraga. - Bila sam mlada i nije mi bilo prijatno da idem sama. Stvarno sam volela književnost i bila sam upisala studije svetske književnosti, od kojih me je košarka odvojila, mogla sam da bijem jezikom, ali sam od uzbuđenja jedva šta prozborila. Uglavnom je Andrić govorio, bio je neposredan, dirnut našom pažnjom. U sportskoj javnosti se pričalo da je poznati pisac dolazio na utakmice zbog Gordane Barage.

- Stvorena je bila fama da Andrić dolazi zbog mene, ali mi nismo tako gledale na njegovo prisustvo. On je redovno posmatrao naše utakmice, uvek sa istog mesta, u poslednjem redu bedema, do ulaza na teren. Kada istrčimo iz svlačionice, prvo bismo pogledale prema mestu gde je on sedeo - kaže ona.

A Srđan Kalember (84), član Zvezdine šampionske generacije, koji je pisca poznavao godinama pre nego što je postao Nobelov laureat, priča:

- Andrić je uvek bio ozbiljan, sa štapom i šeširom, diplomatskog držanja. Nikada nije hteo da sedi u prvom redu, govorio je da voli da bude među narodom. Smetalo mu je psovanje sudije. Ponekad bih ga otpratio do kuće ili bismo pri susretu na ulici prošetali, naročito kad bih iz Francuske dolazio u Beograd.

Andriću je košarka bila najveća sportska ljubav. Prolazeći jednom kolima, na putu za Sarajevo, pored mesta gde je u saobraćajnom udesu stradao Radivoj Korać, rekao je vozaču da uspori.

- Dobro sam ga poznavao - veli. - Ja sam ljubitelj košarke i ko zna koliko sam se puta divio majstorijama tog levorukog igrača. On je sahranjen blizu moje Milice. Kad odem na groblje, vidim sveže cveće na njegovom grobu - zapisao je Ljubo Jandrić.

"Andrićev Ekerman" je opisao i kako se pisac "Na Drini ćuprije" ponašao tokom prenosa utakmice Španija - Jugoslavija na Evropskom šampionatu u Barseloni, 27. septembra 1973. "Trebalo je vidjeti to njegovo lice ublijedelo i napregnuto od uzbuđenja. Sedeo je u fotelji naginjao se naprijed izduženog vrata, stežući prstima naslone fotelje, i ljutio se čas na igrače čas na spikera". Slavnić, Kićanović i društvo su, ipak, savladali Espanju sa 65:59 (31:26).

- Za vreme sportskih prenosa - reče mi poslije utakmice - smeta mi način na koji se sami sebi dopadamo. Čuli ste kako nas spikeri hvale. I što nas oni više hvale, to mi pre gubimo utakmicu. Kad spiker kaže: "Naši imaju loptu, šansa" - ja obično tada okrenem glavu, jer znam da nećemo postići gol ili koš. Utakmicu treba prenositi s merom, jer ni u igri, kao ni u životu, ništa nije sigurno.

Ako se zna da Andrić nikada nije voleo da govori o sebi ovi detalji još više dobijaju na važnosti. A u njihovu autentičnost ne treba sumnjati, primećuje Ivo Tartalja ("Put pored znakova"), jer je Andrić pristao da "prijatelju kazuje i onome o čemu sam nije hteo da piše".

U razgovorima sa Jandrićem nije se klonio ni efektnih asocijacija na fudbal. "Štono rekao Skender (Kulenović), nije Mostar čuven samo po Veležu...", kaže domaćinu pošto je predložio da popiju njegovo vino. Ili: "Nismo mi dva fudbalska tima s podeljenim navijačima...", o dilemi - Krleža ili Andrić.

SPORT BEZ SMISLA

ZA Andrićevo shvatanje sportskog duha važan je zapis "Posmatrajući dve ekipe košarke" iz "Znakova pored puta". U prvoj ekipi igrači nastoje "da postignu što više čineći sve da njihov protivnik postigne što manje", ali tako da "cela ekipa i svaki pojedinac u njoj ostaju za celo vreme igre ono što su: ljudi i ličnosti. I ma koliko da su predani igri, oni u svakom trenutku postoje kao ljudi, odvojeni od uspeha i neuspeha".

Kod druge ekipe "sve se gubi u razgranatoj i dobro izgrađenoj specijalizaciji", jer svaki pojedinac "teži da se ceo pretvori ne u igru, ne u košarku, nego u koš, u pogodak, u bezobziran, go uspeh koji na kraju krajeva gubi svaki smisao, jer proguta čoveka i sve što je ljudsko u njemu i oko njega". I zaključuje da ovo "važi za svaki sport, pa i za svako ljudsko delanje uopšte".

Andrić je i umetničko delo shvatao kao svojevrsnu igru ("Ni život naš, ni umetničko delo nastalo kao njegov proizvod ne mogu bez igre..."). Ruskinja Olga Kirilova je svoju knjigu o Andriću naslovila "Između mita i igre".