Koprivica: Nema mosta koji spaja bogate i siromašne

JOŠ samo dve epizode ostale su do završetka prvog ciklusa serije „Budva na pjenu od mora“ (subotom na Prvoj), a već u aprilu ekipa se seli na crnogorsko primorje kako bi nastavila snimanje novih 12 epizoda.

Ko će bolje proći - bahati tajkun Savo Bačić ili časni Jovo Radmilović, hoće li ljubav pomiriti zavađene porodice ili će Bojana i Luka završiti kao Romeo i Julija - na ova pitanja gledaoci neće dobiti odgovor pre jeseni. Jedini koji zna kako će se priča završiti, scenarista Stevan Koprivica, tajne ne odaje tako lako.

- Drugi deo će imati malo jaču trilersku, kriminalističku liniju. Naravno, neće se izgubiti društveni angažman, a pratićemo i šta se na emotivnom planu dešava među junacima. I vratićemo se u njihove rane godine, saznaćemo zašto su takvi kakvi jesu - otkriva Koprivica.

Prva crnogorska serija posle „Đekne“ uspela je da pronađe put do publike u regionu koja pomno prati sukob između stare budvanske porodice, nespremne na promene, i nikšićke koja je profitirala u tranziciji.

- Gledanost prevazilazi naša očekivanja, ali mislim da je lako objašnjiva. Iako je priča smeštena u Budvu, sa svim njenim turističkim atraktivnostima, problemi koje naši junaci imaju identični su u svim zemljama bivše Jugoslavije - tajkunizacija, raspad moralnog sistema, neizvesnost. Savo Bačić je jedna vrsta tranzicionog junaka, a Jovo Radmilović druga - to su mirni ljudi koji svašta trpe ne bi li preživeli, pa u jednom momentu puknu jer im je dosta svega - kaže Koprivica.

* Da li smo svi mi, potencijalno, Jovo Radmilović?

- Većina jeste. Ali to ne znači da svi gledaoci vole Jova. Jer, kao i u politici, tako se i ovde ljudi opredeljuju prema količini energije koju neko emituje. Video sam na Novom Beogradu i u Podgorici grafite „Živeo Savo Bačić“ i „Savo Bačić za predsednika“. Naravno, to je posprdno, ali energija kojom on raspolaže pleni, za razliku od mirnih, trpeljivih ljudi za koje vam se neki put učini da su zaslužili tu sudbinu.

* Vaše junakinje se, ipak, ne mire sa sudbinom.

- Nismo hteli da upadamo u stereotipe žene domaćice, mučenice, paćenice. Junakinje „Budve“ su emancipovane, odlučuju o svojim i o sudbinama ljudi oko njih i prevazilaze neduhovite viceve o ženama sa tog područja.

* Može li ljubav da premosti jaz između bogatih i siromašnih?

- Ne. Pogotovo što mi živimo u vremenu drastičnog raslojavanja, a jaz između petine koja se beskrupulozno i bahato bogati i četiri petine onih koji nemaju elementarne uslove za život, zaista je zastrašujući. Ljubavna priča može da bude ukras kad je u pitanju pozorište ili televizija, malo meda koji će osladiti mnogo čemera, ali jaz ostaje nepremostiv.

* Još jedan od problema koje serija tretira je odnos dođoša i starosedelaca. Kako vi kao primorac gledate na brđane?

- Ja sam primorac rođenjem, ali sam poreklom brđanin, tako da sam obe komponente spojio u sebi. Nadgornjavanje između primoraca i brđana traje vekovima i mi nismo želeli da arbitriramo, samo smo naglasili taj sukob između gora i mora, između mediteranskog načina mišljenja i jednog, ne ruralnog, ali surovijeg doživljaja sveta. Ali ta priča je šire primenjiva, znamo i sami sa koliko se ksenofobije ponekad u Beogradu odnosimo prema ljudima koji dolaze sa strane.

S druge strane, ti ljudi donose svoje navike i mentalitetske odlike, neprimerene mestu u koje su došli. To je izvor stalnih sukoba, ali tu ne možete biti pametni. Tek će vreme, kao majstorsko rešeto, pokazati da li su promene dobre ili loše. Ipak, grad, bilo koji, dokazuje se time što ljudi u njega dolaze. Loši su oni iz kojih se beži.

* Kako doživljavate televiziju - kao nužno zlo ili izazov?

- Sigurno je da su kreativni izazovi u pozorištu na višem nivou, ali u vremenu kada su pozorišta dovedena do ivice propasti, i to prvenstveno nebrigom države, ljudi se iz egzistencijalnih razloga opredeljuju za televiziju. Spadam u pisce koji su se oprobali u svemu i svačemu - od pozorišnih komada koji su dobijali Sterijine nagrade, do tzv. lakih sitkoma za brzu upotrebu. Doživljavam sebe kao profesionalca kome nijedna vrsta posla nije strana. Televizija jeste nužno zlo, ali može da se iskoristi za plasman nečeg dobrog, npr. otvara prostor mladim glumcima da se pokažu, pa ako stignu do pozorišta, stignu. Ako ga u budućnosti uopšte bude.

* Da imate neograničeni budžet, kakav scenario biste napisali?

- Čini mi se da bih se u ovim poznijim pisačkim godinama opredelio za dugi igrani film. Tema bi opet bio Mediteran jer to je područje koje najbolje poznajem, a s druge strane nije vezan za nešto nacionalno. Kao mesto dešavanja gde se prelamaju razne civilizacije, kulture i sudbine bio bi inspirativan. I druga kategorija koja se tiče Mediterana, a bez koje ja ne bih mogao da funkcionišem je more. Tako da, ako bi se pojavila zlatna ribica i rekla: „Evo ti par miliona evra“, snimio bih neki „morski“ film.

NEOGRANIČENA MRŽNJA

KAO profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti, Koprivica otkriva da su dominantne teme kojima se njegovi studenti bave - fenomen otuđenja i mržnja.

- Sve, od politike, preko sporta pa do umetnosti podložno je neograničenoj mržnji koja postaje naročito vidljiva na internetu. I ma koliko ljudi koji „hejtuju“ bili inferiorni, ne mogu vas ostaviti ravnodušnim, jer to je presek javnog mnjenja. Mržnja može da bude inspirativna kao tema za pisanje, ali na socijalnom planu predstavlja veliku opasnost, jer tolika količina mržnje moraće jednom da eksplodira - upozorava Koprivica.