Aleksandar Đurica: Doslednost se brani samo ljubavlju

Aleksandar Đurica je glumac koji daje vrlo autentične intervjue, slikovite i konkretne, bez mistifikacije i suvišne retorike. Takve su mu i uloge, jasne, definisane, istinite i dovoljno snažne, pa je tokom poslednjih godina u glumačkim podelama gotovo svih najgledanijih televizijskih serija koje su ga učinile ne popularnim, već traženim glumcem, što je, ako ćemo po merilima kvaliteta, mnogo važnije. „Švindleri“ su povod za ovaj intervju, ali nam on donosi još mnogo zanimljivih tema koje nam pomažu da bolje upoznamo život, karijeru, stavove i neke lične ispovesti ovog umetnika.

* Čime su vas privukli televizijski „Švindleri“, a čime vas odbijaju oni životni?

Likovi koje mi pokušavamo da dočaramo u seriji obojeni su toplim bojama. Oni su i naivni, romantični, nežni, duhoviti, smešni u svim svojim nečasnim i nemoralnim nastojanjima. Tako je to na filmu, što se kaže. Nažalost, život nije film, te tako ovi stvarni švindleri čine život ove naše “palanke” teško podnošljivim i vuku ga ka ivici izdržljivosti.

* Serija je vrlo autentična i nesvakidašnja što je rezultiralo velikom gledanošću od prve epizode. Šta posebno izdvajate kao osnov tog uspeha?

Autori serije, reditelji Nemanja Ćeranić i Miroslav Lekić, kao i direktor fotografije Marko Milovanović pokušali su da glumcima približe svoje viđenje i ideju, u čemu smo ih mi, glumci, čini mi se, podržali. I to je, nadam se, rezultiralo tom autentičnošću koju pominjete.

* Na koji način ste pristupili liku Svete Rankovića, a da je, možda, otvorilo neke nove slojeve vašeg talenta, koje u dosadašnjim ulogama niste imali?

Ulozi sam pristupio kao i svaki put. Nisam pokušavao da nadilazim datosti scenarija, već sam vodio svoju liniju, koja nije jednostavna, u okviru zadatog, a to će se tek otkrivati. Na taj način pokušavam da ispunim zadatak, a da ne izneverim osnovnu ideju. Ako sam u tome bio i slojevit, kud ćeš više!

* Šta je obeležilo rad na „Švindlerima“, a da jeste bilo novo iskustvo?

Rad na ovom projektu pamtiću pre svega po neverovatnoj efikasnosti i ekonomičnosti. Sve zasluge za to ima divna Maja Gardinovački, i ovom prilikom joj se zahvaljujem. I pamtiću ga po nesnosnoj vrućini na objektu!

* “Senke nad Balkanom” su postale svojevrsni fenomen. Kako ga opisujete i šta vam je u kategorizaciji sopstvenih ostvarenja donela ta serija?

“Senke” su, po mom mišljenju, najbolji televizijski projekat u našem regionu, od kad se on tako zove. Autori su dokazali da se posvećenim radom i pažljivim pristupom u odabiru i tretiranju tema iz ovog balkanskog grotla može stvoriti autentičan, vrhunski proizvod. Što se mene lično tiče, srećan sam što sam doprineo tom uspehu svojim učešćem, i ponosan ako sam ga učinio bar malo boljim.

* Sa kakvim senkama se privatno suočavate, a sa kojim kao glumac?

Živimo u strašno nestabilnim vremenima. Od jutra vas šibaju loše vesti, neizvesnost i briga su dominantna stanja, kao i zapitanost hoće li biti hleba, rata, radijacije, virusa, inflacije, cunamija. Sve su to senke koje lebde oko svakog od nas. Samo što su glumci, bar bi trebalo, senzibilni do te mere da mogu sve te frustracije i strahove, kao i lepa i plemenita osećanja, da pretoče u neku svoju kreaciju i neki novi lik.

* “Tajkun” je još jedna vrlo aktuelna priča čiji ste akter. Kako ste je doživeli?

Moja uloga u ovoj seriji je mala, epizodna, ali sa pozicije gledaoca mogu da kažem da sa velikom pažnjom pratim seriju. Uzbudljiva, napeta i žanrovski vrlo precizna.

* Jedan od slogana ove serije glasi Sreća nije ideja, već iluzija. Kako se to pokazalo u vašem životu i karijeri?

Mislim da sreća nije presudan faktor u životu i radu, ali može nekada da prelomi stvar. Naravno, mora da se zasluži. Sreća prati hrabre, to mi se čini kao najtačnije!

* Tokom poslednjih godina igrali ste u gotovo svim značajnim domaćim serijama. Kada sagledate to iskustvo, do kakvog zaključka dolazite kao umetnik koji nepretenciozno, ali temeljno gradi svoju karijeru?

Kao i svaki glumac, i ja želim da verujem da je taj kontinuitet koji imam u radu na televiziji i na filmu, a koji ste vi primetili, plod mog kvalitetnog i predanog rada tokom cele karijere. Sve može da dođe i prođe, sve kuhinje, mode, trendovi, popularnost, partijske pripadnosti i podobnosti. Kvalitet je uvek u modi!

* Čini se da je vaš talenat isplivao na površinu u zrelim godinama. Zbog čega je to bila prednost, a zbog čega, možda, mana?

Nikada nećete naići na glumca koji će za sebe reći da je netalentovan, pa makar bio najgori na svetu, jer da to misli ne bi se bavio tim poslom. Međutim, glumac za to svoje uverenje uvek ište neku potvrdu, neki dokaz u vidu nagrada, popularnosti, dobre kritike ili, ako je baš očajan, i nekog tapšanja po ramenu, prepoznavanja od strane komšije ili kasirke. Ako to dugo potraje, čekanje na priznanje može da vas ili pokoleba ili da vas očvrsne u uverenju da idete dalje. Sve u svemu, ako je prepoznato da sam talentovan, drago mi je, ako nije, ja ću i dalje to da mislim.

* Uloge negativaca vam nisu strane. Koliko ste privatno potpuna suprotnost?

Sve što igramo, jesmo mi. To su naše emocije, naše geste, naše grimase. U nama su, mi ih samo određenim tehnikama rentiramo našim likovima. Dakle, što smo bogatiji unutrašnjim životom, to su likovi koje igramo uverljiviji i raznovrsniji.

* Čini se da ste od onih glumaca koji epizodnim ulogama prilaze kao da su vodeće. Koliko je to bitno u samom pristupu profesiji kojom se bavite?

To je jedna od utešnih krilatica koju vas uče na akademiji. Kao, nema malih uloga, ima samo malih glumaca. Logično je da uvek želite veću ulogu, ali nema ih za sve, pa se onda trudite da dobijeni prostor što bolje iskoristite. Kao ona sportska krilatica - majstor igre na petoparcu. Sva veština na malo prostora.

* Pripadate zreloj generaciji uspešnih glumaca. Koliko vam znači razmena talenta sa kvalitetnim kolegama, i koga, u tom smislu, izdvajate?

Mislim da razmena talenta nije moguća. Da jeste, trudio bih se da, ako je ikako moguće upadnem u kadar sa ser Hopkinsom, ili da što duže delim kadar sa Berčekom i Diklićem. Moju generaciju i mlađe neću pominjati, da nekoga ne preskočim, ali zaista imamo veliki broj talentovanih i po senzibilitetu različitih, kvalitetnih glumaca.

* Karijera i popularnost vam nisu odredili život. Delujete kao nenametljiv, stabilan, ali i strog čovek. Vaši intervjui nisu česti. Koliko su važne te granice?

Nikada nisam bio popularan osim na nivou prepoznavanja, to je sve. Ne kažem da nisam želeo, kao mlađi, ali taj momenat je prošao i sada mi je udobno u ovoj koži. Znam da delujem strogo, ali to mogu da opovrgnu ljudi koji me znaju. Svako ima neku masku. Jedan od najčuvenijih monologa, bega Pintorovića iz “Hasanaginice” Ljubomira Simovića, upravo o tome govori. A i Vajta peva o tome. Što se tiče inervjua, nijedan nisam odbio, možda neki. Dakle, pitanje je potražnje.

* Koliko je doslednost u pogledu trajanja i sopstvenih glumačkih izbora danas teško održiva, a kako branite svoju?

Doslednost se brani samo ljubavlju. Ako iskreno volite svoj posao, onda nije toliko teško biti dosledan i trajati. Pošto je to dug put, nekada se i skrene sa njega, ali i to je ljudski. Samo da je zdravlja, sve drugo se da ispraviti. Bilo je mnogo grešaka i padova, ali ih nisam brojao i osvrtao se. Trudio sam se da ih ostavim iza sebe, a u tome mi je uvek bila najdragocenija podrška porodice.

* Ka čemu još, osim ka glumi, usmeravate umetničku stranu svoje ličnosti?

Osim dramske, moji talenti slabo zadiru u druge grane umetnosti. Volim muziku, ali nisam muzikalan. Kada bih mogao da biram neki talenat, izabrao bih pevanje i pevao bih po ceo dan, i u kući, i na sceni, i u kafani i nikad mi ne bi dosadilo. Sport je moja druga velika strast, nekad sam igrao fudbal i dan-danas sa velikom pažnjom pratim sve sportove u kojima učestvuju naši sportisti i Partizan.

* Zbog čega vam je Anđelina Džoli poklonila baš pljosku, a šta bi ste vi poklonili takvoj ženi?

Anđelina mi je poklonila pljosku zato što je to bio tipski poklon koji su dobijali svi epizodisti u njenom filmu “U zemlji krvi i meda”. Trebalo je da dobijem i “Rej-Ban” naočare za sunce, ali su nestale iz paketa koji mi je stigao na kućnu adresu. Ako ih neki poštar nosi dok šipči po suncu, alal mu! Ja sam njoj poklonio roman “Na Drini ćuprija” Ive Andrića, na engleskom. Mislio sam da, ako već pravi film o ovom našem usudu, to je bazična literatura. Ali, rekao bih da nije pročitala.

* Koliko vas i na koji način određuje Vojvodina? Njene daljine, tišine, melahnolija, samoća. Koliko su vam potrebni?

Što sam stariji, to mi više prija Vojvodina. I često mi nedostaje. Valjda je čovek određen rođenjem i detinjstvom, i to nosi sa sobom gde god da ide i gde god da živi. Volim njenu različitost, u Vojvodini, čini mi se, živi oko dvadeset različitih nacija, to je neizmerno bogatstvo. A da ne verujete, postoje uski umovi koji to ne razumeju. Strašno,zar ne?!

* Kada život na lice stavi tužnu pozorišnu masku, dozvoljavate li takvim emocijama da se vide, ili ih potiskujete iza te maske?

Nije zdravo potiskivati tugu, gutati bol i trpeti. Treba to izbaciti, odbolovati, pa nastaviti dalje uzdignuta čela.

* Šta vam, suprotno od toga, donosi osmeh i sreću?

Moja divna devojčica i moja porodica. Njihovo zdravlje i sreća me čine spokojnim.

* Vaša supruga Jelena Ćuruvija je takođe glumica. Kada ljubav poveže dvoje umetnika, kako izgleda mizanscen te životne predstave?

Ima tu svih žanrova. I vodvilja, i drame, i komedije. Samo tragedije ne upražnjavamo, bogu hvala.

* Šta vam je doneo period izolacije, a šta niste dozvolili da izoluje?

Izolacija je donela potpunu promenu rutine, koja mi je inače bitna u životu. Nije mi bila laka, nisam slušao savete da se posvetim sebi i uživanju, jer ko može da uživa dok čeka crne vesti iz dana u dan. Jelena i ja smo se trudili da naša ćerka što manje oseti izolaciju i da iz ove situacije izađemo što manje oštećeni. Koliko smo uspeli tek ćemo videti, ali sudeći po našoj javnoj sceni, čini se da su oštećenja ozbiljna.

* Na čemu prvo počinjete da radite, nakon pauze zbog pandemije?

Ono što je najavljeno jeste početak snimanja serije o Kralju Aleksandru u režiji Zdravka Šotre, zatim još neke serije o kojima ne smem da otkrivam detalje. Pozorište je još uvek na čekanju, nadam se ne zadugo.