Mima Karadžić: Ostvario sam san

LETO stiže u januaru - zahvaljujući seriji „Budva, na pjenu od mora“, koja počinje da se emituje u subotu na Prvoj (21.00). U najpopularnije letovalište u Crnoj Gori smeštena je saga o dve porodice - starogradskoj budvanskoj i tranzicionoj nikšićkoj. Priča o bogatima i siromašnima - o jednima koji su se snašli i drugima koji imaju samo poštenje - bliska je svima na ovim prostorima, pa zato i ne čudi što će se, osim u Srbiji i Crnoj Gori, serija emitovati i u Hrvatskoj, Makedoniji, Bosni i Hercegovini. A u planu su i Albanija, Republika Srpska i Ukrajina.

Glumac i producent Milutin Mima Karadžić otkriva da je idejni tvorac serije, prve crnogorske posle 17 godina, opština Budva.

- Svaka epizoda izgleda kao da je plaćena milion evra, a košta neuporedivo manje. Hvala ljudima koji su prepoznali priču i pomogli nam da dobijemo glisere i čamce, jahte i helikoptere, avione i limuzine, a da ne platimo ništa. Biće svega u seriji, od ljubavnih scena, preko atraktivnih tuča, do fantastičnih plaža i hotela. Serija je atraktivno snimljena, a za to je bio zadužen „Vižn tim“, koji je radio i „Survivor“. Mislim da je to najspremnija i najbolje tehnički opremljena ekipa u regionu. Očekujemo odličnu gledanost, nadamo se da će bar pet-šest miliona ljudi širom regiona pratiti priču blisku svima nama - kaže Karadžić.

* U toj priči vi igrate tajkuna. Ima li u njemu nečeg pozitivnog?

- Savo Bačić je Nikšićanin koji po Budvi kupuje sve što mu se svidi. U stanju je da gazi preko svega da bi uradio ono što je naumio. Ne zovu ga slučajno Savo Bager, jer čovek melje sve pred sobom. Nema emocija prema svojim radnicima, a opet, izuzetno je osećajan, u smislu da podjednako voli i ženu i ljubavnicu. Ipak, nije samo on negativan. On je čovek bez kakvih nijedna od država u regionu ne može. Ti ljudi su, bez obzira na sve, graditelji. Da nije bilo njih, i Budva i mnogi drugi gradovi bi izgledali kao pre 30 godina. Budva je danas neuporedivo lepša nego ranije. Ima nabacanih zgrada, ali ni manjeg grada ni više hotela, restorana, diskoteka, otvorenih šankova, lepih žena... Sve to utiče na lepotu življenja.

* Drugu stranu priče predstavlja stara budvanska porodica?

- Glava druge porodice je Jovo, penzionisani milicioner. Njegova sestra je građevinski inspektor, a sin student književnosti. Sastavljaju kraj s krajem, žive čestito, i sukob sa Savom je neminovan. Uz ta dva suprotstavljena sistema vrednosti, imamo i ljubavnu priču između Savove ćerke i Jovovog sina. Jedna njena majica košta više od celog njegovog imetka. Videćemo koliko će njihova ljubav biti istrajna.

* Ko je vama bliži - Savo ili Jovo?

- Upoznao sam i jedne i druge. Ima mnogo Jova koji se ne bi menjali za Sava, ali nijedan Savo se ne bi menjao za Jova. To su dva različita pogleda na život. Možda su ovi ponosni što su pošteni, a možda u dubini duše i nisu. A bogati su vrlo ponosni na sebe, jer im bogatstvo pruža mnogo. Čini mi se da bi mnogo više ljudi radije izabralo bogatstvo nego siromaštvo i poštenje.

* Za koga će „navijati“ publika?

- Nije naša namera da pružamo nekakvo naravoučenije. Mi smo samo hteli da odslikamo život u ovoj zemlji, pa neka publika odluči šta joj se više sviđa. A radnja je mogla biti smeštena i na Kopaonik, Zlatibor, u Suboticu, i u svako drugo atraktivno mesto koje se ne bi proširilo da nisu došli neki i izgradili nešto. Neki u tome vide problem, i mi to tretiramo u seriji. Kao što je probojni Nikšićanin Savo otišao u Budvu, tako su u Beograd jedno vreme dolazili Crnogorci, Kordunaši, Ličani, i bili su mnogo probojniji nego Beograđani. Mnogo je tajkuna u Beogradu, a retko koji je Beograđanin.

* Snimate i drugi deo „Montevidea“. Da li vam velika gledanost prvog dela filma predstavlja opterećenje?

- Ne, pre je podstrek. Naravno, niko ne može da predvidi da li će nastavak biti zanimljiviji od prvog dela, ali reditelj Dragan Bjelogrlić mu je pristupio sa istom posvećenošću. Radimo iz sve snage,pa ćemo videti.

* Stižete li, pored glumačkih i producentskih obaveza, da uživate u životu?

- Uvek. „Budvu“ smo snimali po 12 sati dnevno, ali bismo posle toga stali za neki šank, popili nešto, oćutali ili se ispričali, gledali u more. Nikad nisam bio od onih glumaca koji po završetku predstave odu pravo kući. Ovo je naporan posao, pa mi je važno da priuštim sebi opuštanje.

* Od vaše prve serije „Sedam sekretara SKOJ-a“ prošlo je tri decenije. Jeste li skloni rezimiranju?

- Znam da sam snimio više od 50 filmova i 20 serija, ali ne bavim se rezimiranjem. Ovo je posao kojim se treba baviti, a baviš se sve dok možeš. Svakoj novoj ulozi pristupam sa istim entuzijazmom. Ova serija mi je bila životni san, a sutra će to možda biti neka druga.

* Mislite li i dalje da glumci ne mogu da imaju i emocije, maštu i pamet?

- Ja to gledam prema sebi. Smatram da nisam neko ko se odlikuje velikom pameću, a emocije i maštu sam imao uvek. Doduše, ne znam ni šta bih u ovom poslu dobio sa mnogo većom pameću. Možda u životu bih, ali u glumi su bitni dar i volja za posao. Ako uz to još imate i maštu i emocije, bogati ste. Upoznao sam mnogo sjajnih i darovitih glumaca, ali moram priznati, bez želje da nekog uvredim, nisam sreo mnogo pametnih. Obrazovanje je druga stvar - kao glumac čitate mnogo tekstova i knjiga, ali to što čitaš reči pametnih ljudi ne znači da i ti postaješ takav. Mnogi vole da sede sa pametnim ljudima, pa im se učini da su od tog druženja i oni postali pametni, a nisu. Mada, teško je danas pričati o pameti. Imate one koji važe za izuzetno jake na tom polju, pa onda uđu u neke političke strukture, šire nacionalizam i budu veoma malo pametni. Mislim da bi ova država, kao i svaka, opstala i bez njih. Čak bi bila i pametnija.