Nelević: Nije sve na prodaju

SARAJEVO mu je donelo prve radosti uspeha, Podgorica afirmaciju u pozorištu, a Beograd filmske i televizijske ponude. Tri grada u kojima se oseća kao kod kuće, mnoštvo uloga i prijateljstva neoštećena sujetom - bio bi rezime 30-godišnje karijere Mladena Nelevića.

U žižu javnosti dospeo je kao član originalne postave kultne predstave „Audicija“, a energija s kojom je tada radio nije ga napustila ni danas. Mada u poslednje vreme mnogo snima, još nije poželeo da uspori.

- U dobroj sam kondiciji i još uvek volim svoj posao i uživam u njemu. Nisam lenj, i što se mene tiče, ne bih da usporavam. Naprotiv, iznova se radujem svakom novom projektu - otkriva Nelević.

Trenutno ga gledamo u seriji „Budva na pjenu od mora“, „Našoj maloj klinici“, reprizi „Agencije za SiS“, a od subote i u „Vojnoj akademiji“. On sam, ipak, ne gleda sebe prečesto na ekranu.

- Dok sam bio mlađi glumac, trčao sam da gledam svoje filmove i serije, pa sam tražio greške, razmišljao „moglo je ovo i bolje da se uradi“. Sa zrelošću, došla je i ta vrsta sigurnosti, da u samom procesu rada znam kako sam nešto uradio. Dosta onoga što sam snimio nisam video, ali kad sam kod kuće, pogledam, ne bežim od toga - priznaje Nelević.

Glumom se zarazio u amaterskom pozorištu „Dodest“ u Podgorici, čiji su članovi bili i Mima i Milan Karadžić. Saradnja iz klinačkih dana nastavila se, a njen poslednji rezultat dolazi u vidu serije „Budva na pjenu od mora“. Dok čeka nastavak snimanja na proleće, Nelević otkriva da ga je u scenariju privukla naša, aktuelna priča.

- Serija nas dotiče, jer realno govori o ovom vremenu tranzicije. Posebno me je obradovala činjenica što se napokon u Crnoj Gori, posle dugo vremena, radi jedna dobra, ozbiljna serija. Za tehnički deo posla bio je zadužen „Vižn tim“, koji je uradio sjajan posao postavivši visoke standarde.

* Koliko vam je blizak Jovo Radmilović, koga u seriji tumačite? Šta biste vi uradili da ste na njegovom mestu i da vam dođe neki bahati Bačić koji misli da je sve na prodaju?

- Puno je oko nas ljudi poput Jova Radmilovića, koji se nisu snašli u ovoj opštoj tranziciji, ali koji nisu ni hteli da se snalaze jer nisu bili spremni da, kako se kaže u Crnoj Gori, bace obraz pod noge. Već dugo vremena sarađujem sa tandemom Karadžić - Koprivica, bilo da je u pitanju pozorište, film ili serija, tako da me dobro poznaju, i ova uloga je nekako i pisana za mene. Verovatno bih i ja reagovao na sličan način kao Jovo.

* Ima li sve i svako svoju cenu?

- Nema sve i nema svako. Nije baš sve na prodaju. Čast, recimo, nema cenu.

* Da li je jaz između bogatih i siromašnih nepremostiv?

- To su dva sveta i dva pogleda na život. Predubok je taj jaz, i teško da ima te ćuprije koja ga može premostiti. Ipak, ima retkih primera humanosti i donatorstva koji taj jaz čine malo manje zastrašujućim.

* U seriji „Vojna akademija“ igrate preterano ambicioznog oca koji želi da mu sin bude najbolji student na Akademiji. Hoće li mu se ostvariti želja?

- Ne bih vam to sad otkrivao, ali mogu da vam kažem da vodim veliku bitku da mi sin postane akademac-pilot, i da pokažemo komšijama ko smo mi - Džakovići. „Vojna akademija“ je još jedna lepa priča koja govori o nama.

* Još jedna priča koja govori o nama spakovana je u film „Parada“, koji je uzburkao javnost, čak i pre nego što je počeo da se prikazuje. Kakvi komentari sada dolaze do vas - da li je više pozitivnih ili negativnih?

- Film je odlično prošao u Crnoj Gori i svi komentari koje sam čuo, a bilo ih je mnogo, apsolutno su pozitivni. „Parada“ ima dobre namere i humanu misiju, i to je prepoznato. Odlična režija, sjajni glumci..., jednostavno, reč je o dobrom filmu. Nema razloga da ima loših komentara.

* Od vašeg prvog filma prošle su tri decenije. Jeste li zadovoljni kad pogledate unazad? Da li biste sada nešto drugačije uradili?

- Mislim da ne bih. Puno je to vremena i dosta sam toga uradio. Verovatno se nešto moglo i drugačije uraditi, ali ne osvrćem se mnogo unazad i ne razmišljam o tome. Sve u svemu, nisam nezadovoljan.

* Jeste li došli do zaključka šta je najvažnije u glumi, a šta u životu?

- I u životu, i u glumi, najvažnije je biti i ostati zdrav. I igrati se. Igra je druga važna stvar u životu. A da biste mogli da se igrate, morate biti zdravi. Jedno podupire drugo.

* Živeli ste u Sarajevu, sada ste u Podgorici, radite i u Beogradu. Šta vam je svaki od tih gradova doneo?

- Sarajevo mi je donelo prve radosti uspeha, od upisa na Akademiju, pa dalje do prvih profesionalnih angažmana. U Podgorici, odnosno u Crnoj Gori, najviše sam radio u pozorištu, a u Beogradu sam imao najviše angažmana na filmu i televiziji. Činjenica je da živim u Podgorici, ali i Sarajevo i Beograd doživljavam kao svoj drugi dom.

* Osim bavljenja astronomijom, vinogradom i čitanja Čehova, šta još radite u slobodno vreme?

- Letim na flajt-simulatoru. Kao klinac sam govorio da ću kad porastem biti pilot, i verujem da bih to i postao da se nisam zarazio glumom. Zahvaljujući profesionalnoj simulaciji letenja na kompjuteru, ispunjavam te neostvarene pilotske snove.

* Da li vam Jesenjinovi stihovi i dalje pomažu da lakše dođete do ženskih srca ili ste sa osvajanjem završili? Prolazi li Jesenjin u 21. veku?

- Nisam završio sa osvajanjem. Udvaram se mojoj ženi. U vinogradu uz Jesenjina. Kod nje prolazi.

* Osim hrabrosti i duhovitosti, koje osobine još cenite?

- Iskrenost. I osećaj za meru.

RADUJEM SE „MONTEVIDEU“

MADA mu je teško da izdvoji najdražu ulogu - jer svaka mu je draga na svoj način - u poslednje vreme posebno mu je za srce prirasla rola u nastavku filma „Montevideo, bog te video“.

- Reč je o maloj ulozi - oca devojke Rose koja se zaljubila u Tirketa. Veoma mi je drago što sam bio deo tog projekta, scenario je odličan, a ekipa, na čelu sa Bjelogrlićem, sjajna. Verujem da će i 2. deo filma biti uspešan kao prvi.