Ivana Stanković: Nije teško ostati na pravom putu

KAD je Zdravko Čolić prvi put zapevao „Pusti, pusti modu“, one nisu bile ni rođene. Ipak, cipelice, bluzice, kompletići, šeširi... toliko su ih fascinirali da su, oblačeći mamine haljine i stavljajući crveni karmin, odraslima ozbiljno odgovarale: „Kad porastem, biću manekenka.“

U pokušaju da ostvare san, hiljade devojaka, iz cele zemlje, prijavile su se za učešće u emisiji „Srpski top-model“. Ni žalopojke poznatih manekena, da su honorari za hod po pisti mali i neredovni, ni ocene da je svet manekenstva surov koliko i lep, nisu ih sprečile.

Buđenje je, za većinu, ipak bilo bolno, jer je samo 15 „lutkica“ dobilo šansu da se takmiči u serijalu. A, da li će se san pretvoriti u košmar, gledajte svake srede uveče na Prvoj.

Voditeljka Ivana Stanković, koja je uz fotografa Mišu Obradovića i vlasnika modne agencije „Klik“ Nenada Radujevića, istovremeno i član žirija, otkriva da je reč o dosad neviđenom programu na našim prostorima.

- Emisija „Srpski top - model by Ivana Stanković“ je i produkcijski i sadržajno veoma zahtevan projekat, nešto što je definitivno nedostajalo Srbiji. Gledaoci će biti u prilici da vide kako se lepe devojke, njih 15, bore da ostvare svoj san, uz mešavinu suza, smeha, prijateljstava i, naravno, ljubomore - kaže jedna od najuspešnijih srpskih manekenki.

* Osim lepote i samouverenog hoda po pisti, šta treba da ima pobednica?

- Definitivno mora da poseduje šarm, da bude fotogenična, ali, treba da bude i dobar drug i dobar čovek. I, da ne zaboravim, mora da bude spremna da upija savete žirija kao sunđer.

* Pošto pobednica može biti samo jedna, verujete li da će učesnice biti spremne na sve da bi osvojile titulu?

- Budući da pobednica mora biti dobar čovek, iskreno se nadam da učesnice neće biti spremne na sve da osvoje titulu. Ipak, volela bih da mi pokažu stav i da mi se suprotstave kada za to imaju razlog. A verujte, biće trik zadataka.

* Američku verziju „Top-modela“ kritikovali su zbog „surovosti i ponižavanja devojaka“. Očekujete li neku vrstu kritike i kod nas?

- Sigurno neću biti surova, niti ću ponižavati devojke. Biću pomalo stroga, iako to nije u mojoj prirodi, ali će to naprosto biti za njihovo dobro.

* Uprkos stanju u našoj modnoj industriji, interesovanje devojaka za ovaj šou bilo je veliko. Kako to objašnjavate?

- Mislim da devojke kod nas razmišljaju samo o lepim stranama posla, ali ovaj šou će im pokazati da za profesiju manekena moraju da budu spremne na veliki rad, odricanja, pa i na samoću i odvojenost od porodice i prijatelja.

* Kada ste se vi, s 14 godina, prijavili na jugoslovenski izbor za „Lice godine“, odbili su vas sa obrazloženjem da ste premladi. Danas je granica za ulazak u modni svet spuštena. Da li je to dobro ili loše?

- Mislim da nije loše, ali samo ako devojka bar do 17. godine putuje svetom u pratnji roditelja, kao što je na početku moje karijere sa mnom putovao otac. Isto tako, poenta je da svaka devojka, ako to iskreno želi, u inostranstvu može mnogo toga da nauči i da sazri više od svojih vršnjaka. Manekenstvo je u inostranstvu veoma ozbiljna profesija.

- Kada sam počela da radim u inostranstvu, najšokantnije mi je bilo to što malo toga zavisi od mene same, a više od trenda i sreće. Što se tiče svih tih ružnih priča, mislim da je dovoljno ako kažem da za 20 godina bavljenja manekenstvom, nikad nisam zapalila cigaretu, napila se ili, ne daj bože, nešto drugo. Svako bira svoj put.

* Šta vas je sačuvalo da, uprkos iskušenjima, ne krenete pogrešnim putem?

- Nikad nisam imala iskušenja te vrste. Suviše volim i poštujem sebe i uvek sam sve radila za svoje dobro, za svoje zdravlje i za svoj napredak. Što se mene tiče, vrlo je lako ostati na pravom putu, i verujte da još ne mogu da shvatim zašto toliko mnogo devojaka s njega skrene.

* U kojim trenucima vam je bilo toliko teško da ste poželeli da napustite pistu?

- Nisam nikad poželela da napustim manekenstvo. Apsolutno nikad. Čak i kad je bilo veoma teško, verovala sam u sebe više od bilo koje agencije. Imala sam periode usamljenosti, ali je u mom vokmenu uvek bila folk muzika koja mi je davala snagu da i to izdržim.

* Osim u novcu, po čemu se još modni svet u inostranstvu razlikuje od našeg?

- Uh, ovaj odgovor bi iziskivao bar dve-tri strane. Osnovna razlika je ta što kod nas, nažalost, kao i u vreme kad sam ja počinjala karijeru, manekenka i dalje može da dobije posao ako je nečija rođaka, prijateljica, ljubavnica... U inostranstvu toga nema. Tamo smo svi isti i nema nikog da nas gura.

* Posle svih ovih godina bavljenja manekenstvom, rekli biste da je to surov ili lep posao?

- Najlepši posao za devojku... kada ga ima. Ali, istovremeno i donekle surov, jer je konkurencija velika, daleko ste od kuće, od prijatelja. Da budem iskrena, meni se i dopada to zrnce surovosti. Volim tu pomalo vojničku disciplinu, jer je od mene napravila jaču i bolju osobu. Pre nego što sam krenula u svet, bila sam pomalo razmažena devojčica, koja sa 16 godina jedva da je sebi umela da veže pertle. Za samo dva meseca u inostranstvu, toliko sam očvrsla i naučila, da su moji roditelji bili presrećni kada su me videli posle tog prvog putovanja.