Simović: Najmanje sam cenjen u Srbiji!

ZORAN Simović (2.11.1954, Mojkovac), golmančina i ljudina. Kršni Crnogorac je sa 12 godina došao u Srbiju, u Napredak (108 - 1), pa se preselio u Hrvatsku i pet godina stajao na golu splitskog Hajduka (84), da bi zablistao u Turskoj noseći dres Galatasaraja (192-1). Ipak, da krenemo od Splita.

Utakmica u Poljudu protiv Bugarske (3:2) vas je proslavila, zbog sjajnih odbrana ali i onog čuvenog Mladena Delića u nezaboravnoj završnici: "Kuda, Simoviću"?

- Uh, stvarno je to bio meč za infarkt. Pogotovo finiš utakmice jer ni Bugarima ni nama nije odgovarao rezultat 2:2. Igralo se otvoreno, bez garda, a u poslednjih pet minuta Bog me pogledao, lopta me je udarala u glavu u noge, a ja sam u sebi govorio: Joj, branim super! Na kraju smo postigli gol za Evropsko prvenstvo, a to Delićevo "Kuda, Simoviću" kasnije je poslužilo i za reklamu jedne knjižare u Kruševcu.

Jugoslavija je otišla na EP u Francuskoj, branili ste u porazu od Belgije a onda se preselili na klupu?

- U pripremama smo pobedili Španiju i Portugaliju, pa su nas svrstavali u favorite. Ali, onda je počela papazjanija, na EP je pozvano šest igrača koji nisu igrali u kvalifikacijama, da bi se prodali, a na primer, na spisku nije bio Luka Peruzović, jedan od najboljih i najzaslužnijih što smo otišli na evropsku smotru fudbala. Ekipa je istumbana, Belgija nas je pobedila 2:0, ja jesam kriv za drugi gol, ali je bilo mnogo faktora koji su uslovili da izgubimo. Čekao nas je potom duel sa Danskom, sedeo sam sa Sliškovićem i Sušićem koji su mi rekli da su čuli da će me selektor Toza Veselinović skinuti sa gola. Tako je i bilo. Izgubili smo sa 5:0, Tomislav Ivković je branio, a posle debakla Toza mi je rekao da ću opet na gol.

Ta utakmica sa Francuzima je po svemu bila specifična?

- Jeste, Francuzi su imali sjajan tim, mi smo poveli, a onda je Mišel Platini postigao het-trik. Međutim, naš dr Milenković umro je na klupi i svi smo bili utučeni, nije nam bilo do fudbala, izgubili smo na kraju sa 3:2 i vratili se kući.

Za reprezentaciju ste odigrali samo 10 utakmica?

- I to me boli, ali tada je već počelo vreme kada su odlučivali tata, mama, brat, stric, uvukla se u fudbal i politika, novac je izbio u prvi plan. I danas me boli tih 10 utakmica, jer sam siguran da sam zasluživao da branim za reprezentaciju bar još dve-tri godine, u tom slučaju bih skupio 50-tak mečeva u najdražem dresu.

Da se vratimo na lepše teme, pet godina u Napretku za pamćenje?

- Bile su to zlatne godine kruševačkog fudbala. Vodio nas je sjajan trener, Toma Kaloperović, kostur tima su činili igrači ponikli u Napretku, deca kluba, grada, sa strane su nas pojačali samo Panić i Tupajić. Šteta, da se nismo rasturili i da nisu vraćani neki dugovi, mogli smo da se borimo i za titulu prvaka. Problemi su nastali kada smo tražili ono što nam pripada, ništa van zakona, čelnici kluba su se oglušili o naše zahteve i ekipa je "nestala".

Vi ste otišli u Hajduk?

- To su bile prelepe godine. Četiri sezone sam stajao na golu Splićana, osvojili smo Kup maršala Tita, pobedili smo Crvenu zvezdu u finalu, bilo je 2:1 za nas na "Poljudu" a na "Marakani" 1:1. Stigli smo i do polufinala Kupa UEFA, ali nas je zaustavio Totenhem. Proglašen sam jedne godine i za najboljeg sportistu Dalmacije, što je bila retkost, jer su oni uvek birali i cenili svoje, a ja sam bio izuzetak.

Ipak, kruna karijere je stigla u Galatasaraju?

- Da, ali odlazak u Istanbul je imao i svoju predigru. Naime, potpisao sam ugovor sa Notingem forestom u Beogradu i tako ispunio dečački san da branim u Engleskoj. Bar sam tako mislio. Međutim, tada je trebala specijalna dozvola za igranje na Ostrvu, od nekih 10 tačaka, meni je nedostajala samo jedna i, nažalost, ugovor je poništen. Bilo je još ponuda, Branko Zebec me je zvao u Ajntraht, Mladen Furtula u Panatinaikos, hteo me je i lisabonski Sporting, a odlučio sam se za Galatu jer me je direktno pozvao Tomislav Ivić. Nisam pogrešio, za šest godina smo osvojili dve titule, prvu posle 16 godina čekanja. Pet puta sam proglašavan za najboljeg sportistu Turske, stvarno je to bio lep i uspešan period.

Nedavno ste dobili nagradu za životno delo Galatasaraja i Sportskog saveza Turske za doprinos u razvoju sporta u toj zemlji, a od ranije imate i ulicu koja nosi vaše ime?

- Kada ti posle 27 godina, dodele takvo priznanje, moraš da budeš ponosan i srećan.

A gde su priznanja iz Crne Gore i Srbije?

- Nema ih, nažalost. Ponekad se sete pa se nešto i napiše i to je to.

Ali ste zato 2010. uhapšeni zbog sumnje da ste, navodno, nelegalno gradili da biste potom vrlo brzo oslobođeni?

- Nikada na taj nemili slučaj nisam obraćao neku posebnu pažnju jer sam čist i pred Bogom i pred ljudima. Pisalo se i pričalo svašta, a istina je da sam posle tih 48 časova u pritvoru pušten i tu je stavljena tačka. Rekli su mi, oslobođen si, pitao sam ih: Od čega? I ostao bez odgovora, ali nikada niko više nije potegao to pitanje, ali nije ništa ni demantovao. Ostalo je ono, bila je to greška! Ali, ostavio sam to iza sebe mada je ostala gorčina u ustima.

Da li je to jedan od razloga što ste batalili fudbal?

- Završio sam karijeru u 36, a nisam hteo u trenere mada su mi u Galati nudili taj posao. Hteo sam da se posvetim porodici, koja me nije previše viđala tokom karijere. S druge strane, u to vreme je počeo "danak u krvi", svako selo je imalo menadžera, počele su laži i prevare, pare su se delile sa trenerima i predsednicima klubova. Ja ne umem da plivam u toj mutnoj vodi i zato sam ostao po strani. A da sam bio u pravu pokazuje i sadašnje stanje u našem fudbalu, ništa nije bolje, ista priča, isto rastojanje...