Dubravka Nešović: Kad bi ove ruže male...

Bila je i ostala dama. I kad je tugovala i kad se radovala, pravu je meru imala. I danas, u staračkom domu na beogradskoj Karaburmi, trošeći svoju 79. godinu života i devetogodišnji staž "domca" trećeg doba, čuva dostojanstvo. Svoje. I tuđe.

- Dok čuvaš druge, sve što oni jesu i nisu, čuvaš sebe - kaže nam Dubravka Nešović, koja je "glasom i obrazovanjem proslavila našu gradsku, varošku pesmu i uznela je do neslućenog". Baš tako ju je pripisao, jednom, Momo Kapor s kojim je otvarala tradicionalna leta i leta u nekad boemskoj Skadarliji.

Ali Dubravki Nešović, našem jedinom magistru srednjovekovne duhovne muzike, sa akademskom titulom iz Briža u Belgiji, vodi nas vest da takva umetnica, u memoriji našeg muzičkog trajanja obeležena kao "istaknuta", nema penziju, ni toliku da plati stanarinu za dom. I to smo joj, najavljujući se, i kazali.

Svejedno, dočekala nas je kao da će upravo na scenu. Onu s koje se decenijama prolamao njen moćni alt. I kad peva "Oče naš" iz "Liturgije Čajkovskog". I kad započne ruske romanse, ali i naše: "Bolujem ja, boluješ ti", ili "Crveni šal".

- To, o penziji... Sve je to tačno... Moja je sreća, istovremeno i bol, da imam nekog ko može da je nadomesti. Da se ne ponižavam i ne molim. Sreća je, imam sina. A bol... Ona ima više slojeva. I o tome ću vam pričati... Da samo sina imam i nikog više. Pa i njega, jedinog, da opteretim. Neko će reći: Deca i treba da pomognu roditelje. Moj odgovor je: Da, ako su i oni sebe potpuno darovali deci. Radili samo za njih. Ja sam radila, priznajem, više za druge. Tako sam za svojih sedam decenija rada, ma i više, jer sam prvi nastup imala u trećoj godini, doživela da nemam ni stan. Ni auto. Ni bilo kakvu pokretnu i nepokretnu vrednost, ako se time uopšte meri imovina. Ja, iz glumačke porodice, iz bogatog Novog Bečeja, gledala sam nekako "sve za druge". Tri i po hiljada nastupa, najmanje, darovala sam za humanost. Pre toga, pevala sam i pred Titom. Neko je to umeo da iskoristi. Ja nisam. I druge, što su uspeli, zbog toga ne krivim. Koliko se puta čudio moj sin: "Kako mama ni auto čak nemamo". Pa, nemamo, eto.

Sad misao preseca sećanje:

- A svi su mislili ova zarađuje pare i pare. Kad je imao pet godina mog Vladana su kidnapovali. Nije važno ko je to učinio, ali je tražio novac. Pod strašnom traumom je rastao moj sin. A ja sazrevala, kao njegov jedini roditelj. Znam, pitaćete me, kao i svi... za njegovog oca. Odgovaram vama, i drugima: moj je izbor da on bude samo moj sin.

Odluka da Vladan ima samo majku pala je posle brakom nekrunisane jedine ljubavi Dubravke Nešović. Jedine za koju zna. ("Samo jednom se ljubi") Posle te ljubavi, kaže, nikad više nije volela. Nijednog muškarca u životu. Posle njega i deset godina, koliko ga je volela, a valjda i on nju, žena koja je prenosila samo pesmu razbolela se od rastanka. Nije zapevala pune dve godine. Njena ljubav smatrala je da ima pravo na novi izbor. Oženio se, ima porodicu. A ona, nekadašnja ljubav, ne želi da ga imenuje, kako ne bi povredila emocije njegove dece. "U život me nekako, vratila Anica Zubović, hvala joj". Onda je rešila - barem ću da imam dete. Postala je majka u 42. godini života.

- E, to moje dete, jedino, ode mi u svet '98. godine - priča nam Dubravka Nešović. - Tada je bilo, znate, ono vreme kada te zovu da pevaš za partiju. A ti nećeš. Nije važno koja je partija i ko me je zvao. Ali su mi uzeli stan. Živeli smo na uglu Džordža Vašingtona i 29. novembra, stan je pripadao tadašnjem SIZ-u kulture... Ubrzo potom moj sin je otišao u Ameriku. U Čikagu se mučio, radio. Da bi, pre koju godinu tek, dobio mesto u srpskom pozorištu "Sveti Sava". Tamo glumi. Režira... Kad sam ga videla, e, možete li da zamislite koliko mi je srce bilo.

Videli su se samo jednom za 12 godina. Na polovini njegovog boravka u Americi.

- Nedavno me zove, preselio se u San Dijego. Kaže: "Mama, biće venčanja, treba da dođeš". Ma gde da dođem, neću valjda tamo da umrem... Eto, čujemo se stalno. A on je iz novina saznao da sam u staračkom domu i da ne mogu da plaćam kiriju. Potreslo ga je to. Ubedila sam ga: "Ma, ovo je moj raj". Poslala sam mu fotografije da vidi, da se smiri... Imam mačke. Kučiće. I golubove. Oni dolaze tačno u dvanaest na ručak. To se zna. Imam i ruže, letnje i jesenje ("Kad bi ove ruže male za bol moga srca znale").

Titrala je ova pesma dok nastaje fotografija za novine. A potekla je druga: "Noćas nisu sjale zvezdice na nebu, nikog nije bilo u malenom selu. Noćas je padalo cveće sa bagrema. Sve je tako tužno, jer nekoga nema, iz sokaka moga."

Reči drhte, samo što ne popadaju iz stihova. Glas Dubravke Nešović ih vezuje od početka do kraja pesme. A na kraju, umesto tačke ona stavlja nešto... nalik kapima kiše.