Prosinečki: Porodica je najveće blago

POSETA Robertu Prosinečkom na profesionalnom planu izaziva jedno uzvišeno poštovanje, suzdržanost i popriličan oprez, bez obzira na staro poznanstvo. As najslavnije generacije Crvene zvezde, jedan od 12 stranaca u istoriji koji su nosili dresove Real Madrida i Barselone, bronzani Hrvat sa SP u Francuskoj i još mnogo toga, je legitimna velika zvezda. I jedan sasvim običan čovek, iskren i srdačan, neposredan, predusretljiv.

Takav je on, takva mu je i porodica, supruga Vlatka, kćerke Leonarda (11) i Roberta (7). Bez lažnih osmeha, iskrivljenih slika za foto-album, Robijeve lepotice su njegov ponos, oslonac - život. Fudbalska lopta je skrajnuta sa srca bez obzira na to što će ona uvek tu i ostati.

- Ko me bar malo poznaje, dobro zna da je za mene na prvom mestu, daleko na prvom mestu u životu - moja porodica. Moje tri cure, majka Emilija, brat Danijel, sestra. Bilo da je lepo, pogotovo kad je teško, kad slavimo, kada moraju da se donesu neke važne odluke u životu, porodica Prosinečki je uvek na okupu - ne krije Prosinečki.

Harmoniju porodice Prosinečki je ponovo, kao i pre dvadeset i nešto godina, poremetila Crvena zvezda. Pokucala je na vrata, kažu svi, u vreme i nevreme. Ali nije mogla da se odbije, jer je ta Crvena zvezda za Roberta srećna zvezda.

- Imao sam samo dve moralne dileme, obaveze, a prva je bila moja porodica. Da od nje nisam dobio apsolutnu podršku, nikad ne bih prihvatio posao trenera u mom klubu. Nisam smeo da donosim neodgovornu odluku samo srcem - pričao je Robert u svom restoranu „Prosikito-kalimero“ u Zagrebu.

Porodica je jednoglasno rekla „DA“, verujući da će Robert u Beogradu, na njegovoj „Marakani“, podjednako „eksplodirati“ kao trener, kao što je to pre dvadeset godina učinio kao anonimni igrač. Supruga Vlatka beži od fotoaparata kao „đavo od krsta“ i koliko god ne voli da se slika toliko je, ako ne i više od toga, Robertov potporni zid.

- Uvek sam njegova maksimalna podrška. Verujem da će i drugi put uspeti u Zvezdi, kao i prvog puta - bilo je sve što nam je ljubazna Vlatka rekla.

Robert sleže ramenima, izvinjava se, jer mora po kćerke u školu.

- Mogu ja da pošaljem nekog po njih, hvala Bogu ima nas ovde koliko hoćete, ali ja to radim iz zadovoljstva.

Lupkanje i dečija vreva, posle pola sata, bili su znak da je porodica kompletna. Leonarda ide u peti razred osnovne škole, Roberta je prvi. Najteže ih je slikati, „povukle na mamu“.

- Samo jedna slika, nemojte sad da se natežemo - reče Robert naređivački, a zatim objašnjava. - Ne znam samo kako ću bez ove dve lutkice u Beogradu, mnogo smo vezani. Leonarda je i naviknuta da me nema, jer sam još bio igrač kada je ona rođena. Više je bila upućena na majku, dok je Roberta došla na svet kad sam postao „penzioner“. Od nje se gotovo nisam odvajao i ne znam kako će sve reagovati kad počnem da radim u Beogradu. Sunce, kaži čikama po kome si ti dobila ime?

Roberta je odmah zagrlila tatu, pokazujući u pravom smislu da slika govori mnogo više od reči. Leonarda je sama rekla da navija za Dinamo, a Roberta će kao iz topa:

- Od danas ja navijam za Zvezdu, jer je tamo moj tata. I doći ću u Beograd, to je tu, blizu.

Ni kolači, ni obećanja nisu ih zadržale u našem društvu. Za tren oka su se izgubile kod mame u kancelariji. Mlađi brat Danijel biće dodatno opterećen, jer će morati da preuzme i Robertove delove posla. Ne pada mu teško, jer zna da su Zvezda i Robert „jedno“.

- Kad je dobio ponudu Zvezde samo smo mu rekli: „Ako stvarno želiš da budeš trener prihvati ovaj posao. Mi te podržavamo“ - prepričava brat Danijel. - Međutim, treba reći da je ova odluka potresla ne samo našu familiju, nego dve države, ceo svet. Ne radi se o tome da je on sportski, već i politički događaj sedmice.

Ponosno su na njegovu hrabrost i odlučnost da u datom trenutku sedne na nikad užareniju klupu posrnulog nekadašnjeg evropskog i svetskog giganta.

- Ma, trebalo je imati petlju. Merili smo i pluseve i minuse, vagali dobro, ali suština je jedna: on je potreban Zvezdi koliko i Zvezda treba njemu. S druge strane, on u Zagrebu ima svoj ritual, familiju, posao, prijatelje, jedan status. Odjednom se sve menja, neće biti lako, pogotovo Vlatki i devojčicama. Međutim, to je život, bitni su ljubav i razumevanje - pogađa u centar Danijel.

Život je pun kontrasta, familija Prosinečki je tako (a)tipična džet-setovska, iako po svemu to jeste. Ona živi u harmoniji, neskrivenoj ljubavi i poštovanju, raduje se i uživa u pravim ljudskim vrednostima. OD BEOGRADA DO MADRIDAOD kad su je u martu 2007. otvorili, picerija „Prosikito-kalimero“ postala je familiji Prosinečki ne samo biznis već i mesto koje zauzima centralni deo dana.